Моја љубав према Земљи биће заувек задовољена

Испричала Дороти Конели

Када сам била девојчица, рекли су ми да ћу ићи у пакао јер сам Абориџинка. Годинама касније, 1936, чула сам снимак библијског предавања који је усмерио млаз воде на пакао и запалио ватру у моме срцу. Тај пламен је сада светлији него икада. Пре него што објасним зашто, дозволите ми да вам кажем нешто о себи.

РОДИЛА сам се око 1911. године. Кажем „око“, јер се у тим данима Абориџини уопште нису замарали с датумима и крштеницама. Моји родитељи су били људи који су напорно радили и бојали се Бога. Живели смо у малом граду Спрингшуру, близу гребенастог, дивног Карнарвонског ланца у централном Квинсленду, у Аустралији.

Отац ми је одрастао као римокатолик код једне породице белаца. Па ипак су у мене моји абориџински родитељи усадили своје урођеничке обичаје и љубав према земљи. Ловили смо кенгуре, емуе, корњаче и змије, хватали рибе и велике јестиве гусенице. Али ја никада нисам смела да једем месо емуа. У нашој породици, једино је то мени било забрањено јер је ему био мој лични тотем. Према абориџинској традицији, или „времену сна“, сваки члан племена је имао свој сопствени тотем, а забрану на то наметала је породица и племе.

Иако је тотемизам укорењен у празноверју, поштовање ове забране служило је као подсетник на светост живота. Абориџини нису убијали из забаве. Сећам се како сам дрхтала због очевог гнева када ме је још као девојчицу ухватио како комадам живе скакавце. „То је грозно!“ узвикнуо је. „Зар не знаш да Бог мрзи окрутност? Како би ти се допало када би то неко теби урадио?“

Били смо јако празноверни. На пример, ако је пастирица (мала птица) певала код нашег логора, то је значило лоше вести; или ако је сова дању села на оближњи пањ, веровали смо да то значи да ће неко умрети. На одређене снове такође смо гледали као на предсказања. На пример, блатњава вода у сну значила би да је неко у породици болестан. Али ако је вода препуна муља текла, тада је по свој прилици неко умро. Истина, били смо католици, али то уопште није одагнало наше племенско празноверје.

Моја породица је такође задржала и наш абориџински језик. Сада је то један од многих језика који само што нису ишчезли. Ипак, ја сам у стању да га повремено користим када другима говорим о Библији. Међутим, углавном користим енглески или локални креолски језик.

Драгоцене поуке у младости

Када сам имала око десет година, наша породица је живела на сточној фарми, или ранчу, око 30 километара од Спрингшура. Свакога дана ходала сам неколико километара до ранчерске куће да би као служавка обављала своје обавезе. Мала посуда млека и векна хлеба била је моја дневница. Наша породица је живела у колибицама начињеним од коре дрвета, традиционалним абориџинским кућицама. Када је падала киша, ноћу бисмо спавали у оближњим пећинама. Да ли ми је овакав једноставан начин живота представљао потешкоћу? Не. Био је то вековима дуг абориџински начин живота, и ми смо га прихватили.

У ствари, драго ми је што ми живот није био сервиран на сребрној тацни, фигуративно речено, и што сам имала родитеље пуне љубави који су ме дисциплиновали, учили да напорно радим, и поучавали како да живим од земље. Године 1934, кратко након што смо се преселили у резерват близу Вурабинде, у Квинсленду, први пут сам напустила дом и отишла на запад да бих радила на сточним и овчарским фармама као кућна помоћница и као девојка за сав кућевни посао. Посао ме је на крају одвео на исток, у близину приобалног града Рокхемптона. Тамо сам упознала свог покојног мужа, Мартина Конелија, сина једног Ирца. Венчали смо се 1939.

Упознајем библијску истину

Увек сам имала дубоко поштовање према Библији. Када сам била млада, газдарица сточне фарме би сакупила нас децу — Абориџине и белце — и причала нам приче о Исусу. Једном, она је објаснила значење Исусових речи: ’Не забрањујте малој деци долазити к мени‘ (Матеј 19:14, ДК). Први пут откако ми је било речено да сам осуђена на пакао, видела сам трачак наде.

Касније сам чула снимљени говор, споменут у уводу, да у паклу није вруће. Иако ме је то натерало на размишљање, нисам више имала контакта с Јеховиним сведоцима све до 1949. Тада смо живели у Емералду, око 250 километара западно од Рокхемптона. Наш посетилац, Р. Бенет Брикел,a разговарао је с нама о Библији. Након тога, наш дом је постао Бенов дом кад год је био на нашем подручју. Сви ми, укључујући и Мартина и наше четворо деце, имали смо дубоко поштовање према њему. Мартин није био заинтересован за библијску поруку, иако је увек био љубазан и гостољубив према Сведоцима а нарочито према Бену.

Бен ми је дао многа помоћна средства за проучавање Библије, али постојао је један велики проблем — нисам умела да читам. Тако да је Бен стрпљиво читао Библију и на Библији темељену литературу деци и мени, објашњавајући оно што је прочитао. Какав је он освежавајући контраст био у односу на свештенство које након обављања религиозних формалности никада није ни пет минута посветило да нас поучава читању! Бен нам је показао из Библије да су Сотона и његови демони аутори многих празноверја којима су оковали човечанство, укључујући и мој народ. Како сам само ценила Исусове речи: „Истина ће вас ослободити“! (Јован 8:32).

Била сам узбуђена кад сам сазнала за Божју намеру да начини један земаљски рај за оне који су му послушни. Надасве, ја сам жудела за ускрсењем мртвих; мајка ми је умрла 1939, а отац 1951. Често се већ унапред радујем дану када ћу моћи да их загрлим и дочекам на земљи коју су толико волели. Какво ће бити узбуђење поучавати их о Јехови Богу и његовом Краљевству!

Неписмени проповедник

Како ми је расло библијско спознање, тако сам желела да га поделим с другима. Разговарала сам с рођацима и пријатељима, али тада сам пожелела да проширим своју службу. Тако, када је Бен следећи пут дошао у Емералд, покупила сам децу и сви смо с њим заједно отишли у проповедање. Показао ми је једноставне презентације и поучио ме да се ослањам на Јехову у молитви. Моја презентација, морам признати, није била баш нешто углађена али је зато долазила из срца.

Прво, рекла сам станарима да не умем читати; а затим, позвала сам их да прочитају библијске стихове које сам им показала. Ја сам те стихове знала напамет. У овој општини где су претежно живели белци, неки су ме изненађено гледали али су ретко кад били према мени груби. С временом, научила сам да читам. Колико је то само ојачало моје поверење и моју духовност!

Мој први конгрес

У марту 1951, пошто сам предала свој живот Јехови, дошла сам до следеће две прекретнице у животу: до крштења у води и до мог првог конгреса Јеховиних сведока. Али, то је значило путовање у велики град, Сиднеј — обесхрабрујућ циљ за једну жену са села. Штавише, нисам имала новаца за воз. Шта бих могла учинити?

Одлучила сам се на коцкање да бих набавила новац за путне трошкове. ’Чиним то за Јехову‘, размишљала сам, ’он ће ми сигурно помоћи да добијем.‘ Након неколико партија, осетила сам да ми је помогао јер сам имала довољно да покријем сав путни трошак.

Бен је знао за мој план да идем у Сиднеј, тако да ме је приликом следеће посете питао да ли имам довољно новца. „Да, наравно!“ одговорила сам. „Набавила сам новац за воз коцкајући се.“ Он је поцрвенео као парадајз, а ја сам одмах знала да сам нешто погрешно рекла. Бранећи се брзо, додала сам: „Шта ти је? Па нисам га украла!“

Када се Бен прибрао, љубазно ми је објаснио зашто се хришћани не коцкају и додао је уверавајући ме: „Али то није твоја кривица. Требало је да ти ја то кажем.“

Осетила сам добродошлицу

Тај четвородневни конгрес, од 22. до 25. марта 1951, био је мој први контакт с толико пуно Сведока. Познавајући само Бена и шачицу других, бринула сам се како ће ме примити. Можете замислити колико сам била узбуђена због срдачне добродошлице моје будуће духовне браће и сестара, који нису показивали ни малчице предрасуда. Осећала сам се истински као код куће и спокојно.

Тај конгрес је још увек жив у моме сећању, нарочито због тога што сам била међу 160 крштених у Ботаничком заливу. Изгледа да сам ја била међу првим аустралијским Абориџинима који су постали Јеховини сведоци. Моја слика се појавила у недељним новинама а такође и у филмском журналу приказаном у биоскопима.

Једини Сведок у граду

Месец дана након што сам се вратила из Сиднеја, наша породица се одселила у Маунт Иза, један рударски град на северозападу Квинсленда. Шест година смо живели у једној бараци као чувари великог дела земље у близини града. Зидове бараке смо изградили од дрвећа које смо секли у оближњој шуми. Кров смо начинили од старих битуменских лимених буради којима смо одсекли стране и исправили их. Мартин је добио посао на железници, али му је алкохолизам на крају уништио здравље. Отада сам само ја издржавала нашу породицу. Он је умро 1971.

У почетку, била сам једини Сведок у Маунт Изи. Бен би нас посећивао отприлике сваких шест месеци, пошто је Маунт Иза био део његовог огромног подручја за сведочење. Ако се налазио у граду за време Меморијала смрти Исуса Христа — била је то посебна прилика за Бена пошто је имао наду у небески живот — он би Меморијал прославио заједно с мојом породицом, и то понекад напољу под неким дрветом.

Бен обично није дуго остајао, тако да смо деца и ја углавном сведочили сами. Истина били смо сами; али Јеховин дух нас је оспособио, а такође и његова организација пуна љубави. Иако је наша група годинама била веома мала, верни путујући надгледници и њихове жене борили су се са страшном врућином, мувама, прашином и веома џомбастим путевима како би дошли до Маунт Изе да нас охрабре. Такође су нас повремено посећивали и Сведоци из новоформиране најближе скупштине у Дарвину, удаљене 1 200 километара.

Основана скупштина

У децембру 1953, била је формирана једна скупштина у Маунт Изи. Бен је био именован као надгледник, а моја ћерка Ен и ја биле смо једине које су тада учествовале у служби. Ускоро су се доселили и други Сведоци у град. Такође је и наше подручје почело да доноси све више ученика, а с временом и већи број Абориџина.

Скупштина је наставила да расте и ускоро је постало јасно да нам треба Дворана Краљевства у којој бисмо одржавали састанке. У мају 1960, након много напорног рада, завршили смо са изградњом наше сопствене нове дворане. Током следећих 15 година, била је двапут проширивана. Али до средине 1970-их, било нас је око 120 који смо учествовали у јавној служби, а дворана је поново постала премала. Зато је била изграђена једна добра Дворана Краљевства с 250 седишта, и била је посвећена 1981. Захваљујући њеном великом капацитету зграда је била такође коришћена и за веће скупове, такозване покрајинске састанке.

Пораст међу Абориџинима

Године 1996, формирање једне абориџинске и острвљанске групе која се састајала са скупштином Маунт Иза, било је за мене право усхићење. Острвљани су такође Абориџини који долазе са острва близу аустралијског континента. Главни циљ ове групе је да пружи боље сведочанство Абориџинима, међу којима се неки осећају нелагодно у саобраћању с белцима.

Постоји још око 20 других таквих група Абориџина расутих по Аустралији. Осим тога, скупштине Абориџина формиране су и у Аделејду, Кернсу, Ипсвичу, Перту и Таунсвилу. Око 500 људи — укључујући и неке из моје породице — присуствују састанцима тих група и скупштина. Скоро 10 посто абориџинских објавитеља су пионири, или пуновремене слуге!

Године 1975. постала сам дијабетичар, и током година ово обољење које наноси невоље многим Абориџинима, узело је свој данак. Због тога читање постаје све теже. Ипак, Јехова ме и даље подржава и пружа ми радост.

Захвална сам храбрим слугама које су помагале мојој породици и мени. Њихова неуморна ревност, њихова љубав и духовно благо које су доносили на бициклима, пролазећи прашњавим, пустим путевима и стазама залеђа Квинсленда, омогућило је да сазнамо библијску истину. Сада с поуздањем очекујем време када ће моја љубав према Земљи бити заувек задовољена.

[Фуснота]

[Мапа/слика на 15. страни]

(За комплетан текст, види публикацију)

Перт

Дарвин

Кернс

Таунсвил

Маунт Иза

Рокхемптон

Емералд

Спрингшур

Вурабинда

Ипсвич

Аделејд

Сиднеј

Дороти данас

[Слика на 13. страни]

Вежбање увода с Беном, средином 1950-их