Деца — жртве тероризма
У смирај дана, на путевима северне Уганде могу се видети на хиљаде босоноге деце. Она напуштају своја села у унутрашњости и пешаче до већих градова као што су Гулу, Китгум и Лира. Кад стигну до свог одредишта, разиђу се по зградама, аутобуским станицама, парковима и двориштима. Чим сунце изађе, поново су на путу, враћајући се кући. Зашто то раде?
НЕКИ људи их називају трећом сменом. Али та деца не иду на посао. Она напуштају своје домове у сумрак јер се они, кад тама обавије шуму, претварају у опасна места.
Већ скоро две деценије, герилске трупе упадају у сеоска насеља и киднапују децу. Они сваке године отму на стотине дечака и девојчица из њихових домова и затим нестану у густој џунгли. То чине углавном ноћу, а отета деца се обучавају да учествују у борби или служе као носачи, док се девојчице приморавају на сексуалне односе с војницима. Ако деца одбију да их послушају, отмичари им за казну могу одсећи нос или усне. Уколико покушају да побегну, прети им смрт која је и сувише ужасна да бисмо је описали.
Постоје и друге младе жртве тероризма. Осакаћени тинејџери из Сијера Леонеа нису такорећи још били ни проходали када су им мушкарци наоружани мачетама одсекли шаке и стопала. У Авганистану се дечаци и девојчице играју лептирима од пластике који су заправо мине. Малишани остају без прстију или ослепе када им те шарене „играчке“ експлодирају у рукама.
Нека деца страдају као жртве терориста на другачији начин. Примера ради, приликом терористичког напада који се десио 1995. у Оклахома Ситију, погинуло је 168 особа, међу којима је било 19 деце. Нека су још била у пеленама. Попут налета снажног ветра који гаси слабашни пламен свеће, експлозија бомбе је у трену угасила њихове тек започете животе. Тај терористички напад отео им је право да живе, да се играју, смеју и мазе у наручју својих родитеља.
Догађаји које смо описали новијег су датума али, као што ћемо видети, тероризам и насиље харају човечанством већ вековима.