Шлог — његов узрок

„МОЗАК је најосетљивији орган у телу“, изјављује неуролог др Владимир Хачински, са Универзитета Западни Онтарио, у Лондону у Канади. У свега 2 посто укупне телесне тежине, мозак има више од десет милијарди нервних ћелија, које непрестано међусобно комуницирају како би произвеле сваку нашу мисао, сваки наш покрет и сваки наш осећај. Зависан од кисеоника и глукозе ради енергије, мозак добија сталну залиху путем замршеног система артерија.

Међутим, кад је било којем ограниченом делу мозга ускраћен кисеоник чак и на неколико секунди, осетљиве функције неурона бивају оштећене. Уколико то потраје дуже од неколико минута, долази до оштећења мозга, пошто ћелије мозга почну да умиру заједно с функцијама које контролишу. То стање назива се исхемија, недостатак кисеоника који је углавном проузрокован закрчењем артерије. Можданом ткиву наноси се даљња штета пошто недостатак кисеоника изазива читав низ хемијских реакција. Последица је шлог. До шлога долази и када пукну крвни судови, изливајући у мозак крв, која пресеца везе. То прекида хемијске и електричне токове ка мишићима и проузрокује повреду можданог ткива.

Његове последице

Сваки шлог је другачији, и шлогови могу погодити особе на скоро бескрајно много начина. Иако нико не трпи све могуће последице шлога, последице се могу кретати од безазлених и једва приметних до озбиљних и болно очигледних. Које ће телесне функције бити оштећене зависи од тога у којем делу мозга долази до шлога.

Једна уобичајена мора јесте онемоћалост или парализа горњих и доњих екстремитета. Ово је начелно ограничено на једну страну тела, страну која је супротна од стране мозга у којој долази до шлога. Значи, оштећење десне стране мозга доводи до парализе леве стране, а оштећење леве стране мозга до парализе десне стране. Код неких особа се може задржати употреба руку и ногу, само да би установиле како им се мишићи тресу до те мере да изгледа као да њихови удови иду сваки у свом правцу. Жртва наликује новајлији на скејтборду који покушава да одржи равнотежу. Др Дејвид Левајн, из Медицинског центра Њујоршког универзитета, каже: „Они су изгубили ону врсту осећаја који им говори да ли се екстремитет креће или не и где је у простору.“

И до 15 посто преживелих доживљава нападе, чија су последица епизоде неконтролисаних покрета и, обично, периоди несвести. Такође, уобичајени су осећај бола као и промене осећања. Једна особа која је преживела шлог и која има непрестану укоченост у шакама и стопалима, каже: „Има ноћи кад ми нешто додирује ноге, те се будим зато што ми изгледа као да добијам електричне шокове.“

Последице шлога могу бити дупла слика и проблеми с гутањем. Уколико су оштећени сензорни центри за уста и грло, жртве шлога могу трпети даљња понижења, као што је балављење. Може бити погођено било које од пет чула, што изазива поремећај вида, слуха, мириса, укуса и додира.

Проблеми у комуникацији

Замислите да вас слабо осветљеном улицом прате два грмаља. Бацајући поглед уназад, видите како журе према вама. Покушавате да вичете у помоћ, али ништа не можете изустити! Је л’ можете да замислите сав ужас који бисте осетили у таквој ситуацији? То је оно што многе жртве шлога доживљавају кад изненада изгубе моћ говора.

Бити без могућности преношења мисли, осећања, нада и страхова — фигуративно бити изолован од пријатеља и породице — једна је од најразорнијих последица шлога. Једна особа која је преживела шлог, овако је то описала: „Сваки пут кад сам покушао да се изразим, ништа нисам могао изустити. Био сам присиљен да останем ћутке и нисам могао да следим ни усмене ни писмене наредбе. Речи су звучале... као да су људи око мене говорили неки страни језик. Нисам могао ни да разумем, ни да користим језик.“

Међутим, Чарлс је разумео све што му се говорило. Али о давању одговора, он пише: „Обликовао бих речи које сам желео да кажем, али оне су излазиле збркане и изокренуте. Тад сам осетио да сам ухваћен унутар самог себе.“ У својој књизи Stroke: An Owner’s Manual, Артур Џозефс објашњава: „Током говора се контролише и управља са преко сто различитих мишића, а сваким од тих мишића управља у просеку преко сто моторних јединица... За сваку секунду говора захтева се запањујућих 140 000 неуромускуларних догађаја. Да ли је имало чудно што повреда дела мозга који контролише ове мишиће може за последицу имати изокренут говор?“

Шлог доводи до многих загонетних феномена у области говора. Рецимо, особа која не може да говори може да пева. Неко други може импулсивно да изговара речи али не и онда када он то жели или, с друге стране, можда непрестано говори. Други једнако понављају речи или фразе или неодговарајуће користе речи, изговарајући да када мисле да кажу не, и обратно. Неки знају речи које желе да употребе, али мозак не може натерати уста, усне и језик да их изговоре. Или могу неразговетно говорити због слабости мишића. Неки можда избацују речи у експлозивним изливима.

Друго оштећење од шлога може бити оштећење дела мозга који контролише емоционалну интонацију. Последица може бити говор који звучи тупо. Или може постојати потешкоћа у схватању емоционалне интонације других. Комуникационе баријере попут ових и оне које су горе описане могу разјединити чланове породице, као што су муж и жена. Георг објашњава: „Пошто шлог погађа изразе лица и гестове, заправо целу личност, наједном више нисмо међусобно били исти као раније. Изгледало ми је као да имам тотално другачију жену, некога кога сам морао изнова да упознајем.“

Промене у емоцијама и личности

Неприкладне промене расположења, наступи суза или смеха, изразит гнев, неуобичајени осећаји сумње и огромна туга, само су део збуњујућих поремећаја у емоцијама и личности с којима они који су преживели шлог и њихове породице можда морају да се суоче.

Жртва шлога по имену Гилберт прича: „Повремено сам јако емоционалан, било да се смејем или да плачем и због најобичније ствари. Понекад, кад се смејем, неко би ме питао: ’Што се сад па смејеш?‘ и ја стварно не умем да му одговорим.“ Ово, заједно с проблемима уравнотежености и незнатног храмања, навело је Гилберта да каже: „Осећам се као да сам у другом телу, као да сам неко други, а не она иста особа која сам био пре шлога.“

Будући да живе са оштећењима промене ума и тела, једва да ко избегне осећај емоционалног преокрета. Хиројуки, кога је шлог оставио са оштећеним говором и делимичном парализом, коментарише: „Чак ми ни с проласком времена једноставно није бивало боље. Схвативши да нећу моћи да наставим свој посао као раније, пао сам у очај. Почео сам да кривим ствари и људе и осећао сам се као да ће ми емоције праснути. Нисам поступао као човек.“

За жртве шлога уобичајени су страх и брига. Елен коментарише: „Имам осећај несигурности кад доживљавам притисак у глави који би могао да упозорава на будући шлог. Стварно се уплашим ако дозволим себи да негативно размишљам.“ Рон објашњава бригу с којом се он бори: „Понекад ми је немогуће да дођем до исправних закључака. Фрустрира ме истовремено анализирање два или три проблемчића. Толико брзо заборављам ствари да понекад не могу да се сетим одлуке коју сам донео неколико минута раније. Као последица тога, правим неке страшне грешке, а то збуњује и мене и остале. Како ћу изгледати за пар година? Хоћу ли умети интелигентно да разговарам или да возим ауто? Хоћу ли бити на терету својој жени?“

И чланови породице су жртве

Види се, дакле, да жртве шлога нису једине које се морају хватати у коштац с разорним последицама. Морају и њихове породице. Оне у неким случајевима морају да се суоче са ужасним шоком да виде како се стање особе која је једном могла да говори и која је била способна, изненада погоршало пред њиховим очима, да је спало на стање налик зависном одојчету. Могу се прекинути односи пошто чланови породице можда морају да преузму непознате улоге.

Харуко овако прича о трагичним последицама: „Мој муж је заборавио скоро све што је важно. Одједном смо морали да оставимо компанију коју је водио и да изгубимо своју кућу и посед. Оно што ме је највише заболело било је то што више нисам могла слободно да разговарам са својим мужем или да му се обратим за савет. Збуњен да ли је ноћ или дан, често склања заштитне пелене које су му потребне ноћу. Иако смо знали да ће наступити време када ће доћи до овог стања, још увек нам је тешко да прихватимо стварност његовог стања. Наша ситуација се потпуно преокренула, у ту да смо сада моја кћерка и ја мужевљеви старатељи.“

„Брига око некога ко се шлогирао — без обзира колико га волите — понекад може изгледати поразно“, примећује Елејн Фантл Шимберг у књизи Шлогови: шта породице треба да знају (Strokes: What Families Should Know). „Притисак и одговорност не попуштају.“ У неким случајевима, велика брига коју неки чланови породице пружају може да се одрази на здравље, емоције и духовност старатеља. Марија објашњава да је шлог њене мајке страшно утицао на њен живот: „Сваког дана је посећујем и настојим да је духовно изградим, читајући и молећи се с њом, и затим је обасипајући љубављу, загрљајима и пољупцима. Кад дођем кући, емоционално сам испијена — неких дана до те мере да се предам.“

Најтежу ствар с којом старатељи морају да се суоче представља промена у понашању. Неуропсихијатар др Роналд Калвањо каже за Пробудите се!: „Кад имате болест која погађа више кортикалне функције — то јест, како особа размишља, води живот, управља емоционалним реакцијама — имамо посла са самом суштином особе, зато у извесним погледима, психолошка оштећења до којих долази стварно мењају свет породице на начин који је прилично драматичан.“ Јошико прича: „Изгледа да се мој муж потпуно променио након болести јер плане и због најтричавије ствари. У тим тренуцима се баш мизерно осећам.“

Често промене у личности не могу да препознају они ван породице. Зато се неки старатељи осећају изоловано и сами носе свој терет. Мидори објашњава: „Шлогови су код мог мужа оставили менталне и емоционалне сметње. Иако он има велику потребу за охрабрењем, ни са ким неће да разговара о томе и сам трпи. Тако је на мени остало да се борим с његовим емоцијама. Кад сваког дана посматрам расположења свог мужа, то чини да осећам зебњу, а понекад чак и страх.“

Како многе жртве шлога и њихове породице излазе на крај с променама које шлог уноси у њихов живот? На које начине може свако од нас да подупре оне који пате од осакаћујућих последица шлога? Наш следећи чланак објашњава.

[Оквир/Слика на 7. страни]

Знаци упозорења

• Изненадна малаксалост, укоченост или парализа лица, руке или ноге, нарочито на једној страни тела

• Изненадна мутна или потамнела слика, нарочито на једном оку; епизода дупле слике

• Тешко изговарање или разумевање чак и једноставних реченица

• Вртоглавица или губитак равнотеже или координације, посебно у комбинацији с неким другим симптомом

Мање уобичајени симптоми

• Изненадна, необјашњива и снажна главобоља — често описана као „до сада најгора главобоља“

• Изненадна мучнина и грозница — другачија од вирусног обољења по брзини напада (минути или сати наместо неколико дана)

• Кратак губитак свести или период повећане свесности (страшљивост, збуњеност, грчеви, кома)

Не игноришите симптоме

Др Дејвид Левајн подстиче да када се појаве симптоми, пацијент „што је могуће брже оде у хитну помоћ. Постоје докази да ако се шлог лечи у првих неколико сати, штета се може свести на минимум“.

Понекад се симптоми могу појавити само накратко а затим нестати. Ове епизоде су познате као ТИА-си, то јест тренутачни исхемички напади. Немојте се оглушивати о њих, пошто они можда указују на опасност од озбиљног удара, и може уследити потпуни шлог. Доктор може лечити ове узроке и помоћи да се смањи опасност од будућег шлога.

Прилагођено из смерница које је дало Национално удружење за шлог, Инглвуд из Колорада, у САД.