Очување насупрот изумирању

БИТКА између очувања и изумирања и даље бесни. Многе добротворне организације врше притисак на владе да усвоје стриктније законе о очувању како би се заштитиле угрожене врсте.

На пример, недавно су се различите групе састале с кинеским службеницима и задобиле њихову сарадњу у покушају да елиминишу хватање азијских црних медведа у клопке. Ове животиње се лове ради њихове жучи и жучних кесица, које се употребљавају у традиционалној оријенталној медицини.

Међународна помоћ

Заштитити неку врсту у једној земљи а ловити је до истребљења на другим местима, не слути на добро што се тиче њеног очувања. Отуда су се међународни споразуми показали правовременим — и има их доста. Конвенција о биолошкој разноликости, Уговор из Рија, ступила је на снагу пред крај 1993, а њу је брзо следио Споразум о очувању слепих мишева у Европи. Међународна комисија за китове створила је од Антарктичког океана уточиште за китове поред оног у Индијском океану, у покушају да заштити велике и патуљасте китове. Али, можда је најснажнији споразум Конвенција о међународној трговини угроженим врстама (видите оквир).

Човек још увек има пуно тога да научи о односима између створења. Источноафрички рибари који су нилског гргеча донели у језеро Викторија да би направили залиху хране започели су оно што је зоолог Колин Таџ назвао „највећом еколошком катастрофом овог века“. Отприлике 200 до 300 домаћих врста рибе отишло је у заборав. Иако недавни докази окривљују ерозију тла за ремећење равнотеже међу врстама, владе три земље које се граниче с овим језером сада су основале једну организацију да утврди која се врста рибе може довести у језеро а да не угрози домаће врсте.

Људска интервенција

Једно подручје на којем се запажа успех јесте програм узгајања у заробљеништву који спроводе многи зоолошки вртови. „Кад би се сви зоолошки вртови света заиста окренули узгајању у заробљеништву, и уколико би се јавност окренула ка зоолошким вртовима, тада би између себе могли сачувати све врсте кичмењака којима ће у догледној будућности вероватно бити потребно узгајање у заробљеништву“ (Last Animals at the Zoo).

Зоолошки врт на мајушном британском острву Џерси узгаја ретке животиње с циљем да их касније поново пусти у природу. Године 1975, у свом карипском дому остало је само 100 папагаја са св. Луције. Седам од ових птица послато је у Џерси. До 1989. овај зоолошки врт је узгојио још 14 и неке од њих вратио на св. Луцију. Сада се извештава да више од 300 њих краси то острво.

Слични планови су се и на другим местима показали успешнима. National Geographic извештава да се преосталих 17 црвених вукова у Северној Америци тако добро узгајају у заробљеништву да је сада више од 60 њих враћено у природу.

Превише успешно?

Животињама које су у опасности не прети обавезно истребљење. Према књизи Endangered Species—Elephants, од 1979. до 1989, број афричких слонова се смањио са 1 300 000 на 609 000 — нешто због ловокрађе слонове кости. Затим, притисак јавности да се трговина слоновачом стави ван закона је растао. Ипак, противљење тој забрани над слоновачом постало је бучно. Зашто?

И у Зимбабвеу и у Јужној Африци, политике очувања су се показале толико успешне да у њиховим националним парковима и забранима за дивљач има превише слонова. New Scientist је известио да из националног парка Хванги, Зимбабве треба да уклони 5 000 слонова. Групе из очувања предложиле су премештање. Службеници парка су понудили вишак слонова на продају и предложили да агенције са Запада које се супротстављају убијању вишка слонова „уложе новац тамо где су им уста и преселе их“.

Сумњиви изгледи

Међутим, неуспеси се дешавају. Многи изражавају забринутост због незгодног стања врста које су поново пуштене у природу. Сибирски тигар добро преживљава у заробљеништву, али у природи му треба око 260 квадратних километара шуме, без ловокрадица. Осим тога, „ставите једног тигра одгојеног у зоолошком врту одмах у ову околину“, примећује The Independent on Sunday, „и скоро је сигурно да ће умрети од глади“. Заиста мрачан изглед!

Реално, нема свака врста свој властити специјализовани тим помагача. И није једноставно недостатак људства оно што усложњава овај проблем. Без обзира колико су особе из очувања предане, кад се суоче с корупцијом, похлепом и равнодушношћу, као и с ратом и чак с претњом смрћу, какву наду у успех имају? Шта је онда решење за проблем угрожених врста? И како сте ви укључени у то?

[Оквир на 7. страни]

Међународно оружје

Конвенција о међународној трговини угроженим врстама јесте моћно оружје у бици против незаконите препродаје животиња из угрожених врста. Леопардова крзна, слонова кост, тигрове кости, рогови носорога, и корњаче, тренутно се налазе међу забрањеном робом. Овај споразум се шири да би укључио угрожено дрвеће и залихе рибе.

Међутим, Time је упозорио: „Осим ако нације чланице не пронађу начин да се ова правила поштују... могле би утврдити да животиње које покушавају да заштите више не постоје.“

[Слика на 8. страни]

Да ли су неки напори за очување били превише успешни?

[Извор]

Љубазношћу Клива Кихна