Трагајући за златом, нашли су дом

КИНЕСКА ЧЕТВРТ. У многим градовима у свету, овај израз дозива у мисли живописне слике кинеских продавница, ресторана, празника и змајева који играју. Свака кинеска четврт има своју историју. Оне које се данас налазе у Аустралији своје постојање дугују одважним кинеским досељеницима који су у прошлости дошли на ове јужне обале, у нади да ће се обогатити на новооткривеним налазиштима злата.

Нова златна планина

Лагани прилив кинеских досељеника у Аустралију претворио се у велики талас када је 1851. у тој земљи пронађено злато. Тада су из делте Бисерне реке у провинцији Гуандунг хиљаде мушкараца пошле на мукотрпно путовање бродом на југ. Злато је најпре било пронађено у Калифорнији и Кинези који говоре кантонски кинески назвали су та налазишта Златна планина. Због тога су аустралијска налазишта добила име Нова златна планина.

Оно што је те људе навело да напусте свој завичај није била само нада да ће наћи злато. Народ у Кини је много патио због грађанског рата, природних катастрофа и тешког сиромаштва.

Нажалост, неки од првих исељеника нису дочекали да виде аустралијску обалу. Умрли су од болести које су током дугих пловидби харале пренатрпаним бродовима. Они који су преживели и стигли у нову земљу, суочили су се с много тежим условима него што су очекивали.

Мукотрпан рад на налазиштима

Копачима је усамљеност убрзо постала нераздвојни пратилац, јер је традиција налагала да жене и деца остану у Кини да би чували место у породичној лози. До 1861. у Аустралију је из Кине дошло више од 38 000 мушкараца и само 11 жена. Међутим, мало ко је намеравао да се трајно настани у новој земљи. Већина је била чврсто решена да се са стеченим богатством и угледом врати свом дому и породици.

Та жеља им је давала снагу док су трагали за златом. Живели су у шаторима и сатима мукотрпно радили на ужареном сунцу. Неки од њих су се, барем у почетку, због сујеверја плашили да копају дубоко под земљом. Зато су у рекама и остацима стена тражили злато које су испирали у малим коритима и дрвеним каналима да би га одвојили од талога. Њихов труд је уродио плодом. Према извештајима из тог доба, између 1854. и 1862. у Кину је послато нешто преко 600 000 унци (18 662 кг) злата пронађеног у држави Викторија.

Нажалост, део тог новостеченог богатства брзо су однели коцкање и зависност од опијума — пороци којима су ти усамљени људи били подложнији. И сувише често, последице су биле губитак здравља, као и зараде и могућности за повратак кући. Некима су помогле кинеске организације и људи доброг срца, док су други умрли прерано, у беди и самоћи.

Кинези су такође морали да подносе љубомору и неповерење осталих копача који су у сложној кинеској заједници видели конкуренцију и њен успех им је био трн у оку. То непријатељство је водило до нереда и напада на Кинезе. Отимали су им злато и палили шаторе и друге ствари. С временом је непријатељство попустило. Међутим, око 50 година након проналаска злата, у Аустралији је 1901. донет Закон о ограничењу усељавања, који је затворио врата досељеницима из Азије — врата која су поново отворена тек 1973. године.

Кад су налазишта пресушила

Након што су рудници почели да се затварају јер више није било злата, неки Кинези су одлучили да остану у Аустралији. У градовима који су настали током златне грознице почеле су једна за другом да ничу кинеске перионице, ресторани и баште у којима је узгајано воће и поврће за продају. Осим тога, Кинези су стекли добар глас као израђивачи намештаја и трговци свежим воћем и поврћем. Због тога су до краја 19. века кинеске четврти настале у многим аустралијским градовима, међу којима су Атертон, Бризбен, Брум, Дарвин, Кернс, Мелбурн, Сиднеј и Таунсвил.

Пошто је у Аустралију дошло мало Кинескиња, многи мушкарци су остали неожењени. Међутим, други су се венчали са Аустралијанкама, иако је друштво на такве бракове гледало с неодобравањем. С временом су њихови потомци постали део овдашњег становништва.

Данас у Аустралији има више кинеских досељеника него икада раније. Већина је дошла да би стекла високо образовање или проширила своје пословање. Надаље, сада међу досељеницима има доста жена. Због промена у светској економији дошло је до необичног преокрета — многи мушкарци који су се с породицом преселили у Аустралију лете назад у Азију да би радили у Кини, Сингапуру, Тајвану или Хонгконгу.

Нема сумње да се времена мењају. Али имигранти у целом свету и даље имају сличан циљ — да остваре материјалну сигурност и успех у страној земљи.

[Оквир/Слика на 20. страни]

ДАЉЕ НЕГО ШТО СУ МИСЛИЛИ

Да би избегли плаћање пристанишне таксе, путници из Кине су се искрцавали на аустралијску обалу далеко од великих лука и стотинама километара далеко од налазишта злата. Многи од њих су излазили на копно код места Роуб, у држави Јужна Аустралија. Кроз то насеље, које је имало између 100 и 200 становника, 1857. године је за само пет месеци прошло најмање 12 000 Кинеза.

Показујући задивљујућу издржљивост и заједништво, групе од више стотина мушкараца путовале су ка унутрашњости кроз ретко насељено подручје према налазиштима злата. Међутим, то је било много даље него што су мислили и тај пут је трајао скоро пет седмица. Да би имали храну током путовања, најпре су сакупљали морску траву, а касније су ловили кенгуре и вомбате. Такође су копали бунаре и остављали ознаке које су други могли да прате.

Носећи традиционалне плетенице и шешире, брзо су ходали један за другим у колони и успут певали. Иза њих су на земљи остајали новчићи које су ове придошлице бацале када су сазнале да њихов новац у Аустралији нема никакву вредност.

[Извор]

Image H17071, State Library of Victoria

[Оквир/Слика на 21. страни]

НЕШТО БОЉЕ ОД ЗЛАТА

Вејн Чу је еколог и некада је радио за Кинеску академију наука. Да би напредовао у каријери, током 1990-их се са супругом Су преселио у Европу, где је наставио стручно усавршавање. Тамо су упознали Јеховине сведоке и разговарали с њима о Библији. Затим су се 2000. преселили у Аустралију, где су обоје наставили са својим универзитетским студијама. Су је студирала молекуларну биологију. Такође су наставили да проучавају Библију.

Вејн прича: „Деценије смо посветили стицању вишег академског звања. Па ипак, говорио сам себи: ’На крају сви старимо, оболевамо и умиремо. Да ли је то сврха живота?‘ Све је изгледало испразно. Међутим, Су и ја смо у Библији нашли логичне, уверљиве одговоре на најважнија животна питања.

„Проучавање Библије нас је такође навело да истражимо нешто што раније нисмо узимали у обзир — постојање Створитеља. Прочитао сам књигу коју су издали Сведоци, Живот — како је настао? Еволуцијом или стварањем?, као и оно што је Чарлс Дарвин написао о еволуцији. Читање тих књига, уз моја научна истраживања, уверило ме је да Створитељ постоји. Су је дошла до истог закључка.

„У то да Бог постоји уверила нас је и моћ Библије да мења животе људи набоље. Захваљујући тој неупоредивој књизи имамо не само наду за будућност него и праве пријатеље и бољи брак. Су и ја смо се крстили 2005, срећни што смо пронашли нешто далеко вредније од високог образовања и ’злата које пропада‘“ (1. Петрова 1:7).

[Слика на 19. страни]

Копач злата из Кине, 1860-их

[Извори слика на 19. страни]

Кинеска четврт у Сиднеју: © ARCO/G Müller/age fotostock; копач злата: John Oxley Library, Image 60526, State Library of Queensland