Млади питају . . .
Шта рећи о расном поносу?
„Један од мојих школских другова увек прича о раси и боји других људи“, уздише 17-годишња Тања. „У многим својим разговорима, тврди како је изнад њих.“
САСВИМ је природно да се дичимо својом породицом, културом, својим језиком или местом одакле потичемо. „Ја сам Вијетнамка“, каже 15-годишњакиња по имену Фунг, „и поносим се својом културом.“
Међутим, расни понос пречесто иде руку под руку с расизмом. Зато тај понос може бити рак-рана која суптилно нагриза односе, чак и када је прерушена иза маске учтивости. Исус Христ је рекао: „Уста говоре оно што у срцу изобилује“ (Матеј 12:34). А дубоко укорењена осећања супериорности — или презира — често избијају на површину, и вређају и боле.
Понекад расни понос чак постане насилан. Недавних година, он је гориво за ратове, буне и крвава „етничка чишћења“. Међутим, не морате бити сведок крвопролића да бисте се сусрели с ружном страном расног поноса. На пример, да ли видите доказ његове присутности у школи, на послу или у комшилуку? „Да, дефинитивно“, објашњава млада хришћанка по имену Мелиса. „Неки од мојих школских другова збијају шале на рачун деце која говоре страним нагласком и кажу како су бољи од њих.“ Тања слично извештава: „Чула сам у школи како деца отворено кажу другима: ’Бољи сам од тебе.‘“ У једној анкети у САД, скоро половина анкетираних је рекла да су лично доживели неки облик расне предрасуде током претходне године. „У мојој школи, расна напетост је баш велика“, рекла је једна девојка по имену Наташа.
Зато, претпостави да живиш у земљи или крају где постоји велики прилив имиграната, који драстично мења састав твоје школе, комшилука или хришћанске скупштине. Да ли се осећаш малкице нелагодно због тога? Онда може бити да је расни понос већи фактор у твом размишљању него што то можда схваташ.
Исправан понос насупрот неисправном
Да ли то значи да је понос неизбежно лош? Не обавезно. Библија показује да има места за исправну врсту поноса. Кад је апостол Павле писао хришћанима у Солуну, он је рекао: ’Хвалимо се [„Поносимо се“, NW] вама у црквама Божјим‘ (2. Солуњанима 1:4). Слично томе, имати у најмању руку извесну меру самопоштовања здраво је и нормално (Римљанима 12:3, ДК). Зато, само по себи није погрешно да се донекле дичимо својом расом, породицом, језиком, бојом или местом одакле потичемо. Бог сигурно не би захтевао да се стидимо таквих ствари. Кад су апостола Павла помешали с једним Египћанином криминалцем, он се није устезао да каже: „Ја сам Јудејин... из Тарса у Киликији, грађанин града који није непознат“ (Дела апостолска 21:39).
Међутим, расни понос постаје ружан кад се потхрањује претераним осећањем самопоштовања или кад проузрокује да особа с презиром гледа на друге. Библија каже: „Страх од Господа мржња је на зло; охолост и бес и зао пут, и погана уста, то ја мрзим“ (Пословице 8:13). И Пословице 16:18 наводе: „Дрскост [„Понос“, NW] претходи погибли, а охолост претходи пропасти.“ Стога је нечије хвалисање како он припада супериорној раси одвратно Богу. (Упореди с Јаковом 4:16.)
Корени расног поноса
Шта проузрокује да се људи претерано диче својом расом? Књига Black, White, Other, од Лизе Фундербург, каже: „Код многих људи, њихови први (и најтрајнији) утисци о раси потичу од родитеља и породице.“ Нажалост, утисци које неки родитељи преносе и сувише често су неуравнотежени или искривљени. Неким младима можда се директно каже да су људи њихове расе супериорни, а да су људи других раса другачији или инфериорни. Међутим, чешће млади једноставно опазе да њихови родитељи мало тога имају с људима других раса. И то исто може снажно утицати на њихово размишљање. Истраживања откривају да иако тинејџерима и родитељима не полази за руком да имају исто гледиште о одевању или музици, већина младих дели гледиште својих родитеља о раси.
Неуравнотежени ставови у погледу расе могу се развити и као реакција на угњетавање и малтретирање (Проповедник 7:7). Рецимо, едукатори су приметили да деци такозваних мањина често недостаје самопоштовање. Покушавајући да исправе ствари, неки едукатори су развили школске наставне програме који поучавају децу историји њихове расе. Занимљиво је што критичари тврде да овај нагласак на расни понос једноставно ствара расизам.
Код развијања нездравих расних ставова може играти улогу и лично искуство. Непријатно искуство са особом која је друге расе може некога навести да закључи како су сви чланови те расе одвратни или пуни предрасуда. Негативна осећања могу се појавити и када медији усмере пажњу на расне сукобе, бруталност полиције и протесне митинге или кад приказују етничке групе у негативном светлу.
Заблуда о расној супериорности
А шта рећи о тврдњи неких како њихова раса има право да се осећа супериорно у односу на друге? Питање је да ли се може уопште поћи од идеје да људи стварно могу бити подељени у различите расе. Један чланак из часописа Newsweek известио је: „Научницима који се баве овим питањем, раса је озлоглашено препреден концепт који измиче било којем озбиљном настојању да се дефинише.“ Додуше, могу постојати „видљиве разлике у боји коже, врсти косе и облику очију или носа особе“. Међутим, Newsweek је рекао да су „ове разлике, у најбољем случају, површинске — колико год да покушавају, научници у основи не могу да дођу до било ког значајног скупа разлика које разликују једну расну групу од друге... Основна ствар за многе научнике који раде на овим пољима јесте да је раса само ’друштвена творевина‘ — [деградирајућа] мешавина предрасуда, празноверја и заблуда“.
Чак и кад би се научне разлике између раса могле направити, идеја о „чистој“ раси је измишљотина. The New Encyclopædia Britannica примећује: „Не постоје чисте расе; све расне групе које тренутно постоје скроз су измешане.“ Било како било, Библија научава да је Бог ’учинио да сви људи изиђу од једне крви‘ (Дела апостолска 17:26). Без обзира на боју коже, врсту косе или црте лица, у ствари постоји само једна раса — људска раса. Сви људи су у сродству преко нашег праоца Адама.
Древни Јевреји су и те како били свесни заједничког порекла свих раса. Па ипак, чак и након што су постали хришћани, неки су се држали веровања како су они изнад нејевреја — укључујући и њихове нејеврејске сувернике! Апостол Павле је побио замисао о расној супериорности када је навео, као што је забележено у Римљанима 3:9 (ДК): „И Јевреји и Грци сви [су] под гријехом.“ Стога ниједна расна група не може да се хвалише било каквим посебним положајем пред Богом. Заиста, особа једино путем вере у Исуса Христа може бити у пријатељству с Богом (Јован 17:3). А и Божја је воља да се „сви [„све врсте људи“, NW] спасу, и да дођу до познања истине“ (1. Тимотеју 2:4, курзив наш).
То што ћеш признати да су све расе једнаке у Божјим очима може драматично утицати на начин на који гледаш на себе и друге. То те може покренути да се према другима опходиш с достојанством и поштовањем, да цениш њихове разлике и дивиш им се. На пример, млада Мелиса, која је раније поменута, није се придружила својим школским друговима у исмевању младих који говоре страним нагласком. Она каже: „Сматрам да су они који говоре два језика интелигентни. Иако бих волела да говорим још неки језик, знам да говорим само један.“
Упамти и то да иако људи твоје расе и културе без сумње имају пуно тога чиме могу да се диче, то имају и људи других раса. И мада може бити разумно донекле се дичити својом културом и постигнућима својих предака, далеко више задовољава дичити се оним што смо напорно и тешким радом лично постигли! (Проповедник 2:24, ДК). У ствари, постоји једно достигнуће којим нас Библија подстиче да се дичимо. Као што је наведено у Јеремији 9:24 (NW), сам Бог каже: „Онај ко се хвали нека се хвали због овога: поседовања увида и поседовања спознања о мени, да сам ја Јехова.“ Можеш ли тиме да се похвалиш?
[Слика на 26. страни]
Кад знамо Божје гледиште о расама, то нам помаже да се радујемо друштву људи других раса