Гледиште Библије

Да ли је погрешно бити поносан?

ПОСТОЈИ једна традиционална изрека да је понос први од седам смртних греха. Ипак, данас многи верују да је таква идеја очајно застарела. На прагу 21. века, понос се сматра предношћу, а не грехом.

Међутим, када Библија говори о поносу, обично је то с негативним конотацијама. Само библијска књига Пословица садржи неколико изјава које осуђују понос. На пример, Приче Соломунове 8:13 (ДК) кажу: „Ја мрзим на поноситост и на охолост и на зли пут и на уста опака.“ Приче Соломунове 16:5 (ДК) изјављују: „Мрзак је Господу ко је год поносита срца.“ А 18. стих упозорава: „Охолост долази пред погибао, и поносит дух пред пропаст.“

Штетни понос

Понос који Библија осуђује дефинише се као претерано самопоштовање, апсурдан осећај супериорности особе с обзиром на њене таленте, лепоту, богатство, образовање, положај и тако даље. Испољава се кроз презриво понашање, хвалисање, дрскост или ароганцију. Превисоко размишљање о себи може довести до тога да особа не прихвата потребне исправке; она одбија да призна грешке и да се извини, може изгубити положај и углед; или то може довести до апсурдне увређености због нечега што је неко урадио или рекао.

Поносна особа може увек захтевати да се ради или онако како она жели, или никако. Није тешко запазити да такав став често проузрокује разноразне личне сукобе. Расни понос или понос због националности водио је до безбројних ратова и до проливања крви. Према Библији, понос је био тај који је једног духовног Божјег сина довео до тога да се побуни, и тако постане Сотона Ђаво. Што се тиче предуслова за хришћанске старешине, Павле је саветовао: „Не сме да буде новокрштен, да се не би надуо и упао у суд ђавољи“ (1. Тимотеју 3:6; упореди с Језекиљем 28:13-17). Пошто су ово последице поноса, није чудо што га Бог осуђује. Међутим, можда се питаш: ’Зар не постоје ситуације у којима понос може бити оправдан?‘

Постоји ли оправдани понос?

Глагол кафкаоме који се у хришћанским грчким списима преводи као „узносити се, радовати се и хвалити се“, користи се и у негативном и у позитивном смислу. Павле, на пример, каже да се можемо ’радовати на основу наде у Божју славу‘. Он такође препоручује: „А ко се хвали, нека се у Јехови хвали!“ (Римљанима 5:2, NW; 2. Коринћанима 10:17). То значи да се поносимо Јеховом као нашим Богом, а то је осећање које нас може водити до тога да се радујемо због његовог доброг имена и угледа.

Да то илуструјемо: Да ли је погрешно желети да се одбрани добро име када је оклеветано? Наравно да није. Ако би људи неправедно говорили о члановима ваше породице или о другима које волите и поштујете, зар не бисте били огорчени и подстакнути да их браните? „Боље је име него велико богатство“, каже Библија (Приче Соломунове 22:1, ДК). Једном приликом, Свемоћни Бог је рекао поносном египатском фараону: „Али сам те оставио да живиш, да видиш моћ моју, и да се прогласи име моје по свој земљи“ (Излазак 9:16). Дакле, Бог налази задовољство у свом добром имену и угледу и ревнује за њега. И ми исто можемо бити заинтересовани да одбранимо наше добро име и репутацију, а ипак да не будемо мотивисани сујетом нити себичним поносом (Приче Соломунове 16:18, ДК).

Поштовање је неопходно за било који здрав однос. Наш друштвени живот и пословни односи трпе када изгубимо поверење у оне који нас окружују. Слично томе, нека заједничка активност или сарадња могу да пропадну, ако само једна страна учини нешто што њој или другима доноси јавну срамоту. У постизању циљева, без обзира какви они могу бити, углед се мора чувати. То је један од разлога због чега надгледници у хришћанској скупштини морају да имају „добро сведочанство“ од оних који су ван скупштине (1. Тимотеју 3:7). Њихова жеља за добрим именом не долази из поносног самовеличања, већ из потребе да се Бог представља на један достојан и достојанствен начин. На крају крајева, како слуга који има лоше сведочанство од људи ван скупштине може бити вредан поверења?

Шта је с поносом због личних достигнућа? Узмимо као пример задовољство које би могли осећати родитељи када су им деца успешна у школи. Такав успех је извор прикладног задовољства. Када је писао сухришћанима у Солуну, Павле је објавио да се и он радовао због достигнућа: „Дужни смо свагда захваљивати Богу за вас, браћо, као што је то право, јер вера ваша много напредује, и множи се љубав свакога од вас међу вама. Зато се ми сами хвалимо [поносимо, NW] вама у Црквама Божјим с постојаности ваше и вере ваше усред гоњења и невоља које подносите“ (2. Солуњанима 1:3, 4). Да, природно је да осећамо задовољство због достигнућа оних које волимо. Па, како онда разликовати погрешан понос од оног који је исправан?

Није неисправно ако желимо да сачувамо свој углед, ако желимо да успемо и радујемо се томе. Међутим, самовеличање, надменост и хвалисање собом или другима јесу ствари које Бог осуђује. Заиста би било жалосно ако би ико почео да се ’надима‘ од поноса или да ’има превисоко мишљење о себи‘. Хришћани немају разлога да се поносе или хвалишу ни са ким и ни са чим осим Јеховом Богом и оним што је он учинио за њих (1. Коринћанима 4:6, 7; Римљанима 12:3). Пророк Јеремија нам је дао изврсно начело које треба да следимо: „Него ко хоће да се хвали нек се хвали што разума има и што мене знаје; што зна да сам ја Јехова који творим милост, право и правду на земљи, јер то је мени мило, говори Јехова“ (Јеремија 9:24).

[Слика на 20. страни]

„Папа Инокентије X“, Дон Дијега Родрига де Силва Веласкеза

[Извор]

Scala/Art Resource, NY