„Муштерија је увек у праву“

ИСПРИЧАЛА ВАЈ ЧУНГ ЧИН

Муж ми је обично говорио да не треба да имам ништа с „тим религиозним људима који звоне на вратима“. Зато када би Јеховини сведоци долазили на наша врата, рекла бих да нисмо заинтересовани. Али говорио ми је и то да је „муштерија увек у праву“, тако да када је једна Сведокиња долазила у наш ресторан Црвени змај и желела да ми прича о својој религији, сматрала сам да је морам саслушати.

МОЈ муж Тонг Ј. био је власник Црвеног змаја, једног кинеског ресторана на авенији Санта Клер, у Кливланду, Охајо. Ту ме је, након венчања, научио геслу: „Муштерија је увек у праву.“

Т.Ј. је дошао у Америку да похађа Њујоршки универзитет. После дипломирања 1927. године, почео је да ради у једном ресторану на Тајмс Скверу у Њујорку. Приметио је да људи једу за тезгама у продавници, и да је број објеката у којима се кувала храна био ограничен. Тако је дошао на идеју да продаје вруће резанце с месом.

Убрзо је ресторанчић који је отворио у Гринич селу почео да цвета. Године 1932. преселио је посао у Кливланд, Охајо, и отворио Црвеног змаја, који је имао 200 места. Једне кливландске новине су у септембру 1932. известиле: „Вршећи инвазију на област Великих језера, након што је подмирио апетит милиона широм истока, Тонг Ј. Чин доноси у Кливланд свој први средњозападни огранак индустрије свежих резанаца с месом, коју је за пет година развио у бизнис који годишње доноси милион долара.“

Пре него што вам објасним како смо се Т.Ј. и ја упознали, дозволите ми да вам испричам о мом одрастању у Кини, које је у многоме обликовало мој живот.

Позадина сиромаштва

У свом најранијем сећању видим мајку како у потрази за храном одлази из нашег малог села у унутрашњости Кине. Моји родитељи су били толико сиромашни да су неколико своје деце морали дати на усвајање. Једног дана, када сам имала тек две или три године, отац се вратио кући с неким погледом у очима. Помислила сам: ’Нешто лоше ми се спрема.‘

Убрзо после тога, мајка ме је узела за руку, и повела уским, блатњавим путем између пиринчаних поља, пазећи да не паднемо у воду које је било с обе стране. Застале смо код једне куће где је мајка разговарала с једном девојчицом која се смешила, а затим код друге куће где је једна девојчица смркнуто гледала и није се осмехивала. Не сећам се да сам их раније виђала. Оне су биле моје старије сестре. Док су се опраштале од мене, осетила сам да се више никада нећемо видети.

Док смо пешачиле, мајка је сталожено говорила, причајући ми о себи, о мом оцу и о мојој браћи и сестрама. Још увек видим њене нежне, жалосне очи. Кад смо стигле на одредиште, нешто изгледа није било у реду. Кућа је изгледала суморно и тужно. Био је то мој нови дом. Нисам хтела ни да дремнем, али мајка, поочим и помајка су ме натерали. Убрзо сам заспала, а кад сам се пробудила мајка је нестала. Никада је више нисам видела.

Жалосно детињство

Мада је било довољно хране, било је мало љубави и моје срце је било препуно суза. Сваког јутра сам се будила плачући. Недостајали су ми мајка и старији брат који је остао с њом. Често сам размишљала о самоубиству. Када сам довољно порасла, чезнула сам да идем у школу, али поочим и помајка су ме држали код куће да бих радила.

Када сам имала девет година, преселили смо се чак у Шангај. Рекли су ми: „Сада си довољно велика да идеш у куповину и да куваш.“ Тако су и те обавезе додали мојим свакодневним пословима. Сваког дана поочим и помајка су ми давали довољно новца да купим храну за три оброка. На путу до пијаце, пролазила бих поред просјака и сажалила се на њих зато што су били гладни. Успевала сам да им дам новчић или два и да још увек имам довољно да купим потребну храну.

Колико сам само желела да идем у школу и да учим! „За шест месеци даћемо те у школу“, обећали су ми поочим и помајка. Када је то време прошло, рекли су ми: „Шест месеци од сада.“ С временом сам схватила да ме никада неће послати у школу. Срце ми је било сломљено. Почела сам да мрзим све у кући. Често сам се закључавала у купатилу и молила. Иако смо веровали у многе богове, некако сам знала да постоји један главни Бог, моћнији од свих осталих. Зато сам му се молила питајући: „Зашто има толико бола и туге?“ Годинама сам се тако молила.

Брак мења мој живот

У то време у Кини су били уобичајени уговорени бракови. Један од Т.Ј-ових пријатеља с факултета који се вратио у Кину написао му је: „Прешао си тридесету и још се ниси оженио.“ Затим је говорио о мени и додао: „Има 18 година; лепа је у лицу, као и у карактеру... Озбиљно бих размислио, Тон Ј. Чин.“ Његов пријатељ је приложио фотографију.

Т.Ј. је писао мом поочиму и помајци: „Видео сам фотографију ваше честите кћерке. Оженио бих се њоме, ако, кад се упознамо и будемо заједно, утврдимо да љубав цвета у нашим срцима.“ Т.Ј. је дошао у Шангај, и упознали смо се. Иако сам мислила да је престар за мене, сматрала сам да ће ми брак омогућити да барем одем из те куће. Венчали смо се 1935. и одмах отпловили за Америку. Тако сам дошла у Кливланд.

Озбиљни проблеми упркос богатству

На самом почетку било је проблема у комуникацији с мојим мужем. Он је говорио једним кинеским дијалектом, кантонским, а ја другим, шангајским. Било је то као да говоримо два различита језика. Такође сам морала да учим енглески језик и нове обичаје. А мој нови посао? Требало је да будем шармантна, љубазна домаћица ресторана, која увек тражи начин да угоди гостима. Да, требало је да запамтим: „Муштерија је увек у праву.“

Са својим мужем сам радила сваки дан по 16 и више дугих, напорних сати, а већи део тог времена била сам трудна. Наша прва кћерка, Глорија, родила се 1936. После тога, родила сам шесторо деце за девет година — три дечака и још три девојчице, од којих је једна умрла када је имала само годину дана.

У међувремену, Т.Ј. је почео да руководи многим ресторанима и ноћним клубовима. Неки забављачи који су започели своју каријеру наступајући у њима, као што су Кеј Лук, Џек Су и Кеј Балард, постали су познате личности. Такође, наши кинески специјалитети навелико су се продавали и постали су познати.

До средине 1930-их, Т.Ј. је постао познат као краљ резанаца с месом. Постао је и председник Кинеског трговачког удружења и предавач у Кини. Била сам укључена у бројне добротворне, социјалне, грађанске и друштвене активности. Појављивање у јавности и парадирање постали су део мог живота. Наше слике и имена била су уобичајена ствар у кливландским новинама; изгледало је да се извештава о свему што смо радили или рекли — од пословних подухвата до одмора, па чак и мој број ципела!

Године 1941, када су јапанске ваздухопловне снаге бомбардовале Перл Харбор, Сједињене Државе су ушле у рат с Јапаном. Пошто смо са Истока, били смо мета предрасуда. Чак и пре рата, добијали смо писане претње смрћу док смо градили нашу велику кућу у једном лепом крају. Ипак смо је завршили и ту смо одгајали нашу децу.

Тако сам имала лепу, пространу кућу, поштованог мужа и породицу, да, чак и прелепу одећу и накит. Па ипак, срећа ми је и даље измицала. Зашто? Као прво, имали смо мало времена за породични живот. Премда сам успевала да свако јутро устанем да испратим децу у школу, обично смо радили у време када су одлазила у кревет. Кућна помоћница се бринула за њихове свакодневне потребе.

Били смо будисти, али ми богови наше религије нису нудили никакву утеху. Т.Ј. и наш најстарији син, ишли су кроз кућу палећи свеће и остављајући храну пред киповима, да би богови јели. Али они никада нису појели ту храну, тако да су деца касније уживала у њој.

На крају, пошто сам патила од исцрпљености и нисам видела никакав излаз, мислила сам да ће мојој породици бити боље без мене. Доживела сам потпуни нервни слом и покушала себи да одузмем живот. Срећом, брзо су ме одвели у болницу и опоравила сам се.

Одговор на моје молитве

Нешто касније, 1950. године, једна дама дивне седе косе ушла је у ресторан са својим мужем. Док сам им изражавала добродошлицу и бринула се да им буде удобно, говорила ми је о Богу. Нисам била заинтересована. Јеховини сведоци су нам већ долазили у кућу и покушавали да разговарају са мном, али увек сам их осорно одбијала. Међутим, у ресторану је ситуација била другачија — „муштерија је увек у праву!“

Та госпођа, Хелен Винтерс, питала ме је да ли верујем у Библију. „Коју Библију?“ одговорила сам. „Има их толико!“ Сваки пут када је навраћала, помислила сам у себи: ’Ево опет оне досаде!‘ Али она је била љубазна и упорна. А оно што је рекла о рајској земљи на којој више неће бити бола ни патње, стварно је звучало добро (2. Петрова 3:13; Откривење 21:3, 4).

Приликом једне посете, оставила је позивницу за састанке у Дворани Краљевства и истакла кратку поруку на полеђини која је описивала благослове Божјег Краљевства. Сећам се да сам касније погледала то и помислила: ’Кад би то само било истина!‘ Понудила ми је да са мном код куће проучава Библију, и ја сам на крају пристала.

Сваке седмице смо се окупљали око стола ради студија — Хелен и ја заједно с моје шесторо деце, која су тада била у узрасту од 5 до 14 година. Често ми је било жао ње, јер се чинило да деца каткад губе интерес. Године 1951. почела сам да посећујем састанке у Дворани Краљевства. Убрзо сам схватила да је оно што учим одговор на моје молитве. Зато сам одлучила да стварно треба да научим да добро читам енглески, што је за мене био велик изазов.

Схватање праве среће

Убрзо сам почела нагло да напредујем у спознању и предала сам свој живот Јехови Богу. Затим, 13. октобра 1951, на великом конгресу у Вашингтону, крстила сам се заједно с моје двоје најстарије деце, Глоријом и Томом. Мој живот је први пут добио смисао. Био је то почетак мојих најсрећнијих година.

Цео живот сам служила другим људима, али сада сам била одлучна да пре свега служим нашем Створитељу! Почела сам да преносим поруку о Краљевству свима који су слушали. Такође сам се трудила да утиснем у своју децу неопходност посећивања хришћанских састанака и важност причања другима о дивним стварима из Божје Речи.

Године 1953. почели смо да одржавамо Скупштински студиј књиге у нашој кући. Већ скоро 45 година, студиј се још увек одржава овде. Током година била је то огромна духовна помоћ нашој породици.

Остати духовно активан и уз то и даље одржавати посао у ресторану, био је прави изазов. Међутим, проучавала сам Библију с многима. Неки од тих људи су прихватили библијску истину и касније постали пионири, како се зову пуновремене слуге. Током 1950-их, четворо наше млађе деце је предало свој живот Јехови и крстило се. Т.Ј. није био заинтересован за Библију, али нас је ипак одвозио на састанке и довозио кући. Одлучили смо да му не проповедамо, већ док се возимо да само међусобно причамо о једној тачки или о две током којих смо уживали на састанку.

У то време, Т.Ј. је често био на пословним путовањима по градовима широм Сједињених Држава. Позвала сам телефоном централу Watch Tower Societyja у Бруклину, у Њујорку, и објаснила нашу ситуацију. Грант Сјуитер, тадашњи секретар-благајник Заједнице, позвао нас је да обиђемо објекте кад будемо у Њујорку. Т.Ј. је био веома импресиониран, нарочито чистоћом кухиње, у којој се тада припремала храна за око 500 људи.

Током наше посете упознали смо Расела Курзена, и он је касније Т.Ј-у поштом послао једну Библију, коју је читао свако вече док је није прочитао. Касније, на међународном конгресу Јеховиних сведока у Њујорку 1958, мој муж се крстио! На наше изненађење, наш најстарији син, који је тада служио као члан бетелске породице, одржао је кратак део програма.

Веран до своје смрти

Т.Ј. и ја смо често заједно ишли у службу од врата до врата. Када је почео да му попушта вид, редовно смо учествовали у уличном сведочењу. The Cleveland Press је објавио наслов: „Обраћење у Црвеном змају“, заједно с нашом сликом како пролазницима нудимо часописе Кулу стражару и Пробудите се! Тај чланак је испричао како смо постали Сведоци. Иначе, Црвени змај је добио друго име, поставши Кинески ресторан.

Током година мој муж и ја смо у нашем ресторану запошљавали много хришћанске браће и сестара из целог света. Добро се сећамо савета брата Фреда Франца, који је служио као председник Watch Tower Bible and Tract Societyja. Кад нас је посетио, подстакао нас је: „Будите верни и чврсто се држите Јеховине организације.“

Т.Ј. је почетком 1970-их доживео неколико можданих удара и умро је 20. августа 1975. Локалне новине су објавиле дугачку читуљу, заједно са сликом на којој у служби нуди Кулу стражару. Наше последње заједничке године биле су најбоље. После више од 60 година рада, Кинески ресторан је затворен у априлу 1995. Некима је то изгледало као крај једног доба.

Одржавање духовних циљева

Некада смо желели да наша три сина преузму породични посао. Међутим, та жеља се променила; желели смо да следе Исусове стопе и да постану пуновремене слуге. Питали смо сву децу да ли желе да пионире у Хонгконгу, и да помажу другим Кинезима да науче оно што смо ми научили. Понудили смо им финансијску подршку да би остварили тај циљ. Премда нико од њих није научио да течно говори кинески, Винифред, Викторија и Ричард су одлучили да се преселе у Хонгконг.

Наша кћерка Винифред је пионирила тамо више од 34 године! Викторија се удала за Маркуса Гума, и на крају су се вратили у Сједињене Државе. Одгајили су троје деце — Стефани и Сарају, које су у пуновременој служби у Кливланду, и Симеона, који служи на фармама Watchtowera у Волкилу, у Њујорку, са својом женом Морфид. Викторија и Маркус сада живе у близини, и брину се о мени. Он је председавајући надгледник у скупштини Конвентриј у Кливланду.

Наша најстарија кћерка Глорија, везана је за инвалидска колица од 1955, када је оболела од дечје парализе. Она и њен муж Бен живе у Ескондиду у Калифорнији, где она и даље редовно служи у делу проповедања. Том је у пуновременој служби већ више од 22 године. Он и његова жена Естер, сада раде у Образовном центру Watchtowera у Патерсону, у Њујорку. Ричард и његова жена Ејми, вратили су се из Хонгконга да би помогли око бриге за Т.Ј-а пре његове смрти. Сада и они служе у Патерсону. Наш најмлађи син Волден је провео више од 30 година у пуновременој служби. Последње 22 године, он и његова жена Мери Лу, служе скупштинама у Сједињеним Државама у покрајинској и обласној служби.

Није баш да нам деца никада нису стварала никакве проблеме. Као тинејџер, једно је побегло од куће и није се јављало три месеца. Једно време, једно друго су више занимали спортови него духовне ствари, због чега је бежало с недељног породичног студија Библије. Чак је добило и понуду за стипендију као атлетичар. Када је одлучило да почне с пуновременом службом, уместо да прихвати једну од тих универзитетских стипендија, осећала сам као да ми је хиљаду килограма спало с леђа!

Захвална што сам слушала

Иако су моја деца дословно расута по свету, срце ми расте што знам да верно служе Јехови. Сада имам 81 годину, и артритис и друге болести умањују мој мир, али ревност за Јехову није ослабила. Трудим се да бринем о себи тако да ниједно моје дете не мора напустити пуновремену службу како би се бринуло о мени.

Горљиво ишчекујем будућност када ће се Божје намере у потпуности остварити и када ћу поново видети моје вољене умрле, укључујући и мог мужа, моје праве родитеље и Хелен Винтерс, која је проучавала с нама (Јован 5:28, 29; Дела апостолска 24:15). Колико ми је само драго што сам пре више од 46 година слушала ту љупку даму седе косе! Уистину, та муштерија је била у праву!

[Слика на 21. страни]

Кад смо се венчали

[Слика на 23. страни]

Наша породица 1961. године. Слева на десно: Викторија, Вај, Ричард, Волден, Том, Т.Ј., Винифред и Глорија напред

[Слика на 24. страни]

Вај Чин данас