Светло које спасава животе

БИО је то напоран петонедељни прелазак Атлантика крајем 19. века. Путници су сваког дана очекивали да ће угледати копно. Тада се појавило светло, усамљена звезда на хоризонту. Али, није то била звезда; био је то светионик. „Чим смо угледали светлост, пали смо на колена и захвалили Богу“, рекао је касније један путник. Светлост их је сигурно водила до њиховог одредишта. Међутим, нису сва та негдашња путовања имала овако срећан крај.

Био је леп, сунчан дан 22. децембра 1839, на обали Северне Америке, у подручју Нове Енглеске. Чувар светионика на острву Плам, у Масачусетсу, мислио је да може безбедно напустити острво у свом малом чамцу, одвести жену у набавку и вратити се пре мрака. Али док они нису били ту, почео је да дува ветар. Долазила је олуја, и то брзо. Ускоро су се небо и море стопили у сиву, узбуркану масу сачињену од кише, пене таласа и водене прашине. Светионичар је очајнички покушавао да се врати на острво, али узалуд. Те ноћи, светионик је остао у тами.

Око поноћи, брод Покахонтас, који се борио да пронађе реку и улаз у луку који је нормално бивао означен светиоником, тражио је узалуд. Уместо тога, брод је ударио у пешчани спруд. Крма му је била поломљена и потонуо је с целом посадом. Пред саму зору, Ричмонд Пакер, који је пловио према истој луци, такође је настрадао, али био је изгубљен само један живот. Погинула је капетанова супруга.

Историја поморства препуна је катастрофа које су се могле спречити светлима светионика. „У стара времена, многим бродовима се сигурно управљало преко океана, само да би се разбили при покушају да уплове у луку“, каже књига America’s Maritime Heritage. „Најопаснији део прекоокеанског путовања било је задњих неколико миља, док се брод приближавао копну и коначно га угледао.“

Према историчару светионика Д. Алану Стивенсону, од 1793. до 1833, просечан годишњи број бродолома на обалама Британије повећао се са 550 на 800. Било је потребно више светионика, као и боље светло.

У неким земљама, укључујући и Енглеску и Сједињене Државе, пловидба је постала још опаснија због злогласних проклињача месеца, разбојника који су палили лажна светла како би намамили бродове на хриди, и тамо их опљачкали. Преживеле су обично поубијали; проклињачи месеца нису желели сведоке. Међутим, под јаком месечином њихова варка би пропала. Одатле потиче име проклињачи месеца. Међутим, на крају су већи број и боља опремљеност светионика помогли да ти лопови и убице остану без посла.

Први светионици

Најраније спомињање светионика налази се у Илијади. „На заласку сунца ред ватри са светионика̂ баца светлост у ноћ“, каже она. Књига Keepers of the Lights каже да „првобитни светионици нису били ништа друго до велике ватре од цепаница, које су понекад паљене на бреговима од наслаганог камења, а касније у великим гвозденим решеткастим корпама, које су често биле остављане да изгоре, с трагичним последицама“.

Затим је око 300. пре н. е., на острву Фарос, на улазу у Александријску луку, у Египту, подигнут први на свету прави светионик, александријски Фарос. Величанствена зидана грађевина, висока између 100 и 120 метара (око 40 спратова), била је највећи икада саграђени светионик. Као једно од Седам светских чуда, трајао је око 1 600 година, све док се није срушио, вероватно услед земљотреса.

Римљани су подигли барем 30 светионика, од Црног мора до Атлантика. Али кад је империја пала, трговина је успорила и светионици су утонули у таму и постепено се разрушили. Градња је поново почела око 1100. године. Један славни светионик нове ере био је Лантерна из Ђенове, чији је светионичар 1449. био Антонио Колумбо, стриц истраживача Кристифора Колумба.

Први светионик подигнут на отвореном мору био је од дрвета, а саградио га је Хенри Винстенли 1699, на опасним стенама Едистоун, испред обале код Плимута, у Енглеској. Био је поносан на дело својих руку. Документарни филм Guardians of the Night каже да је, док би пецао са свог светионика, Винстенли знао рећи: „Подигни се море. Дођи и испитај дело мојих руку.“ Једнога дана 1703, море је послушало. Винстенли и његов светионик су нестали без трага.

Кип слободе, висок 92 метра, који стоји у њујоршкој луци као знак пријатељства између народа Сједињених Држава и Француске, неко време је служио и као помоћ у навигацији. Три светионичара су се 16 година смењивала на одржавању блештавог пламена његове бакље. „С његове руке ’светионика‘ пламти добродошлица целом свету“, каже један сонет на њеном подножју.

Од пламенова до ксенонских импулсних цеви

С временом су угаљ, свеће — па чак и свећњаци — и петролеј заменили дрва као извор светлости у светионицима. Пробало се с употребом рефлектора како би се светло фокусирало, али дим и чађ од ватре би их зацрнили. Међутим, 1782. је швајцарски научник Еме Арган изумео петролејску лампу која је усмеравала ваздух нагоре кроз средину цилиндричног фитиља и напоље кроз стаклени димњак. Једном када су остајали чисти, параболични рефлектори (обликовани као огледала на фаровима аутомобила) постали су уобичајени на светионицима. Добар рефлектор је повећавао јачину светлости за отприлике 350 пута.

Још један велики корак напред направљен је 1815, када је француски физичар Огистен Жан Френел изумео најефикаснија сочива која су икада коришћена у светионицима. Пре Френеловог изума, најбољи системи огледала — уз коришћење Арганових лампи — које су остале популарне више од 100 година, производили су светлост јачине 20 000 свећа.a Френелова сочива су то повећала на 80 000 — отприлике иста јачина као и код фарова савремених аутомобила — и то само помоћу запаљеног фитиља! Горионици на петролеј под притиском изумљени су 1901, и недуго након тога Френелова сочива су емитовала светлост јачине и до милион свећа. Некако у исто време, у употребу је ушао ацетиленски гас и дубоко је утицао на технологију и аутоматизацију светионика, увелико захваљујући раду Нилса Густава Далена, из Шведске. Даленов сунчани вентил — аутоматски прекидач који регулише проток ацетиленског гаса помоћу сунчевог светла — донео му је 1912. Нобелову награду за физику. Електричне сијалице су постале популарне 1920-их, и остале су главни извор светлости до данас. Када се укомбинује са френеловим сочивима, сијалица од само 250 вати може емитовати светлост јачине стотину хиљада свећа. Данашњи најјачи светионик на свету, један светионик у Француској, може обасјати ноћно небо заслепљујућим снопом светлости јачине 500 милиона свећа.

Један новији изум је ксенонска импулсна цев. Она одашиље блистави блесак у само милионитим делићима секунде. Због тога што је импулс светлости тако кратак и јак, он се издваја у односу на друга светла у позадини.

Плутајући светионици

Плутајући светионици, или бродови светионици, коришћени су тамо где није било практично саградити кулу. Међутим, попут кула, и бродови светионици имају дугу историју. Први је био једна римска галија која је била стављена у промет у време Јулија Цезара. Високо на јарболу, гвоздени жеравник са запаљеним дрвеним угљем обасјавао је ноћно небо — и бацао жеравицу на ознојена тела галијота, који су испод били оковани за своје клупе.

Први каснији брод светионик, пуштен је у рад 1732, у ушћу реке Темзе у море, близу Лондона. После тога се број бродова светионика повећао. Током низа година, бродове који су упловљавали у њујоршку луку и напуштали је, наводио је брод светионик Амброз. Међутим, однедавно су бродови светионици своје место уступили аутоматским бовама светиљама и кулама светиљама, металним грађевинама које личе на нафтне платформе на мору.

Када магла и олуја пригуше светла

Чак и најјача светла буду ометена густом маглом и кишом — у време када су најпотребнија! Једно решење, иако не баш најбоље, јесте звук — врло бучан и учестао звук. Због тога су многи светионици опремљени моћним звучним помагалима као што су звона, трубе за маглу, сирене, а понекад, чак и топови! У ствари, неки светионици су користили топове све до 1970-их.

Међутим, звучни таласи су подложни ћуди атмосфере. Разлике у температури и влажности слојева ваздуха изнад површине воде могу се поигравати са звуком, савијајући га понекад нагоре, а понекад надоле. Осим тога, баш као што се каменчић може бацити тако да скакуће по језерцету, тако и звучни талас може прескочити брод а да се уопште и не чује! Али, проблеме на страну, звучни сигнали се обично могу чути на километре.

Крај једне ере

С доласком аутоматизације, светионичари су постали сувишни. Радарска, радио, сонарна и сателитска навигација, замениле су чак и саме светионике, и многи од њих су избачени из употребе. Али изгледа да их не можемо заборавити. За многе, светионици су симбол светла и наде у мрачном свету, и они и даље пружају инспирацију фотографима, уметницима, као и песницима. У покушају да сачувају ове лепе грађевине, светионичарска друштва ничу широм света.

Неки светионици сада нуде јединствен смештај за посетиоце који су жељни да окусе живот светионичара, мада доста удобнији. Други посетиоци једноставно желе да уживају у самоћи — да не чују ништа друго осим усамљених кликтаја галебова и хуке таласа. У одређеним деловима света, светионици пружају изврсна, повољна места за посматрање китова, птица и туљана. Светионичари код Александрије и стриц Кристифора Колумба код Ђенове, вероватно су провели своје тренутке доколице чинећи исто.

[Фуснота]

[Оквир на 21. страни]

Две храбре жене

У причу о светионицима спадају и извештаји о изузетној храбрости и пожртвованости, које су често испољавале жене. Грејс Дарлинг (1815-42) ризиковала је свој живот како би спасла девет преживелих из олупине једног брода у близини светионика њеног оца на Фарнским острвима, код североисточне обале Енглеске. На њено инсистирање, она и њен отац су одвеслали по узбурканом мору до олупине, укрцали преживеле у чамац за спасавање, одвеслали назад до светионика и збринули их док није стигла помоћ. Један споменик је подигнут у знак сећања на њу.

Абигејл Берџес је била 17-годишња кћерка светионичара на светионику на стени Матиникус, поред обале државе Мејн у Северној Америци. Једног јануарског дана 1857, њен отац је морао да напусти светионик, али после се четири седмице није могао вратити због невремена. Аби, како су је звали, преузела је на себе бригу о светионику. Такође је неговала своју болесну мајку и пазила на троје млађе браће и сестара, који су били премали да би могли помагати око послова на светионику. Аби пише: „Иако сам повремено била крајње исцрпљена од рада [одржавање светла пре откривања електрицитета био је тежак посао], светло ниједанпут није изостало. Уз Божју помоћ, могла сам обавити све своје уобичајене дужности, као и очеве.“ Следеће зиме, Аби је још једном морала да преузме дужност. Овог пута су она и њена породица имали за храну само по једно јаје и шољу кукурузног брашна дневно. Али светло никада није изостало.

[Оквир⁄Слика на 23. страни]

Френелова сочива

Френелова сочива су у ствари, комбинована сочива, или плоче сочива с централним сочивом које окружују призме од закривљеног стакла. Плоче Френелових сочива се могу међусобно спојити тако да граде стаклени цилиндар који у потпуности окружује извор светлости. Свака плоча концентрише светлост у водоравни узани сноп. Више плоча значи више зрака светлости, попут шипки које се гранају из центра точка. Док се цилиндар окреће око извора светлости, зраци светлости блеште ка хоризонту. Број зрака, временски интервал између зрака, па чак и њихова боја, само су неки од фактора који сваком светионику дају јединствен светлосни печат, или карактеристику. Бродови носе списак светлосних ознака тако да морнари могу идентификовати сваки светионик на рути.

[Извор]

South Street Seaport Museum

[Слика на 23. страни]

Пегин залив, у Новој Шкотској, у Канади

[Слика на 23. страни]

Кип слободе, у Њујорку

[Слика на 23. страни]

Река Везер, у Немачкој

[Слика на 23. страни]

Држава Вашингтон, у САД

[Извор слике на 20. страни]

The Complete Encyclopedia of Illustration/J. G. Heck