Међународна свемирска станица — лабораторија која кружи око земље

КАДА за неколико година будете ноћу посматрали ведро небо, можда ћете видети не само звезде и месец већ и једну вештачку „звезду“, један објекат који ће јасно сијати попут планета. Овај колос, величине два фудбалска терена, којег ће направити човек, а који је већ у изградњи, назван је ’највећим инжењерским пројектом после пирамида‘. Шта је то?

Када буде довршен, то ће бити Међународна свемирска станица (ИСС) — стална свемирска истраживачка лабораторија коју је направило више од 100 000 радника. Већина њих ради у Канади, Русији и Сједињеним Државама, али многи су и у Белгији, Бразилу, Данској, Италији, Јапану, Немачкој, Норвешкој, Уједињеном Краљевству, Француској, Холандији, Швајцарској, Шведској и Шпанији. Завршена ИСС ће бити дугачка 88 метара и широка 109 метара, и имаће простора за рад и живот као две кабине Боинга 747. Та свемирска станица ће на крају бити тешка 520 тона, и њена изградња ће коштати најмање 50 милијарди долара!

Неки критичари који су забринути због такве астрономске цене зарад истраживања, називају ИСС „међузвезданом промашеном инвестицијом“. С друге стране, они који су за њу очекују да та свемирска станица постане истраживачки центар за нове, напредне индустријске материјале, комуникациону технологију и медицинска истраживања. Међутим, пре него што астронаути буду могли да причврсте лабораторијску опрему за зидове ИСС, она се мора саставити део по део, и све се то мора обавити у свемиру!

Њена градња у свемиру

Због колосалне величине, ИСС се не би могла саставити на земљи, пошто би се срушила под сопственом тежином. Да би савладали ову препреку, научници граде модуле на земљи који ће бити састављени у свемиру како би се образовала та свемирска станица. Да би се те компоненте послале у свемир, биће потребно 45 лансирања помоћу руских ракетних носача и америчких спејс шатлова.

Састављање станице је задатак без преседана, и оно ће претворити свемир у градилиште које ће се стално мењати. Док радници и материјал буду били у орбити, саставиће се више од 100 модула. Међународна посада астронаута мора доста тога обавити ручно, за шта ће бити потребно провести стотине сати ван свемирске летелице.

Први модул ИСС — руска Зарја (што значи „Зора“), тежине 20 тона — лансиран је 20. новембра 1998. са космодрома Бајконур у Казахстану. Овом модулу је потребно довољно горива да би се заједно с другим модулима који му се додају одржао у орбити. Двадесет дана након лансирања Зарје, спејс шатл Ендевоур понео је у висину амерички модул за спајање назван Јунити („Јединство“).

Током првог дела градње у свемиру, децембра 1998, посада Ендевоура је почела да се суочава са изазовима који су стајали пред њима. Током спајања са Зарјом на 400 километара изнад земље, астронаут Нанси Кури је користила 15 метара дугачку роботску руку како би ухватила 20 тона тежак модул и причврстила га за Јунити. Затим су астронаути Џери Рос и Џејмс Њуман повезали ван модула каблове за струју и компјутере, и цеви за воду. Ове везе се користе да би се слала струја између модула и да би се омогућило да циркулише вода за хлађење ваздуха и за пиће. Да би се довршили ови задаци, била су потребна три изласка у свемир, на укупно више од 21 сата.

Пошто ракете и шатлови доносе нове модуле сваке две недеље, ИСС ће нарасти из једног руског модула Зарја у свемирску станицу тешку 520 тона. Биће изазов да се та све већа станица одржи у орбити, пошто се она мора одупирати привлачној сили земљине теже. Стога постоји стална опасност да она падне на земљу. Да би станица остала високо горе, спејс шатлови ће је посећивати и давати јој потисак како би је одржали на исправној висини.

Гравитација која је скоро равна нули играће важну улогу у истраживањима која ће се обављати на ИСС, где је гравитациона сила само један милионити део у односу на ту силу на земљи. Оловка која се испусти на земљи пала би са два метра висине за пола секунде. На свемирској станици би јој требало десет минута! Како ће ИСС служити као лабораторија, и како то може утицати на ваш свакодневни живот?

Лабораторија која кружи око Земље

Очекује се да ће ИСС бити довршена до 2004. Након тога, овај гигантски комплекс за становање посећиваће и до седам астронаута истовремено. Неки ће тамо живети и више месеци. На боку овог такозваног прозора у свемир, чланови ИСС ће обављати широк спектар експеримената које ће осмислити научници из целог света.

На пример, када је гравитациона сила врло слаба, корење биљака не иде надоле, нити лишће расте нагоре. Зато научници планирају експерименте да би сазнали како се биљке понашају када нема гравитације. Поред тога, кристали протеина брже расту и имају већу симетрију у простору. Дакле, под таквим условима би се могли производити чистији кристали. Информације о овоме могу помоћи истраживачима да развију лекове који би нападали посебне протеине који изазивају болести. У средини где је гравитација врло слаба, могуће је произвести материјале које је скоро немогуће направити на земљи.

У средини где је гравитација скоро једнака нули, људске кости и мишићи слабе. Бивши астронаут Мајкл Клифорд приметио је: „Део научног истраживања усмерен је на разумевање физиолошких ефеката дужег боравка у свемиру.“ Извешће се најмање један експеримент да би се видело како се човек може борити против оштећења костију.

Сазнање о ефектима дуже проведеног времена у свемиру можда би могло помоћи да једног дана буде могућ дужи свемирски лет на Марс. „То је прилично дуг пут“, признао је Клифорд. „Желимо да нам се [истраживачи свемира] враћају у добром стању.“

Поред тога, они који су за ИСС предвиђају да ће истраживање на овој свемирској станици водити до бољег разумевања основних градивних елемената живота. Такво разумевање би вероватно довело до нових метода у лечењу рака, дијабетеса, емфизема и поремећаја имунолошког система. Лабораторије на ИСС ће имати један биореактор у ком ће се гајити културе ћелија које личе на природно ткиво. Научници ће настојати да сазнају више о људским болестима и о томе како да их успешно лече. На станици ће бити и оптички прозор ширине 50 центиметара, за проучавање атмосферских гасова, бељења коралних гребена, урагана и других природних феномена на земљи.

„Лабораторија за мир?“

Међутим, за неке од њених горљивих зачетника, ИСС је више од само лебдеће лабораторије. Они у њој виде испуњење обећања програма Аполо, када је на Месецу остављена плоча на којој пише: „Дошли смо у миру за цело човечанство.“ Након што је описао ИСС као „лабораторију за мир“, седамдесетогодишњи астронаут Џон Глен је додао: „[Она] ће омогућити да 16 земаља заједно ради у свемиру уместо да откривају како да једна другој чине лоше ствари на земљи.“ Он и други виде у ИСС место где земље могу научити да сарађују на научним и технолошким пројектима које ниједна не може сама себи да приушти, али од којих ће сви имати користи.

Међутим, многи не могу а да се не питају да ли ће земље стварно мирно сарађивати у свемиру, будући да то не могу на земљи. У сваком случају, ИСС је резултат човекове жеље да крочи у непознато и да сазна шта се дешава у условима који тамо владају. Заиста, овај мамутски пројекат је производ човековог смисла за пустоловине и његове страсти за откривањима.

[Оквир⁄Слике на странама 15-17]

ДАТУМИ ВЕЗАНИ ЗА СВЕМИРСКЕ СТАНИЦЕ

1869: Американац Еверет Хејл објављује кратку причу, Коцкасти Месец (The Brick Moon), о вештачком, коцкастом свемирском сателиту изнад земље.

1923: Румун Херман Оберт сковао је израз „свемирска станица“. Он је имао на уму полазну тачку за летове на Месец и Марс.

1929: у својој књизи Проблем путовања у свемир (The Problem of Space Travel), Херман Потокник излаже план једне свемирске станице.

1950: ракетни инжењер Вернер фон Браун описује прстенасту станицу која кружи на 1 730 километара изнад земље.

1971: Совјетски Савез лансира Саљут 1, прву свемирску станицу у историји. Три космонаута остају у тој станици 21 дан.

1973: Скајлаб, прва америчка свемирска станица, постављена је у орбиту и у њој бораве три тима астронаута. Ова станица више није у свемиру.

1986: Совјети лансирају Мир, прву свемирску станицу пројектовану да омогући стално присуство човека у свемиру.

1993: Сједињене Државе позивају Русију, Јапан и друге земље да им се придруже у развијању Међународне свемирске станице (ИСС).

1998/99: У орбиту су лансирани први модули ИСС — уз годину дана кашњења за планом.

[Слике]

Горе: Уметникова представа завршене станице 2004. године

Прва два модула, Зарја и Јунити, спојена

Рос и Њуман приликом њиховог трећег изласка у свемир

Лансирање спејс шатла, једно од многих која су планирана

Скајлаб

Мир

[Извор]

Стране 15–17; NASA photos