Религиозна слобода — благослов или проклетство?

Рађање самог појма „религиозна слобода“ пратили су велики порођајни болови хришћанског света. Била је то битка против догматизма, предрасуда и нетрпељивости. Коштала је небројене хиљаде живота у крвавим религиозним сукобима. Чему нас учи ова историја препуна боли?

„ПРОГОНСТВО је било увек присутно у историји хришћанства“, пише Робин Лејн Фокс у својој књизи Pagans and Christians. Ране хришћане су називали сектом и оптуживали их да прете јавном реду (Дела апостолска 16:20, 21; 24:5, 14; 28:22). Као резултат тога, неки су били мучени или растргани од дивљих звери у римским аренама. Суочени с таквим огорченим прогонством, неки су се, попут Тертулијана залагали за религиозну слободу. (Видите слику на 8. страни.) Он је 212. н. е., написао: „Основно је људско право, закон природе, да сваки човек обожава према својим уверењима.“

Године 313. н. е., издавањем Миланског едикта који је гарантовао слободу вере како хришћанима тако и паганима, за време Константинове владавине престало је прогонство хришћана од стране римског света. Озакоњење „хришћанства“ у Римском царству довело је до промена. Међутим, око 340. н. е., један тобожњи хришћански писац позивао је на прогонство паганаца. Коначно, 392. н. е., посредством Константинопољског едикта, цар Теодосије I забранио је паганство унутар царства и религиозна слобода је превремено умрла. Помоћу римског „хришћанства“ као државне религије, црква и држава зачеле су кампању прогонстава која је трајала вековима, достижући свој врхунац у крвавим крсташким ратовима од 11. до 13. века, и окрутној инквизицији која је имала свој почетак у 12. веку. Они који су се усудили да доведу у питање успостављену ортодоксију и монопол над догмом, били су обележени као јеретици и постали су жртве прогонстава тог времена. Шта се крило иза таквих поступака?

Иза уверења да религиозно јединство ствара најчвршћи темељ за државу, а да религиозна неслога прети јавном реду, скривала се религиозна нетрпељивост. У Енглеској 1602, један од министара краљице Елизабете је тврдио: „Држава никада није безбедна када толерише две религије.“ У стварности, било је много једноставније забранити религиозна неслагања него испитати да ли она заиста представљају претњу држави или успостављеној религији. The Catholic Encyclopedia запажа: „Ни светске ни црквене власти нису правиле ни најмању разлику између опасних и безопасних јереси.“ Међутим, ускоро је дошло до промене.

Болно рађање толеранције

Катализатор промена у Европи био је преокрет услед протестантизма, секташког покрета који је био постојан. Запањујућом брзином, протестантска реформација је на основу религије поделила Европу, стављајући акценат на идеју о слободи савести. На пример, године 1521, познати реформатор Мартин Лутер, оправдавао је своја мишљења када је рекао: „Моја савест је пријемчива за Реч Божју.“ Поделе су такође разбуктале Тридесетогодишњи рат (1618-1648), низ окрутних ратова који су харали Европом.

Усред рата, многи су схватили да сукоб није пут ка напретку. Тако је уследио низ едиката као што је Нантски едикт у Француској 1598, који је безуспешно покушао да успостави мир у ратом разореној Европи. Управо је на основу тих едиката био обликован савремени појам о толеранцији. У почетку, „толеранција“ је имала негативан призвук. „Ако под одређеним условима толеришемо секте... биће то без сумње зло — заиста, велико зло — али не толико велико као што је рат“, написао је 1530. познати хуманиста Еразмо. Неки су, попут француза Пола де Фое 1561, због оваквог негативног призвука ове речи радије уместо о „толеранцији“ говорили о „религиозној слободи“.

Међутим, с временом се на толеранцију почело гледати, не као на мање од два зла, већ као на заштитника слободе. Више на њу нису гледали као на неко указивање на слабост већ као на гаранцију. Када се на многоверност и на право да се другачије размишља гледало као на темељ савременог друштва, фанатизам је био присиљен на повлачење.

До краја 18. века, појам толеранције се везао за слободу и једнакост. Та веза је била изражена у облику закона и декларација, као што је позната Декларација човекових и грађанских права у Француској 1789, или Повеља слободе у Сједињеним Државама 1791. Пошто су ти документи утицали на слободарско размишљање од 19. века па надаље, на толеранцију, па отуд и на слободу, више се није гледало као на проклетство већ као на благослов.

Релативна слобода

Колико год да је драгоцена, слобода је ипак само релативна. У име веће слободе за све људе, држава формира законе који ограничавају неке индивидуалне слободе. Следи неколико питања која су повезана са слободом о којој се тренутно расправља у многим европским земљама: до које мере државно законодавство треба да залази у приватни живот? колико је то делотворно? како то утиче на слободу?

Медији стављају акценат на дебату око јавних и приватних слобода. Тврдње о испирању мозга, изнуђивању новца, злостављању деце и другим озбиљним злочинима биле су усмерене против неких религиозних група, и то често без било каквог опипљивог доказа. Новинарске приче о мањинским религиозним групама попримају све већу популарност у штампи. Омаловажавајући називи као што су „култ“ или „секта“ постали су сада део свакодневног језика. Под притиском јавног мњења, владе су чак саставиле списак такозваних опасних секти.

Француска је земља која је поносна на своју традицију толеранције и на раздвајање религије од државе. Она с поносом проглашава себе за земљу „слободе, једнакости и братства“. Ипак, према књизи Freedom of Religion and Belief—A World Report, у тој земљи је предложена „образовна кампања у школама која унапређује одбацивање нових религиозних покрета“. Међутим, многи људи сматрају да ова врста акције представља претњу религиозној слободи. Како то?

Претња религиозној слободи

Права религиозна слобода постоји само када држава једнако поступа са свим религиозним групама које поштују закон и које су му послушне. То више није случај када држава произвољно одлучује која међу религиозним групама није религија, и тиме пориче предности које држава пружа религијама. „Света идеја о религиозној слободи звучи празно када држава даје себи за право да признаје религије као да је у питању издавање возачких дозвола“, запазио је 1977. часопис Time. Један француски апелациони суд недавно је објавио да такви поступци „воде, свесно или несвесно у тоталитаризам“.

Основне слободе такође се налазе у опасности када једна група поседује монопол над медијима. Нажалост, ово је све чешћа појава у многим земљама. На пример, у покушају да се одлуче шта је у религиозном смислу исправно, антикултске организације поставиле су себе као јавног тужиоца, судију и пороту, и покушавају да кроз медије наметну јавности своје пристрано гледиште. Међутим, као што су француске новине Le Monde рекле, оваквим поступцима ове организације понекад показују „исто секташтво као што је оно против којег се наводно боре и подстичу на опасност да се створи клима прогонстава. Новине су питале: „Зар друштвено жигосање мањинских религиозних група... не прети и основним слободама?“ Мартин Криле, цитиран у часопису Zeitschrift für Religionspsychologie каже: „Прогонство секти пружа више разлога за забринутост него велика већина ’такозваних секти и психо-група‘. Просто речено: Грађане који не крше закон треба оставити на миру. Религија и идеологија треба да буду слободне и остану слободне, такође и у Немачкој.“ Осмотримо један пример.

„Узорни грађани“, — означени као опасни

Према мишљењу католичких стручњака наведеном у популарним шпанским ABC новинама, која је религија „најопаснија од свих секти“? Можда ћете се изненадити када сазнате да су новине ABC говориле о Јеховиним сведоцима. Да ли су оптужбе наведене против њих непристране и објективне? Запазите следеће изјаве из других извора:

„Сведоци уче људе да поштено плаћају порезе, да не учествују у ратовима нити у припремама за ратове, да не краду и уопштено гледано да живе животом који када би и други прихватили сигурно би водио до побољшања у стандарду грађанског живљења“ (Серђо Албезано, Таленто, новембар-децембар 1996).

„Супротно алузијама до којих долази у извесним случајевима, мислим да [Јеховини сведоци] не представљају ни најмању опасност по државне институције. Они су мирољубиви, савесни грађани и пуни поштовања према властима“ (један посланик белгијског парламента).

„Опште је познато да су Јеховини сведоци најпоштенији људи у Савезној Републици“ (немачке новине Sindelfinger Zeitung).

„[Јеховине сведоке] можете сматрати узорним грађанима. Редовно плаћају порезе, брину се о болеснима и боре се против неписмености“ (америчке новине San Francisco Examiner).

„У очувању стабилног брачног јединства, Јеховини сведоци имају више успеха од чланова других деноминација“ (часопис American Ethnologist).

„Јеховини сведоци спадају у најисправније и најмарљивије грађане афричких земаља“ (др. Брајан Вилсон са Оксфордског универзитета).

„Чланови те вере су током деценија много допринели проширивању слободе савести“ (према књизи Нета Хентофа, Free Speech for Me—But Not for Thee).

„Они су... имали велики допринос у очувању неких од најдрагоценијих ствари у нашој демократији“ (према књизи професора Ч. С. Брејдена, These Also Believe).

Као што то горе наведени цитати показују, Јеховини сведоци су широм света познати као примерни грађани. Осим тога, познати су по свом бесплатном библијском образовном делу и по унапређивању породичних вредности. Њихови разреди за описмењавање помогли су стотинама хиљада људи, док су њихова хуманитарна дела деценијама помагала хиљадама људи, поготово у Африци.

Важност непристраности

Друштво је препуно бескрупулозних људи који вребају недужне жртве. Дакле, дефинитивно постоји потреба за будношћу кад су у питању тврдње повезане с религијом. Али, колико то доприноси непристраности и унапређивању религиозне слободе када се неки новинари, уместо да се консултују са објективним стручњацима, ослањају на информације од цркава које гледају како им се број чланова смањује или од антисекташких организација чија је непристраност отворено питање? На пример, новине које називају Јеховине сведоке „најопаснијом од свих секти“ признају да њихове дефиниције потичу од „стручњака [католичке] цркве“. Осим тога, један француски часопис запажа да већина чланака који говоре о тобожњим сектама потиче од антисекташких организација. Да ли вам ово звучи као најнепристранији начин да се добију објективне информације?

Међународни судови и организације као што су УН, које се баве основним људским правима, кажу да је „разлика између неке религије и секте и сувише преварна да би била прихватљива“. Ако је то тако, зашто онда неки и даље користе погрдну реч „секта“? То је један даљњи показатељ да је религиозна слобода у опасности. Како се може ова суштинска слобода заштитити?

[Оквир⁄Слике на 8. страни]

Бранитељи религиозне слободе

Речити повици у прилог религиозној слободи настали су у 16. веку из крвавих религиозних сукоба у Европи. Овакви апели су још увек битни у дискусијама о религиозној слободи.

Себастијан Шатејон (1515-1563): „Шта је јерес? Ја у свему томе видим да су јеретици сви они који се не слажу с нашим мишљењем... Ако вас у овом граду или подручју сматрају правим верником, у другом месту бићете јеретик.“ Овај познати француски преводилац Библије и снажни бранилац толеранције, Шатејон, у својој дебати о религиозној слободи споменуо је једну од кључних ствари, наиме: ко одређује ко је јеретик?

Дирк Волкертсон Корнхерт (1522-1590): „Читамо о томе да су у прошлости... чак и сам Христ у Јерусалиму а затим и многи мученици у Европи... узнемиравали [друштво] својим речима истине... Значење ове речи ’узнемиравање‘, треба тачно и јасно дефинисати.“ Корнхерт је тврдио да религиозне разлике не треба поистовећивати с ремећењем јавног реда. Он је питао: да ли су они што скрупулозно слушају закон и поштују га, заиста претња јавном реду?

Пјер де Белоа (1540-1611): „Веровање да у некој држави разноврсне религије доприносе метежу и подстичу га, темељи се на незнању.“ Белоа, француски правник који је писао у време Верских ратова (1562-1598), тврдио је да се јединство неке државе не темељи на религиозној једноликости, наравно осим у случају да је влада подложна религиозним притисцима.

Томас Хелвис (од око 1550. до око 1616): „Ако је његов [краљев] народ послушан и верно подложан свим људским законима, он нема ништа више да тражи од њих.“ Хелвис, један од оснивача енглеских баптиста, писао је у корист раздвајања цркве од државе, подстичући краља да обезбеди религиозну слободу свим црквама и сектама, и да буде задовољан цивилном моћи над људима и поседима. Његови списи наглашавају актуелно питање: до које мере треба држава да контролише духовност?

Анонимни писац (1564): „Да би се увела слобода савести, није довољно дозволити појединцу да не исповеда религију коју не одобрава, поготово ако му је у исто време забрањено слободно исповедање религије коју одобрава.“

[Слике]

Тертулијан

Шатејон

Де Белоа

[Извор]

Све слике: © Cliché Bibliothèque Nationale de France, Paris