Истраживање свемира — колико је човек далеко отишао?

ДАНА 12. априла 1961, нови Колумбо ушао је у анале историје. Јуриј Алексејевич Гагарин, руски космонаут, био је први човек који је путовао у свемир у космичком броду Васток 1. Његово путовање трајало је 108 минута и на њему је прошао 40 900 километара око Земље у једној орбити. Он је био победник првог круга у великој свемирској трци између бившег Совјетског Савеза и Сједињених Америчких Држава.

U.S.News & World Report је навео: „Истина је да је... Америка била натерана у свемир императивом да надмаши Русе.“ Председник Џон Ф. Кенеди био је одлучан да покуша отклонити јаз између совјетских и америчких свемирских достигнућа. Џон Логздон (John Logsdon), директор Центра за међународну научну и технолошку политику, написао је у књизи Blueprint for Space: „Соренсон [Кенедијев специјални саветник] каже да је на Кенедијев став утицала чињеница [да су] ’Совјети постигли огроман светски престиж због Гагариновог лета док смо ми истовремено претрпели губитак престижа због Залива свиња.a То је нагласило чињеницу да је престиж био стваран, а не само пропагандни фактор у светским збивањима.‘“

Председник Кенеди је одлучио да, без обзира на цену, Сједињене Америчке Државе морају учинити нешто спектакуларно како би престигле Совјете. Питао је: „Имамо ли шансу да поразимо Совјете ако пошаљемо лабораторију у свемир, или путовањем око Месеца, или ракетом да се спусти на Месец, или ракетом да отиде на Месец и врати се натраг са човеком? Постоји ли неки други свемирски програм који обећава упечатљиве резултате с којима бисмо могли победити?“ Научници Сједињених Америчких Држава коначно су добили политичку подршку за своје амбиције. Али, требало је да чекају на свој успех.

Руси су наставили своју серију успеха 1963, кад је Валентина Владимировна Терешкова постала прва жена у орбити око Земље, не једном, него 48 пута! НАСА (National Aeronautics and Space Administration/Национална администрација за аеронаутику и простор) се суочила с изазовом хватања корака у трци за међународни свемирски престиж. Шта су, дакле, коначно постигли?

Аполо и Месец

Научници НАСА од 1959. проучавају могућност спуштања на Месец. Затражили су дозволу да изграде свемирску летелицу која би се звала Аполо. Међутим, „председник Ајзенхауер је одбио да одобри тај захтев“. Зашто тај негативан став? Цена, која се кретала од 34 до 46 милијарди америчких долара „не би произвела довољно научног спознања да се оправда инвестиција... Ајзенхауер је рекао НАСА да неће одобрити никакав пројекат који има за циљ спуштање на Месец“ (Blueprint for Space). Једина нада за научнике била је у новом председнику, Џону Ф. Кенедију.

Он је америчким научницима поставио циљ спуштања човека на Месец пре краја деценије — и пре Руса! Вендел Марли (Wendell Marley), који је радио као електротехничар на вођењу и навигацијском систему Апола, рекао је за Пробудите се!: „Несумњиво је постојало осећање ривалства са СССР-ом, а то је била и мотивишућа снага међу многим техничарима с којима сам радио. Понос нас је терао да направимо свој део у спуштању човека на Месец пре него што то учини Русија. Многи од нас чак су радили прековремено без додатне плате да бисмо се могли држати временских рокова.“

Исход свих тих напора сада је историја — у јулу 1969. Нил Армстронг и Едвин „Буз“ Олдрин оставили су прве људске отиске стопала на површини Месеца. Тај огроман подухват није био без цене. Дана 27. јануара 1967, тројица астронаута изгубила су живот приликом пожара на палуби у командној капсули за време теста који је претходио лету. Мање од три месеца касније, руски космонаут Владимир Комаров погинуо је док је покушавао да се врати на Земљу након 18 облетања око ње. Ипак, стотинама година то је често била цена коју су мушкарци и жене плаћали за истраживање. Они су умрли у својој потрази за знањем и славом.

Али, не рачунајући путовање на Месец, који је напредак учињен у свемиру?

Претраживање планета

НАСА је послала многе сателите у свемир, и они су дали изванредне резултате с обзиром на повећано спознање о свемиру. То је једна од користи на коју указују научници како би оправдали енормне трошкове летова с људским посадама и свемирских сонди без људи. У марту 1992. била је 20. годишњица једног од највећих успеха у истраживању свемира — лансирања прве свемирске сонде на путовање изван нашег Сунчевог система. Пионир 10, лансиран 1972, надокнадио је серију раних неуспеха међу својим претходницима, уназад све до 1958. Очекивало се да ће активни век трајања сонде бити око три године. Уместо тога, захваљујући свом нуклеарном извору снаге, она још увек шаље информације назад на Земљу. Николас Бут (Nicholas Booth), пишући у New Scientistu, каже да „службеници НАСА очекују да ће моћи да прате летелицу све до краја века. Могло би се то описати као најуспешнија интерпланетарна мисија до сада“. Зашто је Пионир 10 тако посебан?

Био је програмиран да се креће према нашем највећем планетарном суседу, Јупитеру, пре него што изађе из Сунчевог система. То је укључивало путовање од приближно 779 милиона километара за које је било потребно скоро две године. До Јупитера је дошао у децембру 1973. На путу је прошао покрај Марса и кроз астероидни појас иза Марса. Забележио је 55 удара честица прашине. Међутим, свемирска летелица успела је да умакне без оштећења. Други инструменти мерили су радијацију и магнетска поља око Јупитера.

Затим је био лансиран Пионир 11, и након што је прошао покрај Јупитера кренуо је даље према Сатурну. Градећи на темељу тих пустоловина Пионира, НАСА је наставила са свемирским летелицама Војаџер 1 и 2. Оне су, према речима Николаса Бута, послале натраг „поплаву информација о јовијанском [Јупитеровом] систему која је надмашила резултате мисија Пионира“. Како су те сонде послале своје информације натраг на Земљу?

Постоји систем праћења назван Deep Space Network, који се састоји од параболичних радио-антена, пречника 64 метра, које наизменично хватају сигнале како Земља ротира. Те радио-антене смештене су у Шпанији, Аустралији и Сједињеним Америчким Државама. Оне су кључ за прецизно примање радио-сигнала са свемирске летелице.

Има ли живота на Марсу?

Истраживање свемира очигледно ће и даље бити вођено једним интригантним питањем које је вековима стимулисало човекову радозналост: Постоји ли интелигентан живот било где тамо изван у огромном свемиру? Астрономи и писци су дуго времена спекулисали о томе има ли живота на црвеној планети Марсу. Шта су у том погледу доказали новији свемирски летови?

Серије свемирских сонди Маринер током 1960-их и 1970-их послале су назад слике Марса. Затим су се, 1976, лендери Викинг 1 и 2 спустили на Марс и, невероватно, послали натраг информације о стенама и тлу. Како се дошло до тих информација? Употребом аутоматизоване хемијске и биолошке лабораторије на летелици за спуштање. Тло је покупила роботска рука, затим је унесено у летелицу и анализирала га је роботска лабораторија. Да ли је тамо било икаквог живота или изгледа за живот? Шта су откриле фотографије и анализе?

Писац свемирске науке Брус Мари (Bruce Murray) објашњава: „Никакво грмље, никаква трава, никакви отисци стопала ни друге индикације живота нису ублажиле неплодност овог геолошки фасцинирајућег терена... Упркос најпажљивијем испитивању узорака тла... није откривен ни један једини органски молекул... Марсово тло далеко је стерилније од било које околине на Земљи... Марс је врло вероватно беживотан бар последњих неколико милијарди година.“

Мари је извукао закључак из свих доказа који су се враћали из планетарног истраживања: „Ми смо заиста сами у овом Сунчевом Систему. Земља, која једина поседује водену површину, оаза је живота. Ми немамо далеке микропске рођаке на Марсу нити вероватно било где другде у овом Сунчевом Систему.“

Како изгледа Венера?

Венера је, иако приближно исте величине као Земља, одбојна планета за људе. Астроном Карл Саган каже да она „није нимало пријатан свет“. Њени горњи облаци садрже сумпорну киселину а њена атмосфера углавном је угљен диоксид. Атмосферски притисак на површини 90 пута је већи од оног на Земљи; то је еквивалент тежини воде на дубини од преко један километар.

У чему се још Венера разликује од Земље? Карл Саган, у својој књизи Космос, наводи да Венера ротира „уназад, у смеру супротном од свих осталих планета из унутрашњег Сунчевог система. Резултат тога је да Сунце излази на западу, а залази на истоку, при чему између два изласка прође сто осамнаест земаљских дана“. Површинске су температуре око 480 степени целзијуса, или, као што каже Саган, „топлије [је] него у најтоплијој кухињској пећи“. Од 1962, Венеру је истраживало мноштво сонди Маринер и Пионир-Венус као и бројне совјетске летелице Венера.

Међутим, за картографисање су најбољи резултати дошли од свемирске сонде Магелан, радарског картографа Венере којим управља НАСА Лабораторија за млазни погон (Jet Propulsion Laboratory). Лансиран је са спејс шатла Атлантик 4. маја 1989. Тој значајној летелици, Магелану, требало је 15 месеци да стигне до Венере, где сада направи круг око планете свака три сата и 15 минута док узима њене радарске слике и преноси их назад на Земљу. Стјуарт Џ. Голдмен (Stuart J. Goldman), пишући у часопису Sky & Telescope, каже: „Назвати продукт мисије свемирске летелице Магелан феноменалним значи дати далеко прениску процену... Тај робот-геодет картографисао је 84 посто целе планете до резолуције величине фудбалског стадиона током својих првих 8 месеци у орбити... Количина података које је Магелан емитовао назад до нестрпљивих научника без преседана је. До почетка 1992. свемирска летелица послала је 2,8 билиона битова информација. То је три пута више сликовних података од свих пређашњих планетарних свемирских летелица заједно.“

Ово је случај где је комбинација шатла с људском посадом и робота довела до невероватних резултата. А корист? Веће спознање о нашем Сунчевом систему. А све то по релативно ниској цени, будући да је Магелан у одређеној мери био пројекат резервних делова, користећи многе преостале делове од сонди Војаџера, Галилеа и Маринера.

НАСА и шпијунски сателити

Потрага за научним спознањем није била једини мотив за истраживање свемира. Једна друга покретачка сила била је да се постигне војна предност над било којим потенцијалним непријатељем. Током година, и Сједињене Америчке Државе и бивши Совјетски Савез употребљавали су свемирске програме као средство за проширење својих шпијунских могућности. Брус Мари каже у својој књизи Journey Into Space: „Земљина орбита од почетка је била арена за извиђање и друге војне активности, домена смртоносно озбиљног стратешког ривалства између Сједињених Америчких Држава и Совјетског Савеза.“

Џозеф Џ. Тренто (Joseph J. Trento) извештава у својој књизи Prescription for Disaster да су „1971. CIA и Америчке ваздушне снаге почеле да дизајнирају Keyhole [Кључаоница] или KH серију шпијунских сателита. Први Keyhole лансиран је 19. децембра 1976.“ Ти фотографски сателити могли су остати у орбити две године и слати своје информације назад на Земљу путем дигиталне трансмисије. Колико су били ефикасни? Тренто наставља: „Њихова резолуција била је тако супериорна да су се могли јасно прочитати бројеви регистарских таблица на паркираним аутомобилима. Надаље, сателити су били употребљени да фотографишу совјетске свемирске летелице у орбити и стратешке бомбардере у лету.“

Компликовани шатлови

Прошлих година свет је био запањен док је гледао како се шатл орбитери с људском посадом лансирају у свемир. Да ли сте икада размишљали о сложености целе операције? О томе колико је много ствари могло кренути лоше и довести до катастрофе? На пример, инжењери су се борили с таквим проблемима као што је да се одржи да мотори шатла буду хладни приликом лансирања како би се спречило да се растопе од властите топлине. „Током првих неколико година тестирања, један мотор за другим растапао се и експлодирао“, пише Тренто. Затим, ту је потреба да се две стартне ракете на чврсто гориво запале апсолутно истовремено тако да се цела апаратура не преврне и уништи. Ти фактори сигурно нису припомогли да се смање трошкови.

До првог успешног лансирања дошло је 12. априла 1981. Кад се посада од два човека, Џона Јанга (John Young) и Роберта Крипена (Robert Crippen), привезала појасом за своја седишта, сваки од три мотора на шатлу произвео је потисак од 170 000 килограма. Према Тренту, неки од научника питали су се: „Хоће ли то бити победа или ће се сан преврнути наглавачке у флоридске мочваре? Ако се чврсто гориво у ракети не запали унутар једне секунде у односу на другу ракету доћи ће до пожара на платформи 39А... На „нула“ се пале чврста горива. Бела пара испуњује хоризонт и држачи на рампи се отпуштају. Посада чује буку. Осећају љуљање возила и талас енергије.“ Успели су. „По први пут у историји Сједињених Америчких Држава, Американци су се попели у ракетни систем за који се у ствари још није знало да ли ради и полетели њиме... Најкомпликованије возило икада направљено функционисало је.“ Ново легло Колумба̂ је рођено. Али, не без опасности — и не без цене. Катастрофа Челенџера 1986. која је проузроковала губитак седморо астронаута сведочанство је за ту чињеницу.

На том првом успешном лету спејс шатла, фотографије у боји показале су да на доњој страни орбитера недостају плочице отпорне на топлоту, неопходне за поновни улазак у Земљину атмосферу при температури од 1 100 степени целзијуса. Било је потребно да научници имају бољи поглед како би могли проценити штету. Ниједна камера смештена на Земљи није била довољно снажна да пружи јасну слику Колумбијиног оштећеног трбуха. Каква је, дакле, била одлука? Шпијунски сателит KH-11 био је изван у орбити изнад шатла. Одлучено је да се орбитер окрене на другу страну у односу на Земљу тако да се његов трбух окрене према сателиту. Резултати који су послати назад на Земљу уверили су људе из НАСА да нису недостајале велике површине плочица. Мисија није била у опасности.

Програм Шатла — за рат или за мир?

Историја НАСА историја је сталних сукоба између оних који су ту агенцију видели као средство мирољубивог истраживања свемира и оних који су је видели углавном као прилику да претекну Совјете у хладном рату. Године 1982. тај сукоб интереса сажео је Харолд К. Холенбек (Harold C. Hollenbeck), члан Доњег дома Конгреса, кад је рекао Одбору за науку и технологију Доњег дома: „Трагедија је да амерички народ није свестан политизовања и милитаризовања цивилне свемирске агенције... Екипа којом су управљали цивили одвела нас је на Месец... Ја, што се мене тиче, не желим скупоцен свемирски програм који је део неког Пентагоновог рата звезда... Могу се само надати да се следећа генерација Американаца неће освртати на нас овде данас као на вође који су седели у тишини док је Америка претварала племенито настојање у међузвездану ратну машину.“

Наставио је примедбом којом је сажето описао какав неред човек прави од своје будућности: „Отишли смо у свемир као на нову границу и сада мржњу и горчину Земље одвлачимо на небеса као да је човеково право да на сваком месту води рат.“ Велики бизнис и политички и војни интереси покушавају да преузму НАСА. Милијарде долара и хиљаде радних места (и гласача) уграђено је у њену будућност.

Сада је логично питање: Које су неке од користи истраживања свемира за човечанство, и шта носи будућност?

[Фуснота]

[Слике на странама 8, 9]

1. Лунарно возило ровер из Апола

2. Лунарни модул с астронаутом Едвином Е. Олдрином, мл., (20. јул 1969)

4. Шатл на транспортеру путује према лансирној рампи

5. Сателит спреман за лансирање

6. Шатл „Челенџер“ с видљивом роботском руком

7. Прва жена у свемиру, Валентина Терешкова

8. Први човек у свемиру, Јуриј А. Гагарин

9. Роботска рука сакупља узорке на Марсу

[Извори]

Фотографије 1-6 NASA photo; 7, 8 Tass/Sovfoto; 9 Фотографија NASA/JPL