„Није свако позван на гозбу“
ГОДИШЊИ извештај, The United Nations Human Development Report за 1998. годину, Програма УН за развој, или УНДП, усредсредио се на нечувени пораст светске потрошње. Извештај је обелоданио да, посматрано у глобалу, сада трошимо шест пута више економских добара него што смо то чинили 1950. и два пута више него 1975. Упркос овом порасту у потрошњи, извршни директор УНДП Џејмс Густав Спет, каже: „Није баш свако позван на гозбу.“
Да то илуструјемо: од укупне светске популације, 20 посто најбогатијих једе рибу седам пута више него 20 посто најсиромашнијих. Тих 20 посто најбогатијих такође 11 пута више конзумира месо, 17 пута више троши енергије, има 49 пута више телефонских линија, 77 пута више користи папир и поседује 149 пута више аутомобила него 20 посто најсиромашнијих.
Коментаришући о овим налазима, радио УН примећује да индустријализовани свет, у циљу успоравања потрошње земљиних природних ресурса, треба да промени своје потрошачке обрасце. У исто време, требало би да богатије земље своје богатство више деле са сиромашним светом тако да би се и он могао више окористити земљиним ресурсима. Колико богатства треба да се подели?
Господин Спет процењује да ако би индустријализоване земље удвостручиле свој досадашњи ниво помагања развоја — са 50 милијарди америчких долара на 100 милијарди — сви сиромашни широм земље били би у могућности да уживају у храни, здрављу, образовању и крову над главом. Додатних 50 милијарди долара може звучати као много новца. Али, господин Спет подсећа: „То је онолико колико Европа годишње потроши на цигарете, а упола мање од онога што САД данас троши на алкохолна пића.“
Јасно је, онда, да би концентрисани напори да се ресурси ове планете равномерније поделе много помогли да дође крај болном сиромаштву. Шта је потребно да би се ово и догодило? Један службеник УН приметио је: „Оно што је у крајњој линији потребно јесте преображај у срцу, мислима и вољи.“ Већина људи се слаже с тим, али такође схвата да су данашње организације које воде политику, ма колико да имају добре намере, неспособне да изведу такав преображај, а још мање да искорене особине попут похлепе.
Међутим, за људе који су забринути за будућност људске породице и наше планете, постоји нада. Охрабрујуће је знати да је Створитељ земље обећао да ће се ефикасно позабавити људским проблемима. Псалмиста је прорекао: „Да те славе народи, о Боже, да те сви народи славе! Биће пшенице у земљи изобиља, до наврх гора! Лелујаће се класје као шума Ливанска, и по градовима цветаће људи као трава на земљи!“ (Пс. 67:6; 72:16). Да, тада ће сваки становник земље бити „позван на гозбу“.