Гледиште Библије
Вредност самоће
ЈЕДНОМ приликом „попе се [Исус] на гору, да се сам моли; и како је већ било пало вече, оста онде сам“ (Матеј 14:23). Другом приликом, „чим свану, изиђе и отиде на једно осамљено место“ (Лука 4:42). Ови стихови сведоче да је Исус Христ тражио и ценио повремене тренутке самоће.
Библија нам пружа примере и других људи који су, попут Исуса, ценили самоћу. Псалмиста је у самоћи ноћних стража медитирао о величини свог Величанственог Створитеља. И у случају Исуса Христа, он је сместа након што је чуо вест о смрти Јована Крститеља отишао „на пусто место да би био сам“ (Матеј 14:13, Александар Бирвиш; Псалам 63:6, ДК).
Данас, уз гунгулу савременог живота, самоћа, било да је случајна или по избору, није опција која има велики приоритет. Да ли се сећаш када си задњи пут проводио време у самоћи? Једна млада удата жена је рекла: „Никад у животу нисам била сама.“
Али да ли је самоћа стварно потребна? Ако јесте, како тренутке тишине можемо употребити на користан и вредан начин? И каква је улога уравнотежености у тражењу самоће?
Самоћа — зашто је вредна?
Библија нам говори да је древни Божји човек, Исак, „једно вече“ потражио осамљеност ’у пољу‘. Зашто? Она каже: „Да се Богу моли“ [„како би медитирао“, NW] (Постање 24:63). Према једном речнику, медитирати значи „дубокоумно и опуштено размишљати“. То „подразумева озбиљан и дужи период концентрације“. Исаку, пред којим су стајале тешке одговорности, таква неометана медитација би омогућила да разбистри ум, среди мисли и процени приоритете.
Један стручњак на пољу менталног здравља наводи да, док год се ’усамљеност држи у границама, одсутност других омогућава нам да средимо мисли, да се боље концентришемо‘. Многи ће посведочити да то може бити освежавајуће, окрепљујуће и здраво.
Неки од пожељних плодова медитације јесу интелектуална дубина и тиха уздржљивост, особине које доприносе разборитом говору и поступцима, који опет, доводе до складних међуљудских односа. На пример, једна особа која учи да медитира може такође научити кад треба да ћути. Уместо да брзоплето говори, она унапред разматра могуће последице својих речи. „Јеси ли видио човјека нагла у бесједи својој?“ пита надахнути писац Библије. Он даље каже: „Више има надања од безумна него од њега“ (Приче Соломунове 29:20, ДК). Шта је противотров за тако непромишљену употребу језика? Библија каже: „Срце праведника размишља шта да одговара“ (Пословице 15:28; упореди са Псалмом 49:4).
За хришћане, тиха медитација повезана са самоћом битан је фактор у расту ка духовној зрелости. С тим су повезане речи апостола Павла: „Бави се тим стварима, сав се њима посвети, да напредак твој буде свакоме јасан“ (1. Тимотеју 4:15).
Користи самоћу да се приближиш Богу
Један енглески аутор је рекао: „Самоћа је пријемна соба код Бога.“ Исус је повремено осећао потребу да се повуче од других и приступи к Богу у самоћи. Један пример тога описан је у Библији: „У јутро, пре сванућа, уста, изиђе и отиде на једно осамљено место и помоли се онде“ (Марко 1:35).
У Псалмима се више пута појављује освртање на медитацију о Богу. Обраћајући се Јехови, краљ Давид је рекао: „На тебе мислим.“ Сличан је смисао и Асафових речи: „Мислио сам о свим дјелима твојим, размишљао о радњи твојој“ (Псалам 63:7; 77:12, ДК; курзив наш). Према томе, размишљање о божанским особинама и поступцима доноси богате награде. Оно повећава цењење према Богу, омогућавајући појединцу да му се приближи (Јаков 4:8).
Потребна је умереност
Наравно, у тражењу самоће треба бити умерен. Самоћа би се могла описати као место које вреди посетити, али које је опасно ако се тамо остаје. Превише се изоловати супроти се основним људским потребама за друштвом, разговором и изражавањем љубави. Надаље, изолација може бити тло на којем расте коров лудости и себичности. Библијска изрека упозорава: „Самовољан [„онај ко се изолује“, NW] тражи што је њему драго, и љути се на све што је год разумно“ (Пословице 18:1). Да бисмо били уравнотежени у тражењу самоће, морамо препознати опасности изолације.
Попут Исуса и других духовних људи у библијска времена, хришћани данас цене своје тренутке самоће. Истина, уз тако много одговорности и брига, може бити изазов пронаћи време и прилику за медитирање у самоћи. Ипак, као што је случај са свим истински вредним стварима, ми морамо ’искупљивати себи повољно време‘ (Ефесцима 5:15, 16, NW). Тада, попут псалмисте, и ми можемо рећи: „Нека су ти угодне речи уста мојих, и пред тобом размишљања срца мога, Господе, граде мој и избавитељу мој!“ (Псалам 19:15).