Чувари светионика — занимање које ишчезава

ОД ДОПИСНИКА ПРОБУДИТЕ СЕ! ИЗ КАНАДЕ

„НЕ ПОСТОЈИ ама баш ништа што бих радио наместо овога“, увек изнова кажу чувари светионика. Човек који је иза себе оставио положај менаџера у једној фабрици пластике у Торонту, у Канади, да би био чувар на једном 106 година старом светионику, рекао је како га је тај посао „10 година подмладио“.

Првенствена одговорност чувара светионика јесте да одржава добро светло за морнаре. Од њега се захтева и то да ради са сиренама за маглу и да их одржава, као и да путем радија преноси податке о времену рибарима и бродовима који пролазе.

Ранијих година, чувари светионика морали су пазити да им резервоари са уљем буду пуни, да фитиљи горе и да на стаклу од лампи нема чађи. Није било необично да чувари проведу целу ноћ ручно вртећи у круг сигнално светло да би водили бродове у сигурност кад светла нису могла одмах да се поправе, или да проведу ноћ ударајући чекићем у звоно за маглу кад сирена за маглу закаже!

Прегрмети олује

Јаке олује су велики проблем. Једном је један чувар светионика видео нешто за шта је био убеђен да је „огроман бели облак“, али испоставило се да је то био један једини талас који је рушио све пред собом! Талас се успео уз 15 метара високу литицу и допро до просторија у којима је живео чувар. Тај један талас нанео је толико штете колико и цела једна олуја.

Једном другом приликом, једна олуја је целе целцате ноћи завијала и бацала таласе на светионик у луци Пабнико, у Новој Шкотској. Све што су чувар и његова породица могли да ураде било је да чекају и да се надају. До јутра, олуја се стишала. Али кад је чувар изашао напоље, запрепастио се кад је видео да је земља око светионика нестала. Више нису били спојени с копном!

Усамљеност и монотонија

Кад је био упитан за усамљеност, један чувар светионика се насмешио крајичком усана и рекао: „Људи нам кажу: ’Човече, како можеш да поднесеш толику самоћу?‘ А онда ми кажемо: ’А како ви можете да поднесете живот у граду са свом том халабуком и збрком?‘“

Раније су мале колекције књига биле учињене доступнима за изолованије светионике у Сједињеним Државама. Тако је до 1885. године циркулисало 420 библиотека. Очигледно, чувари светионика су постали добри читачи.

Занимање које ишчезава

Недавних година, зидане светионике с човеком заменили су челични решеткасти торњеви без људи, са снажним блештавим светлима. Ни морепловци више не зуре у мрак, тражећи нејасно сигнално светло или мутан пламен. Данас моћне волфрамске халогене сијалице и трештећи, продорни сигнали за маглу упозоравају морнаре на опасности мора.

Бродови који су опремљени за примање сигнала са садашњих светионика знају свој положај без обзира колико је магла густа. Савремена технологија омогућује поморцу да путује морима од обале до обале, сигуран да може избећи рискантне пешчане спрудове, опасне хриди и подмукле стене близу обале.

Као последица савремене технологије, чувари светионика се брзо повлаче са светске сцене. Осећајући да је један део његовог живота заувек отишао, један чувар светионика је с тугом размишљао о одласку са острва које му је 25 година било дом: „Лепо смо тамо живели. Никад у ствари нисмо желели да одемо.“

Па ипак, ротациона светла, помоћна светла, светла за опасност, звучни сигнали и радарски фарови, захтевају сервисирање, а и торњеве је исто потребно одржавати. Светионике сада сервисирају теренски техничари.

Они који цене многе године службе коју су обављали чувари светионика деле осећања једног човека из Огасте, из Мејна, у САД, који је јадиковао: „Једноставно неће бити исто кад погледате на светионик и знате да светлом управља компјутер, кад знате да су људи отишли.“

[Оквир на 11. страни]

Први светионик

Први светионик у забележеној историји довршен је током владавине Птолемеја II из Египта. Био је изграђен око 300. пре н. е., и стајао је на острву Фарос, на самом улазу данашње александријске луке. Било је потребно 20 година за градњу која је коштала 2,5 милиона долара.

Историјски записи показују да је био висок око 90 метара. Његова горња одаја имала је прозоре с погледом на море, иза којих су биле ватре од дрва или можда бакље које су, према Јосипу, могле да се виде на више од 50 километара.

Та голема камена грађевина, сматрана је једним од седам светских чуда. Њена блештава ватра служила је као упозорење 1 600 година, и једино ју је, по свој прилици, уништио земљотрес.

Како су пролазили векови, по лукама широм света изграђено је на хиљаде светионика различитих величина и врста. Стари зидани светионици данас опстају као музеји и туристичке атракције у националним, државним, обласним и градским парковима и разгледају их милиони.

[Слика на 10. страни]

Светионик на рту Спир, Њуфаундленд у Канади