Гледиште Библије

Позајмљивање и узајмљивање између пријатеља

„БЕЗБОЖНИК УЗАИМА И НЕ ВРАЋА, А ПРАВЕДНИК ПОКЛАЊА И ДАЈЕ“ (ПСАЛАМ 37:21, ДК).

„НИТ узајмљивач, нит зајмодавац немој бити; јер зајам често губи и себе сама и пријатеља.“ Тако је писао енглески писац позоришних комада Вилијам Шекспир, понављајући стару мудрост. Сигурно, мало је фактора који су у људским односима толико потенцијално опасни као што је узајмљивање и позајмљивање новца. Чак и с добро направљеним плановима и најискренијим намерама, ствари не испадну увек онако како смо очекивали (Проповедник 9:11, 12).

Могу се појавити околности које отежавају или онемогућавају да онај ко се узајмио испуни своје обавезе. Или зајмодавцу изненада може затребати новац који је позајмио. Када дође до таквих ствари, као што је Шекспир показао, пријатељства и односи могу бити у опасности.

Наравно, човек можда има добре разлоге да узајми нешто пара. Кад је суочен с неким финансијским неуспехом због озбиљне несреће или губитка посла, можда у томе види једино решење. Библија охрабрује оне који могу помоћи особама у потреби да, када могу, то и ураде (Пословице 3:27). То може укључивати и позајмљивање новца. Међутим, како хришћанин који се упушта у тако нешто треба да гледа на своје обавезе?

Начела која треба узети у обзир

Библија није финансијски водич. Она не осматра све детаље које узајмљивање и позајмљивање можда изискују. Питања као што је да ли да се зарачуна камата или не и колико урачунати препуштена су особама које су у то укључене.a Међутим, оно што Библија пружа јесу јасна, љубазна начела која треба да управљају ставовима и понашањем било кога ко узајмљује или позајмљује.

Осмотри начела која важе за онога ко се узајмљује. Апостол Павле је подстицао хришћане да не буду ’никоме ништа дужни, осим да љубе један другога‘ (Римљанима 13:8). Иако је Павле овде навео једно опште начело, његов савет се свакако може схватити као упозорење против задуживања. Понекад је боље бити без новца него га неком дуговати. Зашто? Пословице 22:7 објашњавају да „ко у зајам узме роб је оног који даје“. Онај ко се узајмио мора схватати да је, све док се новац не врати, под обавезом. У принципу, његова средства нису у потпуности његова. Исплата његовог дуга у складу с договореним условима мора имати висок приоритет у његовом животу, иначе ће се вероватно појавити потешкоће.

На пример, ако пролази време а новац се не враћа, зајмодавац може постати узнемирен. Ако онај ко се узајмио купује одела, једе у ресторанима или иде на одмор, то зајмодавцу може бити сумњиво. Може се развити озлојеђеност. Однос између њих, па чак и између њихових породица може постати затегнут или се погоршати. Тако може доћи до жалосних последица уколико се онај ко се узајмио не држи своје речи (Матеј 5:37).

Али шта ако је он наједном спречен да испуни своју обавезу услед неке околности која је ван његове моћи? Да ли би то поништило дуг? Не обавезно. Псалмиста каже да је праведан онај „који заклетву ближњему своме не пориче“ (Псалам 15:4). У таквом случају, љубазно је и мудро да онај ко се узајмио одмах објасни ситуацију зајмодавцу. Онда они могу направити неки алтернативни договор. То ће засигурати мир, и биће угодно Јехови (Псалам 133:1; 2. Коринћанима 13:11).

У ствари, особа открива много о себи начином на који поступа са својим дуговима. Ноншалантан, немаран став према враћању дуга открива недостатак заинтересованости за друге. Особа с таквим ставом заправо показује себичност — њене жеље и прохтеви долазе на прво место (Филипљанима 2:4). Хришћанин који намерно и свесно одбија да врати дугове доводи у опасност свој положај пред Богом, и његови поступци могу указивати на похлепно, зло срце (Псалам 37:21).

Зајмодавац

Иако велика одговорност лежи на ономе ко се узајмљује, постоје и начела која се примењују на онога ко позајмљује. Библија показује да уколико смо у ситуацији да помогнемо онима који су у потреби, ми треба то и да урадимо (Јаков 2:14-16). Али то не значи да је особа обавезна да позајми новац, иако је особа која га тражи духовни брат. „Мудри види зло и уклања се“, каже Библија (Пословице 22:3).

Када познаје и разуме стварне замке позајмљивања и узајмљивања, разборита особа ће пажљиво осмотрити сваку вересију за коју може бити замољена. Да ли је молба оправдана? Да ли је особа која пита добро промислила о томе? Да ли је потенцијални позајмљивач добро организован и на добром гласу? Да ли је спреман да потпише документ у којем се наводе услови споразума? (Упореди с Јеремијом 32:8-14.) Да ли је стварно спреман да врати дуг?

Ово није сугестија да хришћанин треба да одбије особу у оскудици ако изгледа да би то био потенцијални новчани ризик. Личне обавезе хришћанина према другима иду много даље од добрих пословних потеза. „Ко дакле има богатства овога света и види брата свога у невољи и затвори срце своје од њега, како љубав Божја стоји у њему?“ пита апостол Јован. Да, хришћани не треба ’да љубе речју и језиком, него делом и истином‘ (1. Јованова 3:17, 18).

У неким случајевима особа ће можда одлучити да не позајми новац брату који је у потреби. Можда ће више волети да му да поклон или да му понуди неки други облик помоћи. У сличном духу, када се појаве потешкоће у договору око позајмљивања, зајмодавац ће можда изабрати да милосрдно поступи. Можда ће узети у обзир измењене околности и померити рокове за исплату на дужи период, смањити их или чак потпуно поништити дуг. То су личне одлуке које свако мора донети за себе.

Хришћани треба да задрже на уму да Бог запажа све ствари и да ће нас сматрати одговорнима за начин на који се понашамо и на који користимо наша средства (Јеврејима 4:13). Библијски савет да нам све ’што радимо буде у љубави‘ сигурно се примењује и на позајмљивање и узајмљивање између пријатеља (1. Коринћанима 16:14).

[Фуснота]

[Слика на 18. страни]

„Мењач новца и његова жена“ (1514), од Квентина Масиса

[Извор]

Scala /Art Resource, NY