’Био сам близу смрти‘

„НИКАДА нећу заборавити тај понедељак ујутро, када сам био у пошти“, испричао је Андре, белац родом из Јужноафричке Републике, који сада живи у Намибији. „Пошта је врвела од људи. У близини сам приметио једну торбу која изгледа није била ничија. Узео сам пошту и изашао. Кренуо сам даље аутом и након непуна три минута вожње зачуо страховиту експлозију. Касније се испоставило да је бомба експлодирала неколико корака од места где сам стајао.“

„Хтео сам само да узмем своју пошту“, рекао је Андре. „Био сам страшно потресен када сам сазнао да је бомба разнела недужне људе, међу којима је било и мојих познаника. И данас се најежим при помисли на тај догађај, иако је прошло више од 25 година. Понекад ми се јаве слике настрадалих које сам тада видео и схватам колико сам био близу смрти.“

Проблем светских размера

Можда никада нисте доживели да се тако нешто деси у вашој близини, али вероватно вам је познато да се слични напади често дешавају широм света. Да би остварили своје циљеве, многи прибегавају насиљу у виду терористичких напада. (Видети оквир „Ко су терористи?“ на следећој страни.)

Један новинар истраживач је установио да су 1997. године „самоубилачки напади извођени у само четири државе“. Међутим, он је 2008. написао да се „преко тридесет држава са свих континената, осим Аустралије и Антарктика, суочава са разорним последицама самоубилачких напада“. Закључио је да такве нападе „извршава све више организација, и у њима сваке године страда огроман број људи“ (The Globalization of Martyrdom).

Осврнимо се још једном на догађај описан у уводу. Припадници групе која је преузела одговорност за постављање бомбе тврдили су да се боре за слободу, за независност своје земље. Али, због чега људи покушавају да остваре своје циљеве на такав начин? Оно што је Хафени доживео помоћи ће нам да то боље разумемо.

Хафени је рођен у Замбији и детињство је провео у избегличким логорима у суседним земљама. „Био сам бесан“, рекао је он, „због бруталности и неправде које су трпели моја породица и други.“ Зато се прикључио милитантној групи којој су припадали и његови родитељи.

Присећајући се тог времена, Хафени наставља: „У целој причи је најтужније то што је избеглички живот оставио траг на нашим емоцијама. Деца су отргнута од мајки, очева, старије браће и сестара који су били послати да се боре. Многи се нису вратили. Ја никада нисам видео свог оца, чак ни на фотографији. Знао сам само да је погинуо у борби. Те емоционалне ожиљке носим и дан-данас.“

Очигледно је да су узроци овог проблема веома сложени. Али, уколико их боље разумемо, увидећемо шта је неопходно предузети да би тероризму дошао крај.

[Оквир/Слика на 4. страни]

КО СУ ТЕРОРИСТИ?

Истраживач Марк Џергенсмајер објашњава: „Да ли ће неко описати насилни поступак изразом ’тероризам‘ зависи од тога да ли га сматра оправданим. На то ће у великој мери утицати лично гледиште о свету: уколико се сматра да је у свету мир, на насиље се гледа као на тероризам. Уколико се сматра да је у свету рат, насилни поступци ће се можда протумачити као оправдан чин.“

Према томе, углавном политичка збивања одређују да ли ће се користити израз „тероризам“. Многи активисти себе сматрају борцима за слободу, а не терористима. У својој књизи, Џесика Стерн је рекла да тероризам подразумева (1) нападе на цивиле и (2) шокантно насиље с циљем да се људи застраше. У складу с тим, милитантне групе — било да су их основали побуњеници или влада неке државе — често се служе терористичким тактикама и методама.