Несрећа нас је научила да се ослањамо на Бога

ИСПРИЧАЛА РОУЗИ МЕЈЏОР

Била сам у петом месецу трудноће с првим дететом када је свекрва приметила да су ми ноге необично натечене. Тога дана у марту 1992, мој супруг Џои и ја нисмо ни слутили да ће оно што ћемо ускоро доживети ставити на испит наше ослањање на Јехову.

НЕДЕЉУ дана касније моја акушерка је установила да имам необично висок крвни притисак. Посаветовала ме је да одем у болницу на испитивања и прегледе, и тада сам се наравно забринула. Испитивања су показала да имам предеклампсију, потенцијално фаталну компликацију у трудноћи.a

Докторка у болници је одлучно захтевала да се сместа изазове порођај да би се беба и ја заштитиле. Супруг и ја смо се скаменили. „Али беба тек што је напунила 24 недеље!“, једва сам изговорила. „Како би наша беба уопште могла преживети ван материце?“ „Па, покушаћу да добијем на времену“, љубазно је одговорила докторка. „Међутим, уколико вам се стање погорша, мораћемо да обавимо порођај.“ Прошло је тринаест дана, а моје стање се нагло погоршавало. Докторка је позвала мог супруга и донели смо тешку одлуку да се изазове порођај.

Порођај

Ноћ уочи порођаја, један педијатар, др Макнил, сео је да нам објасни с чиме бисмо се све могли суочити кад је у питању беба која се роди толико рано — могуће оштећење мозга, плућа која би могла да буду толико неразвијена да не би нормално радила и сијасет других могућих компликација. Молила сам се за „Божји мир који превазилази сваку мисао“ и за снагу да прихватим све што се догоди и да се с тим суочим (Филипљанима 4:7). Наредног јутра, породила сам се царским резом. Беба је тежила само 700 грама. Дали смо јој име Џоен Шели.

Пет дана касније вратила сам се кући празних руку. Моја кћеркица је остала у болници на одељењу за посебну негу одојчади, борећи се за живот. Након две недеље, Џоен је добила упалу плућа. Били смо захвални када се то смирило, али, само неколико дана касније добила је неку инфекцију црева и пребачена је у сектор за интензивну негу на истом одељењу. Некако се опоравила у току наредних шест дана и чак почела да добија на тежини. Били смо пресрећни! Али, наша радост је била кратког века. Др Макнил нам је саопштио да је Џоен анемична. Предложио је да покушамо набавити синтетички хормон еритропоетин (ЕПО) како би се код Џоен стимулисало стварање црвених крвних зрнаца. Канцеларија подружнице Јеховиних сведока овде на Бахамским острвима ступила је у везу с представницима Службе за болничке информације у Бруклину, у Њујорку. Они су др Макнилу брзо доставили најновије податке о расположивости и коришћењу ЕПО-а, и он је започео да јој га даје.

Наступају проблеми

Прошло је неколико недеља пуних стрепње. Џоен се тада борила с једном цревном инфекцијом, нападима због повремене апнее (застоја у дисању), ниским нивоом хемоглобина и бронхијалном упалом плућа. Страховали смо да би неки од ових проблема могао бити кап која би прелила чашу. Али, Џоен се полако опорављала. С три месеца је још увек била у болници и имала је само 1,4 килограма. Али, први пут у животу дисала је сама, без додатног кисеоника. Ниво хемоглобина се пењао до нормале. Доктор је рекао да је, уколико добије још пола килограма, можемо повести кући.

Три недеље касније, Џоен је доживела озбиљан напад апнее. Тестови нису открили узрок. Напади апнее постали су упорни и увек су се појављивали везано за оброк. Најзад је установљено да Џоен има гастроезофагни рефлукс. Након оброка, једњак јој се није затварао, тако да се све из стомака враћало у грло. То би је загушило и она би престала да дише.

Почетком октобра је навукла неки вирус у одељењу за бебе. Многе превремено рођене бебе су умрле од њега. У том изнемоглом стању, Џоен је доживела оно што је изгледало као најдужи напад апнее који је икада имала. Сви покушаји оживљавања били су безуспешни. Педијатар је хтео да дигне руке од ње јер је мислио да је мртва када је она необјашњиво почела да дише — а одмах затим доживела нове нападе. Опет је прикључена на респиратор, а ми смо били сигурни да је то крај за Џоен. Али, она се извукла, а ми смо били захвални Јехови.

Научили смо се већем поуздању у Јехову

Проблеми с којима смо се суочавали пре него што се Џоен родила могли би се упоредити с падом у воду из брода у близини дока, где бисмо једноставно могли допливати до обале. Сада је изгледало као да смо пали из брода усред океана, а копна нигде на видику. Када се осврнемо на то време, увиђамо да смо се пре њеног рођења понекад превише ослањали на себе. Али кроз оно што смо проживели с Џоен, научили смо да се поуздамо у Јехову у ситуацијама у којима нема решења од људи. Научили смо да чинимо оно што је Исус саветовао — да у датом тренутку мислимо само на текући дан (Матеј 6:34). Научили смо да се ослањамо на Јехову чак иако понекад нисмо знали за шта тачно да се молимо. Сада захваљујемо Јехови за библијску мудрост и „снагу која надилази уобичајену“, која нам је омогућила да се изборимо с тако озбиљним потешкоћама (2. Коринћанима 4:7).

У критичним тренуцима често ми је било тешко да одржавам емоционалну равнотежу. Нисам могла ни о чем другом да размишљам осим о Џоен. У пружању духовне равнотеже мој супруг Џои се показао као право благо. Толико сам му захвална због тога.

Џоен долази кући

Џоенино здравље се постепено побољшавало. Једног дана је буквално ишчупала црево респиратора из уста. Др Макнил је сада сматрао да Џоен може да пође кући. Били смо ван себе од среће! Као део припреме за њен долазак кући, научили смо како да је хранимо на цевчицу. Такође смо поставили уређај за довод кисеоника, изнајмили монитор за контролисање рада срца и плућа и завршили курс о хитној реанимацији. Напокон, 30. октобра 1992, Џоен је отпуштена из болнице. Провела је 212 дана у специјалном одељењу за негу одојчади, а и ми заједно с њом.

Чланови породице и локалне скупштине Јеховиних сведока од самог почетка су били прави дар од Јехове. Долазили би и поспремали кућу и двориште, припремали оброке, помагали нам да одемо до болнице и пазили на Џоен, тако да могу мало да одремам. У свему томе смо упознали дивне црте њихових личности које раније нисмо познавали. Примера ради, неки су с нама делили духовне мисли које су њима помогле да преброде своје потешкоће.

Како данас изгледа наш живот

Напорно радимо да бисмо обезбедили најбољу расположиву медицинску негу за многе проблеме које Џоен има. Када је имала 19 месеци, сазнали смо да има церебралну парализу — што је последица оштећења мозга. Затим је у септембру 1994. имала велику операцију због гастроезофагног рефлукса. Године 1997, почели су изненадни напади опасни по живот. На сву срећу, изменом у исхрани ти напади су нестали. Здравствени проблеми су успорили њен физички развој. Али, она похађа специјалну школу и добро јој иде. Не може да хода и говор јој је веома ограничен, али упркос свему она иде с нама на све наше хришћанске састанке и у службу од куће до куће. Изгледа срећно.

Јехова нам је пружао много утехе током овог искушавајућег времена. Одлучни смо да се и даље ослањамо на Јехову и да се упркос неочекиваним тешкоћама ’радујемо у њему‘ (Авакум 3:17, 18; Проповедник 9:11). Жељно очекујемо Божју обећану рајску земљу, где ће наша драга Џоен имати савршено здравље (Исаија 33:24).

[Фуснота]

[Слика на 18. страни]

Наша кћерка Џоен

[Слика на 20. страни]

Упркос својим телесним недостацима, наша Џоен је срећно дете