Да ли треба да памтимо прошлост?

„ДА ЛИ Јевреји могу да забораве холокауст?“ Ово питање поставио је Вирџил Елисондо, председник Мексичког америчког културног центра у Сан Антонију, у Тексасу. То нас подсећа да зверства која су виђена у овом веку могу оставити неизбрисив траг у колективном сећању. Геноцид над Јерменима (1915-23) и масовно убијање Камбоџанаца (1975-79) такође се морају уврстити у зверства 20. века. Међутим, тај списак никако није потпун.

У покушају да се пружи подстрек на помирење између жртава и њихових мучитеља, религиозне и политичке вође су више пута позивале људе да забораве зверства која су доживели. На пример, то се десило у Атини, у Грчкој, 403. пре н. е. Град је управо био сведок краја тлачитељске диктатуре „тираније тридесеторице“, олигархије која је уклонила, чак и физички, скоро све своје противнике. Нови гувернер је гледао да поново успостави хармонију међу грађанима тиме што је објавио амнестију (од грчке речи која значи „заборав“ или „заборављање“) за оне који су подржавали претходну тиранију.

Заборавити према декрету?

Може бити релативно лако покушати да се према декрету избришу из сећања зверства почињена над невинима. Владари могу одлучити да тако ураде зато што им то политички гледано одговара, као што се десило у древној Грчкој и у разним европским земљама на крају Другог светског рата. Рецимо, у Италији је 1946. један декрет објавио амнестију за преко 200 000 грађана „кривих за учествовање, на мање или више важне начине, у злоделима фашистичког режима“, рекле су новине La Repubblica.

Међутим, одлуке влада или јавних установа су једно. Осећања сваког члана заједнице јесу нешто сасвим друго. Декретом није могуће присилити грађане — можда беспомоћне жртве бруталних сукоба, покоља или других варварстава — да забораве патње из прошлости.

Само у ратовима у овом веку погинуло је више од сто милиона људи, од којих многи након неописиве патње. Ако бисмо додали све оне који су убијени у масакрима током мира, броју зверстава не би било краја. Многи људи улажу велики напор како би засигурали да се ниједно од њих не заборави.

Они који би желели да избришу сећање

Они који подстичу жртве зверстава или њихове потомке да опросте и забораве често тврде да је сећање на прошлост само извор поделе, нарочито уколико су протекле деценије. Они кажу да заборављање уједињује, пошто сећање не може преокренути прошлост, ма колико да су патње биле трагичне.

Али у настојању да натерају људе да забораве, неки иду тако далеко да поричу истинитост најгрознијих злочина који су почињени против човечанства. Подржани од стране самозваних ревизионистичких историчара, неки рецимо тврде да никад није било холокауста.a Они чак организују обиласке бивших логора за истребљење, као што су Аушвиц или Треблинка, и говоре посетиоцима да тамо никада нису постојале гасне коморе — и то упркос бројним очевицима и гомилама доказа и документација.

Како то да такве лажне ревизионистичке идеје наилазе на успех у извесним круговима? То је зато што неки изабирају да забораве сопствену одговорност и одговорност свог народа. Зашто? Због национализма, њихове властите идеологије или антисемитских или других сличних осећања. Чим се зверства забораве, закључују ревизионисти, престаје одговорност. Али многи људи се свим силама одупиру тим неодговорним ревизионистима, које је један француски историчар назвао „атентаторима сећања“.

Они не заборављају

Очигледно да је преживелима јако тешко да забораве вољене које су изгубили у рату или у зверствима. Међутим, већина оних који желе да упамте масакре и геноциде чини то зато што се надају да ће лекције које су извукли из властите патње и патње њихових вољених бити корисне у томе да се избегне било какво понављање такве бруталности.

Зато је немачка влада одлучила да обележи годишњицу откривања ужаса које су чинили нацисти у концентрационом логору Аушвиц. Према председнику Немачке, намера је да „сећање послужи као упозорење будућим генерацијама“.

Слично томе је папа Јован Павле II, на 50-годишњицу краја Другог светског рата, изјавио: „Како године одмичу, сећања на Други светски рат не смеју избледети; уместо тога, треба да буду озбиљна лекција за нашу генерацију и за генерације које тек треба да дођу.“ Међутим, мора се рећи да Католичка црква није увек доследна у сећању на зверства и жртве из тих година.

Како би те нове генерације такође могле да извуку лекцију и упозорење из геноцида током овог и других векова, основан је велики број музеја — као што су Меморијални музеј холокауста у Вашингтону и Музеј толеранције Бејт Хашоа у Лос Анђелесу. Из истог разлога, снимљени су дирљиви документарни и други филмови на ту тему. Све је то у покушају да се спречи да човечанство заборави на људе који су пропатили од стране других људи.

Зашто памтити?

„Они који не могу памтити прошлост осуђени су на то да је понове“, писао је амерички филозоф шпанског порекла Џорџ Сантајана. Нажалост, изгледа да је током векова човечанство брзо заборављало своју прошлост, осуђујући тако себе на стално понављање истих горких грешака.

Дуги и свирепи низ масовних убијања од стране људи истиче да је људско доминирање над другим људима тотални промашај. Зашто је то тако? Зато што људи стално понављају исту основну грешку — одбацују Бога и његове законе (Постање 3:1-6; Проповедник 8:9). А и данас, баш као што је проречено у Библији, ’наопаки род‘ чини исто и жање последице (Филипљанима 2:15, Ча; Псалам 92:8; 2. Тимотеју 3:1-5, 13).

Пошто смо у нашу дискусију укључили и Створитеља, Јехову, какво је његово гледиште? Шта он заборавља а шта памти? Да ли се болно наследство зверстава које је човек починио може преболети? Да ли ће се ’прекинути злоба бездушника‘? (Псалам 7:10).

[Фуснота]

[Исткнути текст/слике на 7. страни]

„Они који не могу памтити прошлост осуђени су на то да је понове“ (Џорџ Сантајана)

Крематоријум и пећ у концентрационом логору Аушвиц

[Извор слике]

Музеј Освјенћим