Живот нам је богатији него икада

Испричао Мурат Ибатулин

Руско Министарство здравља послало ме је 1987. у афричку земљу Уганду. Потписао сам уговор да тамо четири године радим као лекар. Да будем искрен, нисам ни помишљао да се вратим у Русију. Желео сам да стекнем искуство које би ми омогућило да нађем посао у земљама као што су Аустралија, Канада или Сједињене Државе. Али, моји планови су се до 1991. променили и вратио сам се у Русију. Испричаћу вам због чега сам то учинио.

РОЂЕН сам 1953. у Казању, главном граду Републике Татарстан, у средишњем делу Русије. Потичем из породице Татара, народа који је већином исламске вероисповести. Сећам се да сам као дете гледао како се бака и дека на коленима моле Алаху. Њихова деца, међу њима и моји родитељи, говорили су нам да им не сметамо и да изађемо из собе. Родитељи би нас погледали помало постиђено јер су били комунисти и нису веровали у Бога.

Имао сам четири године када је у Совјетском Савезу избила последња епидемија дечје парализе, од које сам и ја оболео. Моја сећања на детињство су углавном везана за бројна путовања на лекарске прегледе у болницама и лечилиштима. Сећам се и дединих молитви за мој опоравак. Желео сам да будем здрав као остала деца, па сам играо фудбал, хокеј и бавио се другим спортовима, иако су ми на једној нози остале последице болести.

Кад сам био мало старији, пожелео сам да будем лекар. Нисам био побожан, али ни атеиста. Једноставно речено, никад нисам размишљао о Богу. У то време сам почео да критикујем комунистичку идеологију и са оцем и течом сам често водио расправе око тога. Теча је предавао филозофију на факултету, а отац је радио за Комитет државне безбедности, КГБ. Након што сам завршио медицински факултет, поставио сам себи циљ да постанем врстан неурохирург и преселим се у другу земљу.

У потрази за бољим животом

Године 1984. одбранио сам докторску дисертацију на тему дијагноза тумора на мозгу. Затим сам 1987. био послат у Уганду, где сам радио у болници Мулаго, у главном граду Кампали. У ту прелепу земљу сам дошао са супругом Дилбар и нашом децом, седмогодишњим Рустемом и четворогодишњом Алисом. Рад на клиници је био напоран и много пута смо оперисали пацијенте заражене вирусом сиде. Често сам путовао у друге клинике по целој земљи, пошто су тада у Уганди постојала само два неурохирурга.

Једном приликом, Дилбар и ја смо на штанду за продају књига први пут видели Библију на руском. Купили смо неколико примерака за наше пријатеље у Совјетском Савезу, пошто је тамо у то време било скоро немогуће набавити Библију. Прочитали смо неколико поглавља из ње, али смо брзо одустали јер смо мало тога разумели.

Међутим, три године смо ишли у различите цркве у Уганди. Занимало нас је у шта верују људи у тој земљи и у чему налазе смисао живота. Такође сам одлучио да проучавам Куран на изворном језику. Зато смо се Рустем и ја уписали на курс арапског језика. После неколико месеци смо га савладали довољно да смо могли да водимо разговоре о свакодневним темама.

Отприлике у то време смо упознали мисионаре Хајнца и Маријане Вертхолц. Он је био из Немачке, а она из Аустрије. Током првог разговора уопште нисмо спомињали религију. Били смо као и сви други Европљани који се срећу у Африци. Питали смо их због чега су у Уганди, а они су нам објаснили да су мисионари Јеховиних сведока и да су дошли како би помагали људима да разумеју Библију.

Тада сам се сетио да сам као студент у Русији ишао на предавања из филозофије и да нам је тамо речено да су Сведоци секта, да жртвују децу и пију њихову крв. Испричао сам то Хајнцу и Маријане, пошто нисам могао да верујем да би њих двоје одобравали тако нешто. Они су и мени и Дилбар дали књигу Ти можеш заувек да живиш у рају на Земљи.a Обоје смо је скоро целу прочитали за само неколико сати. Док сам читао, застао сам и питао супругу за мишљење, а она је одговорила да је толико одушевљена оним што пише у књизи да се најежила. Рекао сам јој да и ја осећам исто.

После тога смо једва чекали да се поново видимо с Хајнцом и Маријане. Током разговора смо се дотакли многих тема. Оно што смо сазнали о Библији оставило је снажан утисак на нас. Зато смо почели да причамо пријатељима и колегама о томе. Разговарали смо с руским амбасадором, конзулима Русије и других земаља и представником Ватикана. Изненадило нас је што је он тврдио да је Стари завет „само легенда“.

Повратак у нашу земљу

Месец дана пре повратка у Русију, Дилбар и ја смо одлучили да постанемо Јеховини сведоци. Било је то 1991. године. Мислили смо да ћемо по доласку у Казањ одмах наставити да идемо на састанке Сведока. Али, били смо шокирани јер три месеца не само што нисмо нашли Дворану Краљевства већ нисмо срели ниједног суверника! Зато смо одлучили да проповедамо од врата до врата, као што чине Сведоци у целом свету, иако смо били сами. Тако смо почели да проучавамо Библију с неколико особа. Међу њима је била и једна жена која је касније постала Сведок.

Након извесног времена посетио нас је један старији Сведок који је добио нашу адресу од пријатеља из Уганде. Почели смо да се састајемо с групом од 15 суверника који су одржавали састанке у једнособном стану. Хајнц и Маријане су остали у контакту с нама и чак су дошли у Казањ да нас виде. Касније смо и ми посетили њих у Бугарској, следећој земљи у коју су били послати, где и данас служе као мисионари.

Лепи резултати

У болницама у којима сам радио у Русији користио сам сваку прилику да причам о библијским учењима својим сарадницима и медицинском особљу. С временом су многи од њих позитивно реаговали и постали Јеховини сведоци. Годину дана после нашег повратка, 1992, група Сведока у Казању нарасла је на 45, а следеће године их је било више од 100. Данас у том граду има седам скупштина Јеховиних сведока — пет одржавају састанке на руском, једна на татарском и једна на знаковном језику. Такође постоје јерменске и енглеске групе.

Када сам 1993. отпутовао у Њујорк да бих присуствовао конгресу лекара, посетио сам светску централу Јеховиних сведока у Бруклину. Ту сам упознао Лојда Барија, који је радио на координирању нашег међународног дела проповедања. Иако је био веома заузет, издвојио је време да поразговара са мном.

Причали смо о томе да је потребна литература на татарском језику. После неколико година, у Русији је оформљен преводилачки тим за татарски и почела је да излази литература на том језику. Били смо пресрећни што смо касније редовно добијали Стражарску кулу, часопис који служи за проучавање Библије. Убрзо након тога је основана татарска скупштина.

Бескрвно лечење

Придржавам се свих Божјих моралних закона, међу којима је и онај забележен у Делима апостолским 15:20. Он налаже Божјим слугама да се „уздржавају... од крви“. У 29. стиху се додаје да Божје слуге треба да се ’уздржавају од онога што је жртвовано идолима, од крви, од удављенога и од блуда‘.

Када им је потребна медицинска помоћ, Јеховини сведоци траже од лекара да поштују њихову жељу да буду лечени без трансфузије крви. Неко време сам сарађивао са Одбором за односе с болницама у Казању.b Примера ради, када је 1997. једногодишњем Павелу из Новосибирска хитно била потребна операција, његова мајка нам се обратила за помоћ. У то време је у Русији било мало искусних лекара који би пристали да обаве операцију без крви. Одлучили смо да пронађемо лекара који би користио бескрвне методе лечења.

Убрзо смо у Казању на једној клиници за кардиохирургију пронашли лекаре који су се сложили да оперишу малог Павела. Они су 31. марта 1997. веома успешно обавили операцију без крви и исправили озбиљну срчану ману звану тетралогија Фало. Новине Вечерняя Казань су 3. априла известиле: „Дечак се добро осећа и више му нису потребни лекови за срце... Први пут после 11 месеци Павликова мајка може да одахне.“ Дечак се за кратко време опоравио од операције и направио прве кораке у болничком ходнику.

Павел је сада потпуно здрав и води нормалан живот. Иде у осми разред и ужива у пливању, клизању и фудбалу. Он и његова мајка припадају скупштини Јеховиних сведока у Новосибирску. После овог искуства, лекари са исте клинике су без трансфузије успешно извршили захвате на срцу код већег броја пацијената који су Јеховини сведоци. Методе лечења у Татарстану све више напредују и бескрвна хирургија је све заступљенија.

Чиме се данас бавим

Моја супруга, ја и други Сведоци радимо на клиници где се користе најсавременије методе лечења пацијената с неуролошким и кардиолошким обољењима. Сарађујемо приликом различитих операција, посебно када је потребно применити методе за спречавање губитка крви. Радим као неурорадиолог и пратим достигнућа у области неинвазивне бескрвне неурохирургије. Као професор на Катедри за неурологију и неурохирургију на Медицинском факултету у Казању, држим предавања студентима и лекарима и настојим да им објасним предности бескрвног лечења.c

Супруга ради са мном на клиници као специјалиста за ултразвук. Волимо свој посао јер нам омогућава да помажемо људима. Али највеће задовољство осећамо када видимо како истина из Библије лечи људе у духовном погледу, то јест помаже им да заволе Бога. Радосни смо што можемо да преносимо другима Божје обећање да ускоро на земљи „нико од становника неће рећи: ’Болестан сам‘“ (Исаија 33:24).

[Фусноте]

[Слика на 12. страни]

Док сам радио као лекар у Африци

[Слика на 13. страни]

Супруга и ја у време када смо почели да проучавамо Библију с Јеховиним сведоцима, 1990.

[Слика на 14. страни]

Упознао сам се с Лојдом Баријем док сам боравио у Њујорку, 1993.

[Слика на 15. страни]

Павел и његова мајка данас

[Слика на 15. страни]

Дилбар и ја у служби проповедања