Палијативна нега — шта је циљ?

„Моја 94-годишња мајка, која је патила од Алцхајмерове болести и срчане слабости, била је везана за постељу. Одбијала је храну и уопште није реаговала када смо јој се обраћали. У болници су ми рекли да јој је ’стање свести измењено‘. Желела сам да је негујем код куће, али била ми је потребна помоћ“ (Џин)

НЕИЗЛЕЧИВА БОЛЕСТ је бреме које носе и пацијент и његова породица. Чланови породице стоје пред тешком одлуком. Да ли драгој особи треба продужавати живот по сваку цену, чак и ако то подразумева беспотребно настављање њене патње? Или јој треба олакшати последње дане колико год је могуће?

Многи се одлучују за палијативно збрињавање. То је свеобухватна брига о пацијентима који болују од неизлечивих болести, што подразумева психолошку, духовну и друштвену подршку. Циљ такве неге је ублажавање патње оних који су на самрти. Ова врста помоћи, барем у извесној мери, постоји у отприлике половини земаља у свету. Примера ради, због све већег броја оболелих од сиде и рака у Африци, већина тамошњих земаља је покренула такве програме или ради на њиховом увођењу.

Циљ палијативног збрињавања

Неки пацијенти би могли помислити да је укључивање у овај програм равно предаји у борби за живот. Породица оболелог се можда плаши да би смештање драге особе у установу за палијативно збрињавање било као да безосећајно чекају да умре. Међутим, прихватање ове врсте неге није исто што и пасивно мирење с нечим неизбежним. Напротив, тиме се пацијенту омогућава да што дуже буде с породицом и да му последњи дани протекну достојанствено, смисаоно и без болова. Породица такође има прилику да пружа утеху и подршку драгој особи докле год је потребно.

Иако се палијативна медицина не бави лечењем неизлечивих болести, она пружа адекватну помоћ када се ради о компликацијама попут упале плућа и уринарних инфекција. Уколико се околности промене — на пример, ако се открије лек или се здравствено стање особе побољша — наставља се уобичајено лечење.

Предности кућне неге

У неким земљама се палијативна нега пружа само у здравственим установама, док је у другима могуће организовати је и код куће. На тај начин је пацијент и даље укључен у породични живот. Осим тога, кућна нега је у складу с многим културама, као што је случај у Африци, где је обичај да породица брине о болеснима и остарелима.

Када је породица укључена у програм палијативног збрињавања, неговатељима помаже тим који обично чине лекар, медицински техничари, обучени волонтери и социјални радник. Они могу поучити неговатеље како да најбоље помогну оболелом и објаснити им шта да очекују пре него што наступи смрт. Такође настоје да поштују жеље пацијента и његове породице. Примера ради, уколико то породица жели, неће вршити непотребне дијагностичке тестове или хранити пацијента помоћу сонде када он више не може да вари храну.

Долорес и Џин негују свог оца који има 96 година. Пошто му се стање стално погоршава, веома им значи подршка коју добијају. „Једна волонтерка долази пет пута недељно и помаже нам да окупамо тату“, каже Долорес. „Она му мења постељину, и помаже око личне неге уколико то затражимо. Медицинска сестра долази једном недељно да би проверила татине виталне функције и донела му преписане лекове. Лекар нас посећује сваке три седмице. Уколико нам је њихова помоћ чешће потребна, можемо им се обратити у свако доба.“

Помоћ стручњака који су увек на располагању важан је део палијативне неге. Они контролишу како пацијент реагује на лекове, дају му средства која ће ублажити болове и, колико је могуће, помоћи му да остане у свесном стању. Такође могу применити терапију кисеоником. Стручно особље улива сигурност и неговатељима и пацијенту, отклањајући страх од превеликог бола и других мучних симптома који прате последње тренутке живота.

Нега и саосећање

Особље које учествује у палијативном збрињавању увиђа колико је важно сачувати достојанство пацијената и опходити се према њима с поштовањем у свим фазама лечења. Марта, која се више од 20 година бавила овом врстом неге, каже: „Добро сам упознала своје пацијенте и знала сам шта воле, а шта не воле. Настојала сам да им преостале дане учиним што пријатнијим. Зближила сам се с њима и неке сам заиста заволела. Додуше, пацијенти са Алцхајмеровом болешћу или неким другим обликом деменције су понекад били ратоборни док сам им помагала. Покушавали су да ме ударе, угризу или чак шутну. Али, увек сам имала на уму да је узрок таквог понашања болест, а не особа.“

Марта је налазила задовољство и у томе што је била ослонац породицама оболелих: „Уз моју помоћ им нега најдражих није била претешко бреме. Са̂мо сазнање да терет бриге могу поделити с медицинским особљем пружало им је велику утеху.“

Уколико је у месту где живите организована палијативна нега, то би могла бити добра замена за болницу или старачки дом. Тако би се више пажње посветило потребама пацијента. Џин, коју смо цитирали у уводу, каже да јој је драго што је за своју мајку изабрала ову врсту неге: „Мама је и даље била код куће, окружена породицом која јој је пружала физичку, емоционалну и духовну подршку. У исто време је примала медицинску помоћ и лекове који су јој ублажавали тегобе. Сви чланови медицинског тима су свој посао обављали савесно и саосећајно. Њихови савети и стручност су били од непроцењиве вредности. Верујем да мама не би желела другачију врсту неге.“

[Истакнути текст на 17. страни]

Помоћ стручњака који су увек на располагању важан је део палијативне неге

[Оквир/Слика на 16. страни]

„Били смо уз њу“

Изабел из Мексика је гледала своју мајку како се 16 година бори с раком дојке док није метастазирао и постао неизлечив. Она каже: „Моја породица и ја нисмо желели да мама пати. Молили смо се да буде поштеђена страшних болова које многи оболели од рака подносе пре него што умру. Једна лекарка, специјалиста палијативне медицине, била је одговор на наше молитве. Долазила је једном недељно, доносила лек против болова и давала нам конкретна и једноставна упутства о његовој примени, као и томе како да бринемо о мами. Много нам је значило што смо знали да је можемо позвати у свако доба, дању или ноћу, и да ће она доћи. Било је лепо видети да мама нема болове и да је спокојна током последњих дана живота. Чак је уживала у оно мало хране што је могла појести. Били смо уз њу, овде код куће, све док није заспала смртним сном.“

[Оквир на 17. страни]

Кад је крај неминован

Водите рачуна да постељина буде чиста, сува и без набора. Да бисте спречили појаву рана услед лежања, редовно окрећите пацијента и мењајте му доњи веш или пелене за одрасле уколико не може да контролише мокрење или пражњење црева. Пробава се по потреби може регулисати чепићима или клистирањем. Ако је пацијент на самрти, није неопходно давати му храну и воду да би му било лакше. Одржавајте му влажност уста комадићима леда, туферима натопљеним водом, или балзамом за усне. Оболелој особи ће значити и ако јој само држите руку. Не заборавите да вас она може чути до последњих тренутака живота.