На удару разних ветрова
ЗБИРКА рукописа који су данас познати као Свето писмо записивана је више од 16 векова. Најстарији део записао је Мојсије, а последњи део један од Исусових ученика, крајем 1. века н. е.
Напори да се глас из Библије ућутка имају дугу историју која сеже још пре нове ере, затим се наставља кроз средњи век па све до савременог доба. Један такав покушај десио се у време Божјег пророка Јеремије, који је живео више од 600 година пре н. е.
Омражени свитак
Бог је рекао пророку Јеремији да у један свитак запише његове речи осуде упућене безбожним становницима древне Јуде и да их упозори да ће њихова престоница, Јерусалим, бити уништена уколико се не промене. Јеремијин писар по имену Варух прочитао је тај свитак народу који се окупио у храму. Прочитао га је и други пут, пред Јудиним кнезовима који су свитак однели краљу Јоакиму. Краљу није било по вољи то што је чуо и зато је свитак исекао и спалио (Јеремија 36:1-23).
Затим је Бог заповедио Јеремији: „Узми други свитак и у њему напиши све оне речи које су биле у првом свитку, који је Јоаким, Јудин краљ, спалио“ (Јеремија 36:28). Око 17 година касније, баш као што је Бог и рекао Јеремији да ће бити, Јерусалим је уништен, многи његови владари побијени, а становници Јерусалима одведени у заробљеништво у Вавилон. Речи тог свитка су преживеле, као и сведочанство како је било током тог напада. Све то је постало део данашње библијске књиге пророка Јеремије.
Спаљивање Библије се наставља
Јоаким није био једини који је у претхришћанско време спаљивао Божју Реч. Након пада грчког царства, Израел је потпао под утицај селеукидске династије. Краљ те династије Антиох Епифан, који је владао од 175. до 164. пре н. е., желео је да хеленизује цело своје царство. Тако је настојао да наметне Јеврејима грчки начин живота, њихове обичаје и религију.
Он је око 168. пре н. е. опустошио Јеховин храм у Јерусалиму. Поврх тамошњег олтара саградио је још један — у част грчком богу Зевсу. Такође је забранио обележавање сабата, као и обрезање. За непослушност би уследила смртна казна.
Поред тога, настојао је да уништи све свитке на којима је био Мојсијев закон. Иако је ту чистку спровео широм Израела, није успео да уништи све свитке на којима је био хебрејски текст Библије. Могуће је да су неки били сакривени у самом Израелу, а неке су сачували Јевреји који су живели на другим местима.
Диоклецијанов едикт
Још један утицајан владар који је покушао да уништи Свето писмо, био је римски император Диоклецијан. Године 303 н. е. он је издао неке оштре едикте уперене против хришћана. Тако је дошло до Великог прогона хришћана, како га неки историчари називају. Према првом едикту, требало је спалити све примерке Светог писма и уништити сва места где су се хришћани састајали. Хари Гамбл, професор религије на Универзитету у Вирџинији, написао је: „Диоклецијан је претпостављао да је свака хришћанска заједница, где год се налазила, имала своју збирку књига и да су оне биле пресудне за њен опстанак.“ Црквени историчар Еусебије из Цезареје, који је живео у том раздобљу, наводи: „Својим очима смо гледали како су богомоље бивале сравњене са земљом, а надахнути и свети списи нестајали у пламену ватре која је паљена на трговима.“
Три месеца након првог Диоклецијановог едикта, сматра се да је један управитељ северноафричког града Цирте (данас Константин) наредио хришћанима да предају своје Библије. У неким документима из тог периода стоји да се неки хришћани нису одрекли својих Библија иако су знали да ће због тога бити мучени и убијени.
Циљ напада
Јоаким, Антиох и Диоклецијан су имали исту намеру — да искорене Божју Реч. Па ипак, она је одолела свим жестоким нападима. После Диоклецијана, римски владари су почели да се обраћају на хришћанство. Међутим, напади на Библију су се наставили. Зашто?
Касније су ти владари, па чак и црквене вође, тврдили да спаљивање Библије није покушај да се она уништи, већ само да се сачува ван домашаја обичног света. Али зашто су то црквене вође чиниле? До које је мере црква ишла да би спречила људе да читају Библију? Хајде да видимо.