Живот ми је био богат и испуњен

Испричала Херавати Нојхарт

Рођена сам у индонежанском граду Чиребону, познатом по батику, техници ручног осликавања платна живописним бојама и разноликим мотивима. У извесном смислу, мој живот у мисионарској служби био је попут једног таквог платна — проткан сусретима са шароликим културама југоисточне Азије и острва у јужном делу Тихог океана. Испричаћу вам више о томе.

МОЈИ родитељи су Индонежани кинеског порекла. Мајка је почела да проучава Библију с Јеховиним сведоцима 1962, када сам ја имала десет година. С временом су мајка и отац постали Сведоци, као и нас петоро деце.

У наш дом смо увек радо примали мисионаре и путујуће надгледнике који су посећивали скупштине Сведока. Њихов изврстан пример и позитивни разговори су веома утицали на мене. Када сам имала 19 година, одлучила сам да пуновремено проповедам поруку о Божјем Краљевству. Око годину дана касније, удала сам се за Јозефа Нојхарта, мисионара из Немачке који је дошао у Индонезију 1968. Након меденог месеца смо се преселили на Суматру, друго по величини од преко 17 000 индонежанских острва. Јозеф је служио као путујући надгледник и заједно смо посећивали скупштине Јеховиних сведока.

Проповедање на Суматри

Наша покрајина, то јест подручје на ком смо служили, протезала се од врелог, прометног града Паданга у Западној Суматри до предивног великог вулканског језера Тоба, које се угнездило међу планинама Северне Суматре. Касније смо посећивали и места на југу овог острва. Наша стара фолксвагенова буба је стално била у покрету — поскакивала је по путевима пуним рупа, прелазила климаве мостове од кокосових палми и обилазила угашене и активне вулкане. Ноћивали смо на поду у једноставним колибицама од прућа и сламе у којима није било струје, воде ни купатила. Купали смо се и прали одећу у језерима и рекама. То је био врло једноставан начин живота. Заволели смо људе који су нас срдачно дочекивали и позивали на оброке. Многи су желели да боље упознају Библију.

У околини Паданга живи народ Минангкабау, чији су припадници углавном муслимани. Док смо разговарали с њима, били су пријатно изненађени када смо им из Библије показали да је Бог један — а не Тројство, као што тврде неке хришћанске цркве (Поновљени закони 6:4). Многи су радо узимали часописе Стражарска кула и Пробудите се! и неке заинтересоване особе су касније почеле да служе Јехови. На језеру Тоба живи народ Батак, у ком већина себе сматра хришћанима. Они су знали да је Божје име Јехова јер су га видели у Библији на свом језику (Псалам 83:18). Па ипак, требало је да јасније разумеју ко је Бог и каква је његова намера за људе. Многи од њих су почели да проучавају Библију и с временом су ревно проповедали добру вест.

С добром вешћу стижемо на Јаву

Јозеф и ја смо 1973. послати на Јаву, острво упола мање од Велике Британије, на ком је тада било више од 80 милиона становника.a Проповедали смо добру вест Јаванцима, Сундима и Кинезима.

Захваљујући мом кинеско-индонежанском пореклу, говорила сам више језика, укључујући јавански, сундски, индонежански и енглески. Тако сам могла да водим занимљиве библијске разговоре с многим људима на њиховом матерњем језику.

У главном индонежанском граду Џакарти, који се налази на Јави, разговарала сам о нади у вечни живот у рају на земљи с једном 19-годишњом девојком која је била врло утучена. Док сам јој читала библијске стихове, бризнула је у плач. Обратила ми се као драгој особи коју поштује и рекла: „Тето, хвала вам на тим речима.“ Затим је наставила: „До сутра морам да набавим још милион и по рупија [115 евра] да бих платила школарину за факултет и помишљала сам на то да продам своју невиност и тако дођем до новца. Пре него што сте дошли, молила сам Бога да ми покаже шта да радим. Сада сам добила одговор. Одложићу упис на факултет и остаћу честита.“ Та девојка је била срећна што је могла да сазна више о Библији.

С временом су још многи Јаванци, Сунди и Кинези ускладили свој живот са узвишеним мерилима из Божје Речи. То им је за узврат донело прави унутрашњи мир и радост, баш као што је Бог и обећао (Исаија 48:17, 18).

Калимантан — дом Дајака

Јозеф и ја смо се са Јаве преселили у Калимантан, индонежанску покрајину на Борнеу, острву трећем по величини на свету (после Гренланда и Нове Гвинеје). Борнео је земља густих прашума, стеновитих планина и моћних река. Становништво овог острва чине Кинези, Малајци исламске вере, као и урођенички народ Дајак који углавном живи на рекама и некада је био озлоглашен због лова на људске главе.

Да бисмо стигли до забачених дајачких села, најчешће смо бродићем или кануом пловили чистим рекама које пресецају прашуме. Огромни крокодили су лешкарили на обалама, мајмуни су нас радознало посматрали с дрвећа а птице се шепуриле својим разнобојним перјем. Мисионарска служба је тамо била права пустоловина!

Већина дајачких породица живела је у колибама на стубовима, направљеним од прућа и сламе. Неке од њих су биле мале, док су друге биле дугачке и у њима је живело више породица. Многи од тих људи никада нису видели белца па је Јозеф на сваком кораку привлачио њихову пажњу. Деца би трчала кроз село и викала: „Пастор! Пастор!“ Тада би се сви окупили да чују шта бели проповедник има да каже. Јозефове говоре су преводили тамошњи Сведоци који би се затим договарали с многим заинтересованим особама када ће их посетити и проучавати Библију с њима.

На Папуи Новој Гвинеји

Услед све већег притиска верских противника, индонежанска влада је у децембру 1976. забранила дело Јеховиних сведока. Због тога смо Јозеф и ја послати на Папуу Нову Гвинеју.

Стигли смо у главни град Порт Морсби, где смо два месеца учили хиримоту, тамошњи трговачки језик. Затим смо се преселили на Дару, мајушно острво далеко на западу ове земље. Тамо сам упознала Јунис, крупну, снажну и веома драгу жену, чије су десни и зуби били црвено-црни јер је годинама жвакала бетелове орахе. Када је Јунис сазнала да Бог жели да његове слуге буду чисте у физичком, моралном и духовном погледу, ослободила се те зависности, крстила се и верно служила Богу (2. Коринћанима 7:1). Кад год смо посматрали како нека понизна особа примењује библијска учења, још више смо се уверавали у истинитост речи из Псалма 34:8: „Испитајте и видите да је Јехова добар.“

Након неког времена, Јозеф је поново почео да служи као путујући надгледник и посећивали смо скупштине у малтене свим деловима Папуе Нове Гвинеје, у којој се говори око 820 језика. У жељи да причамо са што више људи, научили смо још један језик — ток писин, којим се споразумевају припадници различитих племена. Да бисмо стигли до градова и села, путовали смо пешке, аутом, бродићем, кануом и малим авионом. Трпели смо несносну врућину, ројеве комараца и нападе маларије.

Онда смо 1985. прихватили следећу мисионарску доделу — Соломонова острва, источно од Папуе Нове Гвинеје. Тамо смо служили у подружници Јеховиних сведока и такође путовали широм тог архипелага да бисмо храбрили сувернике у тамошњим скупштинама и присуствовали већим скуповима Сведока. Још једном смо се латили учења новог језика — овог пута соломонског пиџина. То је изискивало време и труд, али смо уживали у разговору са житељима тих острва који су ценили Библију!

Најтужније путовање

Забрана дела Јеховиних сведока у Индонезији укинута је 2001. године па смо се Јозеф и ја вратили у Џакарту. Међутим, ускоро је установљено да мој драги супруг има малигни меланом, злоћудни облик рака коже. Било му је потребно лечење и зато смо отпутовали у Немачку. Нажалост, 2005. године, на 33. годишњицу нашег брака, Јозеф је заспао смртним сном, с надом да ће ускрснути у будућности када земља буде претворена у рај (Јован 11:11-14). Имао је 62 године и провео је 40 година у пуновременој служби.

Ја сам се вратила у Џакарту где и даље служим као мисионар. Много ми недостаје мој супруг. Али, поучавање других библијској истини помаже ми да поднесем тај губитак јер ми служба проповедања даје радост и смисао живота. Са сигурношћу могу рећи да ме је Јехова наградио богатим и испуњеним животом.

[Фуснота]

[Мапа на 25. страни]

(За комплетан текст, види публикацију)

ИНДОНЕЗИЈА

Јава

ЏАКАРТА

Чиребон

Суматра

Паданг

Језеро Тоба

Борнео

ПАПУА НОВА ГВИНЕЈА

ПОРТ МОРСБИ

Дару

СОЛОМОНОВА ОСТРВА

[Слика на 26. страни]

Са женом с којом сам проучавала Библију и њеном децом на Соломоновим острвима

[Слика на 26. страни]

С Јозефом у Холандији, непосредно пре његове смрти 2005.