Киднаповање — комерцијализовани терор

„КИДНАПОВАЊЕ није попут кривичног дела које је почињено против имовине. То је непоштено, окрутно и индиферентно поступање према најосновнијој људској јединици, према породици“, каже Марк Блес у својој књизи The Kidnap Business. Киднаповање ствара код чланова породице емоционалну узнемиреност. Минут за минутом, сат за сатом, они се налазе између наде и очаја, док се боре са осећањима кривице, мржње и беспомоћности. Ова ноћна мора може да траје данима, недељама, месецима, а понекад чак и годинама.

У својој немилосрдној жудњи за новцем, отмичари стичу капитал апелујући на осећања породице. Једна група отмичара је присилила своју жртву да напише следеће у једном отвореном писму упућеном штампи: „Молим штампу да свугде објави ову изјаву да ће, уколико се ја не вратим, бити криви отмичари, али такође и моја породица која више воли новац него мене.“ Италијански отмичари су примењивали силу ради изнуђивања откупнине, тако што су одсецали делове тела и слали их родбини или ТВ станицама. Један мексички отмичар је чак мучио своје жртве док је преко телефона преговарао с члановима њихове породице.

С друге стране, неки отмичари покушавају улагивањем да изнуде наклоност својих жртава. На пример, на Филипинима су једног киднапованог бизнисмена отмичари чували у луксузном хотелу у Манили, где су му давали пиће и забављали га проституткама све док откупнина није била плаћена. Међутим, према већини жртава показује се мало интересовања за њихове физичке или хигијенске потребе. Многи од њих бивају брутално злостављани. У сваком случају, жртва увек страхује и пита се шта ће се с њом догодити.

Превазилажење трауме

Чак и након ослобађања, код жртава остају емоционални ожиљци. Једна медицинска сестра, Швеђанка која је била киднапована у Сомалији, изразила је своје мишљење: „Једна ствар је важнија од било чега, а то је да морате о томе разговарати са својим пријатељима и родбином, и ако је потребно, да затражите професионалну помоћ.“

Терапеути су развили методу за пружање помоћи таквим жртвама. Током неколико кратких састанака, жртве анализирају своје искуство уз професионалну помоћ, пре него што се сретну са својом породицом и врате се у нормалан живот. „Терапија пружена убрзо након киднаповања смањује опасност од тога да настану трајне штете“, каже Ригмор Гилберг, стручњак за кризну терапију при организацији Црвеног крста.

Додатне последице

Жртве и њихове породице нису једини на које утиче киднаповање. Страх од киднаповања може зауставити туризам и успорити развој инвестиција, а киднаповање такође ствара и осећај несигурности у друштву. За само неколико месеци у 1997, шест међународних компанија је затворило своја представништва на Филипинима због опасности од киднаповања. Једна Филипинка која ради за групу која се зове Грађани против криминала, узвикнула је: „Наш живот је кошмар.“

Чланак у часопису The Arizona Republic каже: „Међу мексичким бизнисменима, страх од киднаповања прераста у хистерију, и то не без разлога.“ Бразилски часопис Veja извештава да су отмичари и пљачкаши заменили улогу бабароге у ноћним морама бразилске деце. У школама на Тајвану деца уче како да се одбране од киднаповања, а у Сједињеним Државама монтирају се безбедносне камере у обдаништима како би се киднаповању стало на пут.

Бизнис саветника за безбедност у процвату

Пораст случајева киднаповања и осетљива питања везана за њих, довели су до тога да у приватним фирмама које врше услуге обезбеђења цвета бизнис. У бразилском граду Рио де Жанеиру постоји више од 500 таквих фирми, са укупним приходом од 1,8 милијарди долара.

Све више међународних фирми за обезбеђење поучавају томе како се супротставити киднаповању, објављују извештаје о опасним подручјима и преговарају за откупнину. Оне саветују породице и фирме, поучавају их стратегијама отмичара и помажу им да психички преброде ситуацију. Неке фирме покушавају чак и да ухвате отмичаре и да врате откупнину након што је талац ослобођен. Међутим, њихове услуге нису бесплатне.

Упркос таквим напорима, киднаповање у многим земљама узима све више маха. Коментаришући о ситуацији у Латинској Америци, потпредседник фирме Seitlin & Company, Ричард Џонсон, каже: „Све указује на то да ће број киднаповања порасти.“

Разлози за све бројнија киднаповања

Стручњаци наводе многе разлоге за недавни пораст у броју киднаповања. Један од њих је очајна економска ситуација у неким подручјима. Један социјални радник у граду Налчик, у Русији, рекао је: „Најлакши начин да дођете до новца је ово добро проверено средство, киднаповање.“ У неким бившим совјетским републикама, каже се да киднаповање служи за финансирање приватних војски локалних диктатора.

Више људи него икада раније путује због посла или туризма, што отмичарима отвара нова подручја у потрази за пленом. За пет година, број киднапованих странаца се удвостручио. Између 1991. и 1997. туристи су били отети у отприлике 26 земаља.

Одакле долазе сви ти отмичари? Неки оружани сукоби који јењавају, остављају за собом незапослене војнике, и то празних џепова. Ови људи поседују сву потребну вештину да би прихватили овај уносни посао.

Слично томе, коришћење делотворнијих и оштријих мера против пљачкаша банака и дилера дроге, довело је до тога да су се криминалци латили киднаповања као замене за некадашњи извор прихода. Стручњак на подручју киднаповања, Мајк Акерман, објаснио је: „Пошто смо у свим друштвима отежали постојање кривичног дела почињеног против имовине, криминалци су натерани да почине кривична дела против људи.“ Давање публицитета великом новчаном износу откупнине изазива потенцијалне отмичаре.

Потицаји нису увек исти

Већина отмичара жели само новац и ништа више. Откупнина варира од шачице долара до рекордних 60 милиона долара који су били плаћени за једног богатог хонгконшког индустријалца који никада није био ослобођен упркос исплати откупнине.

С друге стране, неки отмичари користе своје жртве да би се нагодили за публицитет, храну, лекове, радио апарате и аутомобиле, а такође и за нове школе, путеве и болнице. Један директор у Азији био је ослобођен након што су отмичари добили кошаркашке дресове и лопте. Извесне групе се служе киднаповањем да би уплашиле и застрашиле стране улагаче и туристе, с циљем да се заустави експлоатисање земље и природних ресурса.

Дакле, не мањкају ни потицаји, ни новчана средства, ни потенцијални отмичари, а ни жртве. Постоји ли исто толико пуно и решења? Која су нека од њих, и да ли она могу заиста решити овај проблем? Пре него што се одговори на ова питања, истражимо неке дубље, основне разлоге због којих је киднаповање све раширенији бизнис.

[Оквир на 5. страни]

Ако вас киднапују

Они који су проучили ову проблематику нуде следеће предлоге људима којима прети опасност од киднаповања.

• Сарађујте, избегавајте тврдоглавост. Веће су шансе да се с непријатељски настројеним таоцима поступа грубо, да буду убијени или издвојени из групе ради кажњавања.

• Немојте да паничите. Имајте на уму да већина жртава преживи киднаповање.

• Смислите неки систем како бисте били у току с временом.

• Покушајте да успоставите неку врсту свакодневне рутине.

• Вежбајте, чак иако су вам ограничене могућности кретања.

• Запажајте ствари; покушајте да запамтите детаље, звуке и мирисе. Запазите неке детаље код отмичара.

• Упустите се у краће разговоре ако је могуће и покушајте да успоставите контакт. Ако отмичари на вас гледају као на личност, мањи ће бити изгледи да вам науде или вас убију.

• Учтиво им дајте до знања своје потребе.

• Никада немојте преговарати о свом откупу.

• Ако се нађете усред акције спасавања, баците се на под и пасивно чекајте док се све не заврши.

[Оквир на 6. страни]

Осигурање у случају отмице — контроверзно питање

Бизнис који је успешан, а повезан је с порастом броја отмица, јесте осигурање. Током 1990-их, лондонски Лојд имао је годишњи пораст од 50 посто за осигурања у случају отмице. Све више компанија нуди такво осигурање. У осигурање је укључена и помоћ особе која преговара са отмичарима, исплата откупнине, а понекад и професионални покушаји да се откупнина врати. Међутим, питање осигурања је веома контроверзно.

Они који су против осигурања у случају отмице тврде да оно комерцијализује криминал и да није морално зарађивати на рачун киднаповања. Они такође кажу да осигурана особа може бити немарна када је реч о њеној личној безбедности и да ће осигурање олакшати задатак отмичарима у изнуђивању новца, на тај начин охрабрујући на овај злочин. Неки се чак боје да ће могућност осигурања навести људе да режирају своје сопствено киднаповање како би добили новац од осигурања. Осигурање у случају отмице је стављено ван закона у Италији, Колумбији и у Немачкој.

Они који подржавају осигурање у случају отмице указују на то да попут било код другог осигурања, оно чини да многи плате губитак неколицине. Они резонују да осигурање ствара извесну меру безбедности, пошто омогућава осигураним породицама и компанијама да приуште себи помоћ квалификованих професионалаца који могу ублажити напетост, преговарати о нижој откупнини и допринети томе да се отмичари лакше ухвате.

[Оквир на 7. страни]

Стокхолмски синдром

Године 1974, киднаповањем Пети Херст, ћерке милијардера Рендолфа А. Херста, власника једне новинске куће, настао је изненађујући преокрет када је она стала на страну својих отмичара и с том групом учествовала у оружаној пљачки. У једном другом случају, киднаповани шпански фудбалер је опростио својим отмичарима и пожелео им све најбоље.

Почетком 1970-их, овај феномен се називао стокхолмски синдром, након догађаја с таоцима 1973. у једној стокхолмској банци, у Шведској. Том приликом неки од талаца су развили чврсто пријатељство са својим отмичарима. Такво узајамно пријатељство је служило као заштита отетим људима, као што то и књига Criminal Behavior објашњава: „Што се жртва и њен отмичар боље упознају, то је већа вероватноћа да ће се допасти једно другом. Овај феномен указује на то да ће након одређеног времена бити мање шансе да злочинац науди таоцу.“

Једна Енглескиња која је као жртва у Чеченији била силована, рекла је: „Када нас је чувар боље упознао као личности, верујем да је схватио да је било неисправно то што ме је силовао. Престао је са силовањем и извинио се.“

[Слика на 4. страни]

За породицу, киднаповање је једно од најгорих емоционалних искустава

[Слика на 5. страни]

Жртвама је потребна утеха

[Слика на 7. страни]

Многим жртвама у заточеништву не поклања се довољно пажње за њихове физичке и хигијенске потребе