17. поглавље

Шта нам нуди вечни живот на земљи?

СИГУРНО би било лепо, кад бисмо као људи цветајућег здравља могли, под повољним околностима, живети више од седамдесет или осамдесет година. Научници већ годинама настоје пронаћи средства и путеве како би зауставили процес старења и разних болести. Често се изјашњавају, да треба тежити за продужењем живота на стотину година.

Ипак, изгледа да помисао на вечни живот нема ту исту драж. Многи људи радо примећују: ”Кад не би више нико био болестан, нити би ико умирао, и кад не бисмо више имали никаквих брига, можда бисмо изгубили цењење добрих ствари. Било би и досадно вечно живети на Земљи. Више не бисмо уопште знали шта да радимо!“ Можда си већ чуо људе да тако говоре, но како ти лично мислиш о вечном животу? А намеће се и питање: Јесу ли ти аргументи разумни?

Морамо ли, на пример, најпре бити болесни, да бисмо могли установити је ли здравље досадно или није? Људи не губе животну радост зато, што им је добро. Ако, се људи осећају сигурнима, ако су окружени угодном околином и ако могу радити занимљив и продуктиван посао, могу јести здраву храну, неће постати уморни од живота. Није ли управо супротно? Не постаје ли живот несносан ако немамо довољно хране, ако живимо у неугодној околини и ако се морамо борити са бригама и потешкоћама? Не морамо најпре одсећи руку да бисмо научили ценити другу, зар не? Ми не морамо доживети зло да бисмо се научили ценити и уживати добро.

Надаље, неће сви људи, чак и кад буду савршени, моћи учинити све једнако добро и за све имати једнако велики интерес. Оно, што нам Библија ставља у изглед, јесте живот без болести и смрти. (Откр. 21:3, 4) Нису ни данас једнаки сви људи, који су здрави. Зашто да тада закључујемо, да ће телесно и духовно савршенство проузроковати да сви људи буду потпуно једнаки? Људи ће се још увек разликовати једни од других својом личношћу. Неће се сви радовати истој врсти посла. Тако ће, на пример, у погледу градње, уређења стана, насађивања врта, јела и пића, забаве и лепих уметности, укуси бити потпуно различити. Оно, што се некоме буде допадало и према чему буде осећао наклоност одлучиће којим ће се подручјима рада или науци посветити.

Но, има ли за људе на Земљи стварно довољно посла да имају шта радити кроз читаву вечност? Неће ли једном осванути дан када ће бити све учињено и тако нећемо моћи више ништа придодати свом знању?

ПОСТОЈИ ТОЛИКО ТОГА, ШТО БИСМО МОГЛИ РАДИТИ

Размисли једном о свом животу. Налазиш ли да су сада твоје способности потпуно искоришћене? Верујеш ли да ће икада бити? Колико тога само има, за шта би ти био способан и што би радо радио — само кад би имао за то довољно времена и потребна средства!

Можда би желео развити свој музички талент или талент за сликарство, вајарство, резбариј, или би желео научити столарију, браварију, техничко цртање или студирати грађевинарство, историју, природопис, астрономију или математику, или пак узгајати неке биљке или животиње, рибе или птице. Можда желиш путовати да би упознао друге земље. Многи би желели учинити не само једну од тих ствари, него читав низ ствари. Чак и кад би имао потребна средства, не би ти време дозвољавало да оствариш све своје планове.

Не тера ли те, осим тога, помисао да располажеш само ограниченим временом непрестано на журбу? Не би ли било лепо, када не бисмо код свега што радимо, осећали недостатак времена?

Опасност, да једног дана не би било више шта радити, веома је мала. Земља, наша домовина, бескрајно је богата биљкама и животињама, тако да имамо неограничене могућности научити увек нове ствари и то стечено знање применити. Има неизмерно много тајни које чекају само да их истражимо. Тако, на пример, преко тридесет хиљада разних врста риба, око 3 000 врста водоземаца, некако 5 000 врста сисаваца и више од 9 000 врста птица. Инсеката — они су на Земљи најмногобројнији — има их око 800 000 врста. Научници претпостављају да још треба открити око 1 милион до 10 милиона даљњих врста. Томе још долазе на стотине хиљада разних врста биљака.

Колики од нас познају поименце само најмањи део биљака и животиња? Још мање знамо занимљиве појединости животињског и биљног живота, као и о важном доприносу, које свако живо створење доприноси опстанку живота на Земљи. Дакле, бескрајна је могућност ширења нашег знања.

Можда ниси још никада чуо за тропске слатководне рибе, назване шаролики гргеч. Неки је научник рекао о својим истраживањима на тим рибама: ”Четрнаестогодишње проучавање шароликих гргеча потпуно ме заокупило.“ Дакле, потребно ће бити много година да би се истражиле све те хиљаде животињских и биљних врста — а колико ли би само од тога било користи!

Споменимо као пример само ону скромну шкољку безупку. Она задаје човеку, ако се прилепи уз бродски труп, велике проблеме. Безупке се морају одстранити с бродова, јер оне, ако су се наслагале у великим масама, знатно утичу на брзину брода, а тада може и потрошња погонског горива порасти до 40%. Можда неко мисли, да се од тог створења, које је човеку толико наметљиво, може једва нешто научити. Но, то је велика заблуда.

Лепљива супстанца којом се безупка чврсто прилепљује има отприлике дебљину од 0 00076 мм. Но она има отпорну снагу од преко 492 кг. на цм⁠². То је двострука отпорност од оних епоксидних смола, које су прошлих година употребљаване за градњу свемирских бродова. Истраживачи су изложили безупкин цемент температури од + 350°Ц и није се растопио; а затим су га подвргли хладноћи од —230°Ц и није пуцао нити се почео листати. Безупкин се цемент показао постојаним и приликом примене већине средстава за стапање. Његове изванредне особине потакле су истраживаче да покушају произвести уметни безупкин цемент — ”суперлепило“.

Према томе, знања, придобијена истраживањем могу користити човеку. Данас је једноставно немогуће знати, шта још све може човек код живих створења Земље ”проматрати“ или ”опонашатиа те применити у своје сврхе. Ипак даје оно, што је до сада научио спознати, да постоји бескрајно много ствари које још треба истражити и научити

Чак и на подручјима где је човек много тога истражио, има још пуно радити. Зелено биље извршава, на пример, зачуђујући рад; спајање шећера, воде и угљеног диоксида. Човек још увек не познаје добро тај процес, назван фотосинтезом, иако се већ две стотине година труди да га истражи. Физиолог — ботаничар Laurence C. Walker рекао је: ”Кад би се открила та тајна, било би, можда човеку могуће, да у једној фабрици великој као просечна школа, произведе толико хране, да би се тиме могао прехранити читави свет.“

Читавом човечанству би много користило кад би човек сазнао више о животу биљака и животиња. Разумевање међусобне зависности живих створења и њихових потреба, штитило би га неразумног разарања равнотеже живота на Земљи. Тачно знање допринело би да не би наносило штету ни себи ни другим створењима.

Да се, на пример, тачно знало колико је ДДТ штетан и да је човек поступао у складу с тим спознањем, не би дошло до општег загађивања. Али човек је, нажалост, неодговорно примењивао ДДТ. До чега је то довело? От. Lorenzo Tomatis, члан међународног удружења за испитивање рака у Француској, објаснио је: ”На Земљи нема виш“животиња, нити воде а ни тла, које не би било загађено ДДТ-ијем.“ Многе су животиње путем хране примиле у свој организам и ускладиштиле толико ДДТ, да су од тога угинуле. Тачно знање могло би спречити такво кобно загађивање.

Човек би такође могао још много научити о светлу, хемијским реакцијама, електроници, минералима и многим другим неживим стварима. Надаље су и огромни свемирски простори ЈОШ увек углавном неистражени. Како ли само истраживачко подручје пружа читави свемир! Постоје мили они галаксија или звезданих система, а свакој од тих галаксија може припадати милијарде звезда. (Пс. 8:3, 4).

Такође не смемо превидети ни чињеницу, да човечју машту и стваралачки дух узбуђује, и без дугогодишњег истраживања, живо и неживо стварство. Облици и боје биљног и животињског света и неживог стварства радују око, а могу бити и неисцрпан извор потицаја за уметничко стварање. Нема основа бојазни да једног дана човекова уметничка делатност не би више имала потицаја и да би тада живот постао једноличан и незанимљив

Претпоставимо, да човек једном проучи и сазна све о Земљи и животу на њој. Да ли би тада живот постао једноличан? Размислимо мало! У правилу узме човек годишње више од хиљаду оброка. У старости од 40 година појео је далеко више од 40 000 оброка. Хоће ли му због тога узимање хране постати током година досадним? Зар човеку, који је појео 40 000 оброка прија храна мање него ономе, који је уживао само половину тих оброка?

Можемо се радовати и нечему, што се понавља. Коме од нас не годи када га по лицу милује лагани поветарац? Коме је досадно додирнути човека кога љуби, или, ко се осећа оптерећеним када слуша жубор поточића, ударање валова који се разбијају о обалу, цвркутање и певање птица? Или. коме је досадно посматрати залазак сунца, кад се преливају раскошне боје, широку реку како протиче, кристално чиста језера, водопаде који се сурвавају у понор, сочне зелене ливаде, обале с палмама или величанствене горе? Коме би од нас био терет удисати нежан мирис цвећа? (Погледај Пес. над пес. 2:11-13)

МОГУЋНОСТ ДА ПОКАЖЕМО ЉУБАВ

Вечни живот не би задовољио а ни имао смисла ако бисмо само учили и научено примењивали. Ми људи имамо природну потребу да љубимо и да нас се љуби. Примећујемо ли да нас други требају, да нас цене и љубе, не желимо умрети. Сретни смо ако знамо да другима недостајемо када смо одсутни и да се радују што нас могу поново видети. Заједница са члановима породице и са пријатељима које љубимо изграђује и охрабрује. Усрећује нас ако можемо урадити нешто за оне које љубимо и бринути се о њиховом добру.

Вечни живот би нам пружао недогледне могућности изражавања наше љубави и корисног уживања љубави с нашим ближњима, да научимо ценити њихове добре особине и да развијамо према њима дубоку љубав. Људи који живе на целој Земљи се много разликују — разликују се по лику, одевању, начину на који граде, својом музиком и другим уметностима. Да бисмо упознали све те милијарде људи, да бисмо их ценили и користили се њиховим талентима, потребно је незамисливо много времена. Зар нас заиста не би радовало упознати читаву људску породицу и свакога од њих прихватити као драгога пријатеља?

Оно, што нам може пружити вечни живот на Земљи, је нешто драгоцено, нешто што се исплати. Зар би нам икада могло бити досадно када се толико може научити и корисно применити? Како би нас могло уморити показивање неограничене љубави према другима? Професор Ignace Lepp пише у својој књизи Смрт и њене тајне:

”Ко је сам стекао искуство љубави и интелектуалног рада, зна да на том подручју не постоји опасност засићивања. Научник, који све своје време посвећује истраживању, зна из познавања саме ствари: што нешто више упознаје, то се пред њим појављује све више до сада још непознатог, а тиме опет све више јача његов захтев за сазнањем. Исто тако осећа и онај, који истински љуби, да нема граница расту његове љубави.“

Када ће постати реалност све што нам може пружити вечни живот? Када ће нам Божје краљевство под Христом помоћи да то постигнемо? Ако умремо пре него дође то време, имамо ли изглед да нас Бог пробуди у живот?