Опростити и заборавити — да ли је могуће?
ПРОТЕКЛО је више од пола века од када се, 1945, завршио Други светски рат. Тај глобални рат био је далеко најокрутнији и најскупљи рат у целој људској историји.
Други светски рат је трајао шест година и однео је животе око 50 милиона људи, укључујући и цивиле. Безброј других је осакаћено физички, ментално и емоционално. За многе који су искусили те несрећне ратне године, болна сећања на почињена зверства и на вољене које су тада изгубили још увек нису излечена.
Ту су сећања на зверства која су починили нацисти у холокаусту, уз милионе поубијаних невиних жртава. И у Европи и у Азији, многа зверства починиле су нападачке армије, које су убијале, силовале, пљачкале и терорисале цивиле. Затим, многи људи су били и жртве ваздушних напада који су донели пустош, повреде и смрт небројеним мноштвима невиних људи, жена и деце. Тешка искуства су поднели и милиони бораца на многим бојним пољима широм света.
Менталне и емоционалне ране
Многе менталне и емоционалне ране задобијене као последица ужасних догађаја који су се одиграли током Другог светског рата, неизбрисиво остају у сећању великог броја људи који су тада живели и који су још увек живи. Они би желели да избришу сва та ужасна, горка сећања. Али, не могу. Некима се слике тих ужаса враћају и муче их као нека стална ноћна мора.
Међутим, други не желе да забораве, било зато што желе освету или зато што желе да се сећају оних који су убијени. Поред тога, влада мишљење да прошла зверства треба одржавати живим у колективном сећању људске породице у нади да се таква зверства никад више не понове.
Пре неколико година, током 1994-95, атмосфера која је владала на обележавањима 50-годишњице Дана Д (искрцавања савезника у Нормандији у јуну 1944) и краја европске фазе Другог светског рата (у мају 1945) показала је да је за многе очевице тих догађаја јако тешко да опросте и забораве. Често је било какав гест помирења међу бившим непријатељима унапред искључен. Тако су британски ветерани одбили да позову немачке представнике на обележавања искрцавања савезника у Нормандији.
Што се тиче зверстава која су нацисти починили у Другом светском рату и потешкоће да се опрости и заборави, писац Владимир Јанкелевич се овако изразио: „Што се тиче тако одвратног злочина, природан импулс... јесте бити повређен и жестоко се борити против заборављања и гонити криминалце — као што су судије савезничког Нирнбершког суда и обећале — до крајева земље.“ Исти писац је наставио: „Радо бисмо рекли, супротно речима из молитве коју је Исус упутио Богу у Јеванђељу по светом Луки: Господе, немој им опростити, јер знају шта раде.“ (Упоредите с Луком 23:34.)
Нажалост, од 1945. па до данас, безброј других зверстава — у Камбоџи, Руанди, Босни, да споменемо само неке — настављају да каљају планету крвљу. Та зверства остављају за собом милионе мртвих, као и огроман број удовица и сирочића, уништених живота и грозних сећања.
Нема сумње, овај 20. век је доба окрутности без преседана. Управо је онако како је Библија пре много времена прорекла о овој ери — људи су се показали као „свирепи“ и ’непријатељи добра‘ (2. Тимотеју 3:1-5; Откривење 6:4-8).
Шта треба да радимо?
Суочени с таквим варваризмом, људи различито реагују. Али како је с нама? Да ли треба да памтимо? Или треба да заборавимо? Да ли памтити значи да особа гаји огорченост, дубоко усађено непријатељство према некадашњим непријатељима, одбијајући да опрости? С друге стране, да ли опростити значи да особа може да заборави у смислу да тотално избрише болна сећања?
Шта Створитељ човечанства, Јехова Бог, мисли о ужасним злочинима који су почињени у наше време и у прошлости? Да ли ће он опростити извршиоцима? И зар није прекасно да Бог надокнади штету жртвама које су убијене у зверствима? Да ли постоји било каква поуздана нада да ће се зверства икада окончати, пошто се дешавају хиљадама година? Једноставно, како ће Свемоћни Бог на крају исправити те компликоване ствари?
[Слика на 4. страни]
Деца жртава масакра сакупљена у избегличком логору
[Извор слике]
UN PHOTO 186797/J. Isaac
[Извор слике на 3. страни]
U.S. Navy photo