Диоклецијан напада хришћанство
НА ПРАЗНИК римског бога Термина, који се 23. фебруара 303. н. е. славио у Никомедији, у Малој Азији, новом главном граду империје, људи су се такмичили један с другим како би изразили свој патриотизам. Али, прилично велика хришћанска заједница била је приметно одсутна.
Са повољног места у својој палати, император Диоклецијан и њему подређени Галерије цезар посматрали су локално састајалиште хришћана. На дати знак ушли су војници и службеници владе насилно у зграду хришћана, опљачкали је и спалили примерке Библије које су нашли. Коначно су зграду сравнили са земљом.
Тако је почело раздобље прогонства које је окаљало Диоклецијанову владавину. Историчари то означавају као „последње велико прогонство“, „најжешће прогонство“, чак „ништа мање него истребљење хришћанског имена“. Поглед у позадину тих драматичних догађаја разоткрива много тога.
Паганство против хришћанства
Диоклецијан, који је рођен у Далмацији, уздигао се на истакнут положај кроз редове римске војске. Године 284. н. е. био је акламацијом проглашен за императора и постао славан због политичке реформе којом је основао тетрархију, колективно управљање четворице, за управљање империјом. Диоклецијан је поставио Максимијана, старог пријатеља из војске, да служи с њим као други император, други август, с посебном одговорношћу у западном делу империје. И Диоклецијан и Максимијан имали су подређеног цезара коме су била додељена права наследства. Констанције Клор служио је као цезар Максимијану док је Галерије из Тракије имао власт под Диоклецијаном.
Галерије цезар био је, попут Диоклецијана, ватрени обожавалац паганских богова. Амбициозан да наследи императора, Галерије се претварао да се боји издаје у војсци. Није трпео све већи утицај војника који су тврдили да су хришћани. Са становишта императора, њихово одбијање да учествују у паганском обожавању било је једнако изазову његовом ауторитету. Зато је Галерије наговарао Диоклецијана да предузме кораке да истреби хришћанство. Коначно, у зиму 302/303. н. е. император је попустио цезаровим антихришћанским осећањима и сложио се да очисте војску и двор од тих појединаца. Али, Диоклецијан је био против проливања крви, бојећи се да ће мученици за хришћанску ствар навести друге на одлучно противљење.
Ипак, незадовољан таквим приступом проблему, Диоклецијан се обратио војним заповедницима и службеницима, укључујући Хијерокла, гувернера Битиније. Тај ватрени хеленист подупирао је насилну акцију против свих хришћана. Диоклецијаново подупирање традиционалних римских богова водило је до сукоба с хришћанством. Последица, према Diocletian and the Roman Recovery од Стивена Вилијамса (Stephen Williams), био је „неограничени рат до краја, између богова Рима и бога хришћана“.
Едикти
Да би извршио своју кампању прогонства, Диоклецијан је објавио четири едикта заредом. Дан након напада у Никомедији наредио је да се униште сва састајалишта и власништво хришћана, и одредио да се предају и спале свете књиге. Хришћани који су били на службеном државном положају требали су да буду деградирани.
Кад су букнула два пожара у самој императоровој палати, кривица је пала на хришћане запослене тамо. То је изазвало други едикт који је наредио хапшење и затварање свих бискупа, презбитера и ђакона. Одобривши мучење ако је потребно, трећи едикт је настојао да проузрокује да ти људи постану отпадници, захтевајући да приносе жртве римским боговима. Четврти едикт је ишао још даље и учинио исповедање хришћанства смрћу кажњивим злочином.
Талас бруталности који је уследио произвео је класу жигосаних традитора (значи: „они који изручују“), издајника Бога и Христа који су покушали да осигурају свој живот изручујући своје примерке Писама. Према историчару Вилу Дуранту, „јавно се одрекло на хиљаде хришћана... Али, већина прогоњених остала је непоколебљива; посматрање или извештај о херојској верности под мучењем јачали су веру непостојаних и придобили нове чланове за прогоњене скупштине“. Хришћани у Фригији, Кападокији, Месопотамији, Феникији, Египту и многим другим деловима Римске империје претрпели су мученичку смрт.
Црквени историчар Јевсевије из Цезареје процењује да је на хиљаде хришћана погинуло за време прогонства. С друге стране Едвард Гибон, аутор дела The Decline and Fall of the Roman Empire, тврди да их је било мање од две хиљаде. „Гибон се према многим тим причама односи са доста скептицизма, будући да долазе из врло обојених хришћанских извора који су склони величању мученика и уздизању верних“, објашњава један писац. „Нема сумње“, наставља, „да су писци претеривали кад су од неколико мртвих лако учинили ’мноштва‘, кад нису разликовали између добровољног мучеништва и оног које је било последица намерне провокације; и кад извештавају како су дивље звери у амфитеатрима страшно раскомадале све друге криминалце, али ’наднаравном снагом‘ су биле заустављене да не дирају хришћане. Али, чак и ако узмемо у обзир да су неке ствари измишљене, оно што остаје довољно је страшно.“ Несумњиво најбруталније прогањање уследило је справама за мучење, ватром, гуљењем коже и клештима коришћеним за мучење.
Неки ауторитети сматрају да је у ствари Галерије а не Диоклецијан био подстрекач прогонства. „Није то без дубоког моралног значења“, тврди професор Вилијам Брајт (William Bright) у делу The Age of the Fathers, „да крајње настојање паганске светске силе да угаси живот Краљевства које није од овога света треба носити име Диоклецијана а не оно његовог истинског узрочника Галерија.“ Али, Диоклецијан је и у тетрархији задржао врховну власт, као што тврди писац Стивен Вилијамс: „Нема сумње да је Диоклецијан имао власт над сваком значајнијом политиком у империји све до 304, и носио је главну одговорност за прогонство до тог датума.“ Диоклецијан је оболео и коначно 305. н. е. препустио власт. Око шест година касније, прогонство које је још трајало одражавало је Галеријеву огорчену мржњу према свему што има везе с хришћанством.
Хришћанство четвртог века
Ови ужасни догађаји раног четвртог века потврђују то што су прорекли апостоли Павле и Петар, као и други надахнути писци. Проречени „човек безакоња“, владајући свештенички сталеж оних који су се издавали за хришћане, већ је био утврђен, као што то потврђују Диоклецијанови едикти, нарочито други (2. Солуњанима 2:3, 4; Дела апостола 20:29, 30; 2. Петрова 2:12). До четвртог века били су отпаднички поступци већ уобичајени. Не мало оних који су се издавали за хришћане били су чланови римске војске. Зар више није било хришћана који су били верни ’примеру здравих речи‘ који су примили од апостола̂? (2. Тимотеју 1:13).
Јевсевије именује неке жртве прогонства, чак сликовито описује њихово мучење, патње и коначно мученичку смрт. Јесу ли сви ти мученици умрли у беспрекорности према откривеној истини доступној у то време, сада не можемо знати. Несумњиво, неки су узели к срцу Исусова упозорења да избегавају секташтво, неморал и било које компромисе (Откривење 2:15, 16, 20-23; 3:1-3). Очито, неки верни који су преживели остали су скривени од историје (Матеј 13:24-30). Заиста, мере којима се требало угасити јавно хришћанско обожавање биле су тако успешне да један шпански споменик из тог времена поздравља Диоклецијана као оног који је ’истребио празноверје о Христу‘. Међутим, настојања да се домогне примерака Писама и да се униште, кључни аспект Диоклецијановог напада на хришћанство, нису могла у потпуности избрисати Божју реч (1. Петрова 1:25).
Безуспешан у потпуном истребљењу хришћанства, Сатана Ђаво, владар света, наставио је са својим подмуклим делима помоћу императора Константина, који је владао од 306. до 337. н. е. (Јован 12:31; 16:11; Ефесцима 6:11, NW, фуснота). Паганин Константин није се борио против хришћана. Уместо тога, сматрао је корисним да споји паганска и хришћанска веровања у нову државну религију.
Какво је то само упозорење за све нас! Кад се суочимо с бруталним прогонством, наша љубав према Јехови помоћи ће нам да избегавамо да учинимо било какав компромис због привременог телесног олакшања (1. Петрова 5:9). Исто тако, нећемо дозволити да раздобље мира ослаби нашу хришћанску виталност (Јеврејима 2:1; 3:12, 13). Тачним слеђењем библијских начела остаћемо лојални Јехови, Богу који може избавити свој народ (Псалам 18:25, 48).
[Извор слике на 28. страни]
Musei Capitolini, Рим