Сванетија — земља стражарских кула

НАГИЊУЋИ СЕ напред, чврсто смо се држали за кровне греде и промолили главу кроз отворе на врху осам векова старе камене куле у Грузији. Одатле, с висине од око 25 метара, видели смо још многе стражарске куле расуте по варошици Местија, која је средиште овог подручја.

Благо брежуљкаста долина прекривена бујним зеленим пашњацима упечатљив је контраст огромним планинама чији снежни врхови стреме ка небу. Били смо очарани тим древним местом у ком смо имали осећај да смо се вратили у средњи век. На овај пут смо и кренули да бисмо видели чувене стражарске куле у Сванетији.

Разгледање околине

Наше путовање у планинско подручје Сванетије започели смо у Зугдидију, граду који се налази надомак Црног мора. Јутро је било ведро, тако да смо већ на поласку могли да видимо величанствене снежне врхове у даљини. Када смо стигли до реке Ингури, полако смо се кретали вијугавим путем кроз њен кањон. На том шумском подручју бујно расту папрат, азалеје, ловор и бокори горских ружа жућкастобелих латица.

Предвече смо са сапутницима стигли до живописног села Бечо. Оно се налази у подножју планине Ушба, од чије лепоте застаје дах. Њена два гранитна врха се попут торњева уздижу према небу. Као што пламен свеће привлачи лептире, тако и ови залеђени, изузетно стрми планински врхови привлаче планинаре. Ушба је висока 4 710 метара и често је називају „кавкаским Матерхорном“.

Били смо уморни и гладни, па смо пришли једном пастиру и купили од њега овцу коју су наши љубазни домаћини из народа Сван припремили за вечеру. Окупили смо се око логорске ватре и убрзо смо били послужени укусним ражњићима (мцвадијима) и врућим лепињама испеченим у фуруни. На крају оброка смо се почастили чашом грузијског саперавија, сувог црног вина богатог укуса.

Следећег јутра смо наставили пут до Местије. Ту смо, гледајући са стражарске куле коју смо споменули на почетку, закључили да је Сванетија једно од најлепших планинских подручја на свету. Око 45 километара од Местије, још дубље у планинама угнездило се село Ушгули, чији житељи живе на висинама до 2 200 метара.

Да бисмо дошли до тог насеља, пели смо се пустим, уским путем који је приљубљен уз планинску литицу и оивичен стрмом клисуром која се спушта до реке. Труд се исплатио јер нас је по доласку у Ушгули чекао незабораван призор — средњовековне стражарске куле око којих су начичкане куће. У позадини се уздиже огромна планина Шхара. Њен блиставобели снежни прекривач у прелепом је контрасту с тамноплавим алпским небом.

Шхара је висока 5 201 метар и највиша је планина у Грузији. Део је Безенгија, 12 километара дугог низа планинских врхова скоро једнаких по висини. Они пак припадају 1 207 километара дугом венцу Велики Кавказ. Свуда унаоколо простиру се бујне долине нестварне лепоте. Међутим, те долине су неприступачне и у њих залазе само најодважнији авантуристи и они којима је Сванетија дом.

Становници Сванетије

У овој области живе Свани, древни народ који има посебан језик. Одувек су били познати по томе што нису дозвољавали да ико господари над њима. У 18. веку, један истраживач је запазио да су Свани „створили нов идеал друштва у ком је слободна воља појединца стављена испред свега другог“.

За јединствену слободу Свана углавном су заслужна два фактора. Као прво, изузетно високи планински венци су попут својеврсног зида изоловали овај народ од спољашњег света и чували га од освајача. Као друго, стражарске куле су представљале заштиту независности сваке породице. Оне су их штитиле од непријатеља и људи из суседних села који су понекад желели да им науде, као и од снежних лавина које би потпуно прогутале ниже куће.

Живот у стражарској кули

Били смо позвани да обиђемо једну стражарску кулу која потиче из 12. века. Читаво утврђење се састоји од два главна дела. Први је мурквам, стражарска кула, а други кор, породична кућа с којом је кула повезана. У приземљу кора се некада налазило велико огњиште, извор топлоте и светлости. Посебно место је заузимала масивна дрвена столица у којој је седео поглавар породице. Он је био на челу шире породице коју су чинили његова супруга, синови и снахе. Жене су се смењивале у обављању кућних послова. Млеле су жито, месиле хлеб, чистиле кућу, храниле живину и стоку и одржавале ватру на огњишту.

Висока кула је била сазидана од камена и омалтерисана грубим беличастим малтером. Имала је четири нивоа и уздизала се изнад једноспратне куће с којом је била повезана. Када смо из куће ушли у кулу, требало нам је неколико тренутака да се привикнемо на полумрак. Нижи делови стражарске куле служили су као оставе за воду, брашно, воће, сир, вино и месо.

У случају опасности, породица је спавала на горњим и средњим спратовима куле. Последњи спрат, покривен шкриљцем, имао је мале отворе на зиду и користио се током борбе. Један путник из 19. века је написао: „Пошто није било никакве власти која би спроводила закон, често се посезало за оружјем када би настале размирице.“ Свака породица је била спремна да се бори како би се одбранила.

На повратку кући, у мислима су нам се смењивали призори прелепих предела Сванетије и били смо дубоко захвални Јехови за све што је створио. За древне становнике тамошњих стражарских кула постоји нада да ће живети у Божјем новом свету. Тада нико неће морати да гради куле нити слична утврђења да би се заштитио. Како то знамо? Библија обећава да ће онда сви људи „седети под својом лозом и под својом смоквом и нико их неће плашити“ (Михеј 4:4; Римљанима 8:21, 22).

[Извор слике на 16. страни]

Горе: Paata Vardanashvili