„Веру сам одржао“

ИСПРИЧАЛИ ПРИЈАТЕЉИ БРУНЕЛЕ ИНКОНДИТИ

„СУБОТА је била веома спор и усамљен дан. Била сам сасвим сама у соби, осећајући се безнадежно. Било је као да ходам кроз неки ходник. Све је ишло добро, а онда сасвим изненада, неко је залупио вратима право у моје лице, и није било излаза, без обзира како сам се напрезала.“

Страшно разочарење тешко је притискало срце 15-годишње Брунеле Инкондити. Пролазио је најважнији дан у њеној младости. Раније те године њена растућа љубав према Јехови и Библији навела ју је да му преда свој живот. Јула 1990. требало је да буде крштена на Обласном конгресу Јеховиних сведока „Чист језик“ у Монтреалу, у Канади. Уместо тога, Брунела ће се ускоро суочити с испитом своје вере који ће трајати остатак њеног живота.

Два дана пре него што је очекивала да своје предање симболизује крштењем у води, Брунела је сазнала да има леукемију. Лекари у локалној дечјој болници желели су да одмах почну с лечењем, и зато је Брунела остала у болници.

Њене речи дирају лекаре

Брунела је знала да је крв за Јехову Бога света (Левитик 17:11). Њени родитељи, Едмондо и Николета, поставили су услов да у лечењу њихове кћерке неће бити коришћене трансфузије крви. „Брунела је желела да лекари то чују и од ње, иако је била малолетна“, присећа се њен отац. „Она им је одлучно рекла да не жели лечење које би повредило библијску заповест да се ’чува крви‘“ (Дела апостола 15:20).

Десетог јула 1990, три лекара и социјална радница састали су се с Брунелиним родитељима и двојицом слугу из локалне скупштине Јеховиних сведока. Налази су потврдили да Брунела има акутну лимфобластичну леукемију. Лекари су објаснили свој план за борбу против те болести. Они су тактично описали да је то болест која се веома тешко лечи. „Брунелино понашање и одлучност да слуша Бога дирнули су лекаре и социјалну радницу. Они су били импресионирани љубављу њених родитеља и подршком браће из хришћанске скупштине. Такође су ценили начин на који смо разумели и поштовали њихов став“, присећа се један од скупштинских старешина.

Лекари су намеравали да избегавају трансфузије крви. Брунела би добила обимну терапију хемијским средствима, али она би била мање агресивна него обично. То би смањило штету коју њеним крвним ћелијама проузрокује то лечење. „Лекари су узели у обзир Брунелине физичке, емоционалне, и духовне потребе“, објашњава Николета. „Кад смо их замолили да се консултују с једним специјалистом који је искусан у бескрвном поступању с дечјом леукемијом, они су се сложили.“ Између Брунеле и особља те болнице развила се срдачна веза наклоности.

Духовни циљеви

Иако је почетно лечење донело неке добре резултате, Брунелино тешко искушење било је тек почетак. До новембра 1991. њена болест била је у ремисији, и зато је без одлагања била крштена. Размишљајући о претходних неколико месеци, Брунела је признала: „Уопште није било лако. Треба ти доста снаге, и треба да размишљаш позитивно... Моја вера је била стављена на испит, али ја сам остала чврста, и још увек планирам каријеру као општи пионир [пуновремени слуга].“

Почетком 1991, Брунела је доживела повратак болести. Скоро је умрла док је била под терапијом хемијским средствима, али на изненађење и радост свих, она се опоравила. До августа је била довољно добро да месец дана проведе у јавној служби као помоћни пионир. Њена болест се поново погоршала, и до новембра 1991. њено тело је на неколико места било погођено раком. Још један тим лекара у једној другој болници почео је да је лечи помоћу радијације.

Чак и под таквим тешким околностима, Брунела је остала постојана и постављала је себи духовне циљеве. Кад је први пут сазнала за леукемију, било јој је речено да може живети само шест месеци. Сада, скоро годину и по касније, Брунела је још увек правила планове за будућност. „Она није траћила време, радећи ка својим циљевима“, приметио је један скупштински старешина. „Брунелина вера у Божји обећани Рај подржавала ју је кроз цело њено тешко искушење. Она је нарасла до хришћанске зрелости иако млада по годинама. Њено понашање и став надахњивали су скупштину и освојили су срца оних који су је знали, укључујући особље болнице.“ Њена мајка се присећа: „Она се никада није жалила. Кад је неко питао како се осећа, она би одговорила: ’Одлично‘, или: ’Није лоше, а како си ти?‘“

Сигурана будућност

Брунела је планирала да присуствује Обласном конгресу Јеховиних сведока „Носиоци светла“ јула 1992. Међутим, у време конгреса Брунела је била хоспитализована, и њен живот је био на измаку. Упркос томе, она је присуствовала том конгресу у инвалидским колицима, намеравајући да погледа драму Чинити оно што је исправно у Јеховиним очима.

Вратила се кући својој породици за последњих неколико дана свог живота. „Она се до краја интересовала више за друге него за себе“, каже Николета. „Охрабривала би их да проучавају Библију, говорећи им: ’Бићемо заједно у Рају.‘“

Брунела је умрла 27. јула 1992, чврста у својој нади у васкрсење у живот у Рају на земљи. Она је тек била почела да тежи за својим циљевима, али је планирала да настави свој предани пут након свог васкрсења. Само неколико дана пре него што је умрла, Брунела је написала следеће писмо које је било прочитано на њеној сахрани.

„Драги пријатељи,

„Хвала вам што сте дошли. Ваша присутност много значи мојој породици.

„За људе који су ми били блиски — били смо заједно кроз много тога. Имали смо пуно лоших тренутака, али било је и неких забавних тренутака. Била је то тешка и дуга борба, али мислим да нисам изневерила. Као што каже у Писму: ’Добар сам рат ратовао, свршио сам трку, веру сам одржао‘ (2. Тимотеју 4:7).

„Такође сам доста тога научила, и напредовала сам доста, и моја браћа и они који су били око мене видели су ту промену. Желим да захвалим свим тим људима који су ми пружали своју подршку.

„Ви који верујете у нови систем и у Јехову знате да ће бити васкрсење, баш као што каже Јован 5:28, 29. Зато останите јаки у истини, и моћи ћемо опет да се видимо.

„Желим да захвалим онима који знају кроз шта пролазим. Сваком од вас дајем један дуг загрљај и пољубац. Волим вас све.“

Брунела није дозволила да њена младост или њена болест одлажу њено предање Богу. Њен пример вере и одлучности охрабрује младе као и старе да одбацују све што може да их спречи од трчања у трци за живот (Јеврејима 12:1).