Од крволочног вука до кротког јагњета

ИСПРИЧАО ЕНРИКЕ ТОРЕС, МЛАЂИ

РОДИО сам се 1941. године на карипском острву Порторика, где се углавном говори шпански. Моји скромни родитељи били су римокатолици, али ни моје сестре, ни мој брат (који је умро још као дете), нити ја, никада нисмо били религиозно поучавани, и у цркву смо ретко кад ишли.

Године 1949. породица је напустила Порторико и преселила се у Сједињене Државе. Сместили смо се у Њујорку на Ист Харлему, познатом као Ел Барио. Остали смо тамо до 1953. За мене је било тешко да се прилагодим енглеском језику. Та баријера је учинила да имам осећај ниже вредности.

Делинквентски утицаји

Затим се наша породица преселила на Проспект Хајтс, на подручју Бруклина. Током тог периода, под утицајем вршњака, постао сам члан једне уличне банде. Касније су ме именовали за свог главног оперативца. Након тога, постао сам вођа једне друге банде која је крала аутомобиле. Био сам и утеривач незаконитих коцкарских дугова за суседне букмекере. Тада сам почео с провалама тако да сам био хапшен неколико пута пре него што сам напунио 15 година. До тада сам већ напустио школу.

У 16. години, власти су ме прогнале у Порторико на пет година, у склопу једне парничке погодбе. Послат сам свом деди и његовој породици. Он је био познат и поштован полицајац у пензији. Међутим, годину дана касније, деда ме је послао натраг у Бруклин, пошто сам у припитом стању учествовао у тучама, дружио се с непожељним људима и вршио провалне крађе.

Очева улога у мом животу

Када сам се из Порторика вратио у Њујорк, сазнао сам да је мој отац почео да проучава Библију с Јеховиним сведоцима. Међутим, мој живот је већ кренуо у супротном правцу. И даље сам водио безбожан живот и злоупотребљавао дрогу и алкохол. Постао сам члан банде која је крала и отимала, што је довело до тога да 1960. будем ухапшен. Осуђен сам на три године затвора.

Године 1963. био сам условно пуштен. Али ускоро сам поново ухапшен због крађе, и две године сам лежао у затвору на острву Рикерс у Њујорку. Био сам ослобођен 1965. године. Међутим, те исте године сам ухапшен због убиства. Какву сам само дивљу, вучју нарав развио!

Суд ми је изрекао казну од 20 година у Данимори, у унутрашњости државе Њујорк. Тамо сам се прикључио затворској супкултурној групи.

Међутим, као што сам раније споменуо, мој отац је проучавао Писмо с Јеховиним сведоцима. Касније се крстио и служио као старешина у једној скупштини у Харлему. Често ме је посећивао током мог тамновања и увек би ми причао о Богу, Његовом имену и Његовој намери.

Па ипак, док сам био у затвору у Данимори, постао сам члан групе зеленаша који су позајмљивали новац уз огромне камате. Током овог времена, 1971. године, у другом затвору, казнено-поправном дому Атика, у држави Њујорк, избила је побуна. Многе новине су писале о овој побуни, а широм света кружиле су и радио и телевизијске репортаже. Након ове побуне, да би спречио да се нешто слично догоди и у Данимори, управник затвора је сматрао да би требало да одвоји оне затворенике који би лоше утицали на остале. Њих је издвојио у посебне просторије.

Од укупно 2 200 затвореника, око 200 нас је било изоловано. Даљна заштита састојала се у томе да су неки окрутно тучени. Поред тога, у храну је стављана дрога, као саставни део онога што је означено ’третманом поправке понашања‘.

То није било први пут да будем изолован због проблематичног понашања. Међутим, сада сам први пут био жртва овакве окрутности, што је на мене дубоко утицало. Стављене су ми лисице на руке, ноге су ми биле оковане, а у разним приликама стражари су ме сурово тукли. Такође, због своје националности морао сам подносити и сталне расне увреде. Због понижавања и батинања, током изолације која је трајала око три месеца, почео сам с делимичним штрајком глађу. Тако сам изгубио скоро 22 килограма.

Затворски службеници су игнорисали распитивања мог оца који је бринуо због мог погоршаног здравља. То ме је учинило очајним, па сам почео да пишем политичарима тражећи помоћ због таквог неправедног поступања.

Због батинања, понижавања и стављања дроге у храну затвореницима у овим посебним просторијама, отац је више пута ишао до новинских кућа. Само су новине, Amsterdam News, реаговале на ово јадно стање једним чланком. Отац је такође у неколико наврата ишао до начелника за васпитне мере, у Олбени у Њујорку, и увек му је било речено да се налазим у стандардним просторијама. Мој извештај о стању у затвору упућен политичарима наишао је на глуве уши. Пошто очигледно нигде више нисам могао да се обратим за помоћ, никад у животу нисам био утученији.

Тада сам се сетио неких ствари о којима ми је отац причао. Одлучио сам да се молим Богу за помоћ.

Окретање Богу

Пре него што сам се помолио, сетио сам се очевог сталног охрабривања да се не молим Исусу већ Исусовом Оцу, чије је име Јехова. Пао сам на колена и изразио дубоко жаљење због животног пута који сам изабрао, а који ме је довео дотле да више од пола живота проведем у затвору. Усрдно сам преклињао Јехову да ми помогне да изађем из ове ситуације, јер сам сада схватио да само он има моћ да ме ослободи ове неприлике.

Не знам колико дуго сам се молио, али сам претресао сву своју прошлост и покајнички молио Јехову да ми опрости. Обећао сам да ћу покушати да сазнам више о њему. Недуго затим, из те самице, сличне тамничкој кули, био сам пребачен у општи затвор. То је био крај мог штрајка глађу.

У складу с обећањем да сазнам више о Јехови, почео сам да читам New World Translation of the Holy Scriptures. Једна од ствари која ме је заинтересовала за овај превод Библије биле су његове зелене корице. Ово ми је одговарало јер су затворска одећа, ћелија, зидови и ходници сви били сиви, депресивно сиви. Касније, на моје чуђење, све то је префарбано у шумско зелено. За ову боју се одлучио Дисциплински одбор, након побуне у затвору Атика.

Такође сам почео да читам часописе Кулу стражару и Пробудите се! за које је мој отац уредио да ми се уручују. То што сам читао о искуствима многих Јеховиних сведока који су били у затвору јер су се чврсто држали своје вере и који су више пропатили него ја, дубоко ме је импресионирало. То су били људи који нису починили никакав злочин, већ су неправедно патили јер су били верни Богу. С друге стране, ја сам патио због онога што сам заслужио. Та искуства су ме ганула, и охрабрила да сазнам више о Јехови и његовом народу.

Коначно, годину дана касније, изведен сам пред комисију за условно отпуштање. Мој случај је изнова био разматран, као и моје тешко искушење у посебним деловима затвора. Био сам срећан када сам сазнао да је требало да будем условно пуштен 1972. године.

Две недеље након отпуштања, посетио сам локалну Дворану Краљевства Јеховиних сведока, у Шпанском харлему. Али још увек сам се осећао недостојним да се дружим с Јеховиним народом. И још увек сам имао доста да учим о Јехови, његовој организацији и његовом народу. Такође, након што сам провео тако много времена у затвору, требало ми је времена да се опет прилагодим друштву.

Нажалост, нисам могао да одбацим своје старе путеве. Опет сам се окренуо дроги, криминалу и безбожном начину живота. На крају, то је довело до тога да сам добио још 15 година затвора. Ипак, осећао сам да је Јехова сигурно видео нешто добро у мом срцу, јер никада није дигао руке од мене. Могу само да кажем, да било да сте у затвору или не, Јехова никада не напушта оне који желе да уче о њему нити диже руке од њих.

Проучавање Библије у затвору

Овог пута сам у затвору у Данимори прихватио предност да имам недељни библијски студиј с једним Јеховиним сведоком. Касније сам био пребачен у казнено-поправни затвор Мид-оранџ, средње обезбеђени затвор у држави Њујорк. Ово је била промена у односу на максимално обезбеђени затвор у Данимори.

Након две године у казнено-поправном затвору Мид-оранџ, почео сам активно да учествујем у библијском студију који је имао један затвореник, а који је затворска управа дозволила. Његова мајка, Јеховин сведок, уредила је за њега овај студиј. Коначно, напредујући у спознању, почео сам да примењујем библијска начела, што је најзад довело до духовног напретка.

Након што је седам пута одбијен захтев за условно отпуштање, осмог пута био сам нерадо пуштен. Разлог због ког су претходно одбијали да ме отпусте била је моја „склоност ка криминалу“. Ослобођен сам након што сам одлежао 8 година од досуђених 15.

Коначно ослобађање од таме

Након отпуштања, поново сам био растројен, и један краћи период сам подлегао узимању дроге. Такође сам од 1972. живео с једном женом у дивљем браку. Међутим, 1983. наставио сам са својим проучавањем Библије с Јеховиним сведоцима. Овога пута, почео сам редовно да посећујем хришћанске састанке. Пре него што сам започео проучавање и посећивање састанака, престао сам да се дрогирам и да пушим.

Ипак, супротно Божјем закону о браку, још увек сам са женом живео невенчано. То ми је узнемиравало савест, па сам покушао да је подстакнем да прихвати библијски студиј и да наш однос озаконимо венчањем. Али, она је рекла да је Библија књига неког човека, и да су је мушкарци смислили да би потчинили жене, и да брак није потребан.

Схватио сам да не могу наставити да живим у неморалним односима са женом која није поштовала Божји закон о браку. Тако сам окончао нашу везу и преселио се у Бруклин. Знао сам да не могу да причам другима о Богу и његовој намери ако мој живот није у складу с његовим законима.

Након што сам се ослободио од свих небиблијских замки и проучавао Библију три године, с чистом савешћу предао сам свој живот вршењу Божје воље и симболизовао га крштењем на једном конгресу Јеховиних сведока. Нисам никад зажалио због обећања које сам дао, да упознам Бога чије име ми је отац увек спомињао. Моје обећање Јехови из тамнице затвора у Данимори јесте нешто на чему ћу ревносно радити да бих га одржао све док он не буде пружио своје многобројне благослове које је обећао у својој Речи.

Ишчекујући рај

Жарко ишчекујем време када ће Јехова целу ову земљу претворити у прекрасан рај (Псалам 37:11, 29; Лука 23:43). Ишчекујем и остварење још једног Божјег обећања — ускрсење мртвих с могућношћу да заувек живе на земљи (Јован 5:28,29; Дела 24:15). Какво ће то величанствено време бити када ћу моћи да дочекам из гроба моје вољене умрле, мог оца, мог малог брата и друге које сам знао, а који су прерано умрли! Често размишљам о овој нади и она ме испуњава радошћу. Друга радост коју сада имам је та да су моје две сестре и нека њихова деца предали свој живот Јехови и крстили се.

Сада, док о својој вери и свом животу говорим другима, не могу а да не осећам задовољство што их упознајем с утешним речима псалмисте, из Псалма 72:12-14: „Он ће избавити убогога који цвили, и невољнога који помоћи нема. Смиловаће се јадницима и убогима, и душе ће сиромаха спасти. Од преваре и насиља искупиће душе њихове, и скупа ће крв њихова бити пред очима његовим.“

Јеховино стрпљење са мном греје ми срце и омогућује ми да учим и испољавам особине које он жели да људи имају — не дивље, вучје, већ мирољубиве, љубазне и благе, особине једног јагњета. То је неопходно, јер као што Божја реч каже: „Кроткима се смилује“ (Пословице 3:34).

[Истакнути текст на 12. страни]

„Поново сам ухапшен због крађе, и две године сам лежао у затвору на острву Рикерс, у Њујорку. Био сам ослобођен 1965. године. Међутим, те исте године сам ухапшен због убиства. Какву сам само дивљу, вучју нарав развио!“

[Слика на 13. страни]

На дан мог крштења