Да ли је то јасна библијска наука?

АКО је наука о Тројству истинита, онда би требала да буде јасно и доследно објашњена у Библији. Зашто? Јер се, како то посведочују апостоли, Бог открио човечанству у Библији. А будући да морамо познавати Бога да бисмо га обожавали на њему допадљив начин, Библија би нам морала јасно рећи ко је он.

За вернике првог века Свето писмо је било веродостојно Божје откривење. Оно је било темељ њихова веровања, највиши ауторитет. Кад је, на пример, апостол Павле проповедао људима у граду Верији, „они примише ријеч са свијем срцем, и сваки дан истраживаху по писму је ли то тако” (Дела апостолска 17:10, 11).

Шта су истакнути Божји људи оног времена сматрали својим ауторитетом? Дела апостолска 17:2, 3 (НС) нам то кажу: „Тако је Павле по свом обичају. . . расправљао с њима на темељу Писма, тумачећи и наводима [из Писма] доказујући.”

Сам Исус је предњачио добрим примером, користећи Писмо као темељ свог научавања. Увек изнова је говорио: „Стоји написано.” Он им и „казиваше што је за њега у свему писму” (Матеј 4:4, 7; Лука 24:27).

Дакле, Исусу, Павлу и верницима првог века Писмо је служило као темељ њиховог научавања. Они су знали да је „све. . . Писмо од Бога надахнуто и корисно за поучавање, за укоравање, за исправно постављање ствари, за одгајање у праведности, да би човек Божји био посве способан, потпуно опремљен за свако добро дело” (2. Тимотеју 3:16, 17, НС; види и 1. Коринћанима 4:6; 1. Солуњанима 2:13; 2. Петрова 1:20, 21).

Будући је Библија у стању да ’исправно поставља ствари’, требало би да садржи јасно разјашњење о тако основној науци каквом се сматра наука о Тројству. Но, да ли теолози и историчари кажу да је то јасна библијска наука?

„Тројство” у Библији?

У ЈЕДНОМ протестантском делу стоји: „Реч Тројство не може се наћи у Библији. . . До 4. века то није била службена наука црквене теологије” (The Illustrated Bible Dictionary). А један католички ауторитет каже да се код Тројства не ради „директно и непосредно о Речи Божјој” (New Catholic Encyclopedia).

И The Catholic Encyclopedia коментира: „У Писму нема нити једног израза који би означавао три божанске особе заједно. Реч τρίας [триʹас] (одговарајућа латинска реч је тринитас) налазимо први пут код Теофила Антиохијског, око године 180. н. е. . . . Убрзо након тога појављује се у свом латинском облику тринитас код Тертулијана.”

Међутим, то само по себи још није доказ да је Тертулијан научавао Тројство. Католичко дело Trinitas — A Theological Encyclopedia of the Holy Trinity (Теолошка енциклопедија Светог Тројства), на пример, пише да су неки касније употребљавали неке Тертулијанове речи за описивање Тројства. Али, онда се читаоца упозорава овако: „Но, то не би требао бити повод за брзоплете закључке, јер он не примењује те речи на тринитаријанску теологију.”

Сведочанство Хебрејских списа

АКО већ реч „Тројство” не налазимо у Библији, може ли се онда у њој бар наћи идеја о Тројству? Шта, на пример, откривају Хебрејски списи („Стари завет”)?

The Encyclopedia of Religion (Енциклопедија религије) признаје: „Данашњи теолози се слажу у томе да се наука о Тројству не може наћи у хебрејској Библији.” А New Catholic Encyclopedia такође каже: „Наука о Светом Тројству не научава се у С[таром] З[авету].”

И језуит Едмунд Фортман у својој књизи The Triune God (Троједни Бог) признаје: „Стари завет. . . нити јасно каже нити садржи потребан закључак да постоји троједан Бог који је Отац, Син и Свети Дух. . . Ништа не указује на то да је било који библијски писац чак само наслућивао [Тројство] у Богу. . . Ко у [„Старом завету”] види сугестије и наговештаје или ’магловите назнаке’ о троједној особи иде изнад речи и намере библијских писаца.” (Наглашено од нас.)

Истраживање Хебрејских списа потврђује ове коментаре. У првих 39 књига Библије, које творе прави канон надахнутих Хебрејских списа, не научава се Тројство.

Сведочанство Грчких списа

ГОВОРЕ ли онда бар Хришћански грчки списи („Нови завет”) јасно о неком Тројству?

The Encyclopedia of Religion каже: „Теолози су јединствени у томе да ни Нови завет не садржи јасну науку о Тројству.”

Језуит Фортман пише: „Писци Новог завета. . . не говоре нам ништа о некој формалној или формулираној науци о Тројству, о јасној науци да су у једном Богу три једнаке божанске особе. . . Нигде не налазимо неку тринитаријанску науку о три распознатљиве особе божанског живота и деловања у једном Божанству.”

The New Encyclopædia Britannica примећује: „Ни реч Тројство ни наука као таква не може се наћи у Новом завету.”

Бернхард Лоз у својој књизи A Short History of Christian Doctrine (Кратка повест хришћанске доктрине) каже: „Што се тиче Новог завета, не може се у њему наићи на науку о Тројству.”

The New International Dictionary of New Testament Theology (Теолошки лексикон појмова Новог завета) каже слично: „Н[ови] З[авет] не садржи развијену науку о Тројству. А протестантски теолог Карл Барт пише: ’У Библији недостаје изричита изјава да су Отац, Син и Свети Дух исте природе.’”

Е. Вошбурн, професор на универзитету Јеил, потврђује то речима: „Исусу и Павлу наука о тројству била је очигледно непозната. . . никада је нису спомињали” (Origin and Evolution of Religion [Порекло и развој религије]).

Историчар Артур Ваигал пише: „Исус Христ није никада споменуо такав феномен, а реч ’Тројство’ у Новом завету се нигде не појављује. Црква је усвојила ту предоџбу тек триста година након смрти нашега Господа” (The Paganism in Our Christianity).

Према томе, ни 39 књига Хебрејских списа, ни канон од 27 надахнутих књига Хришћанских грчких списа не садржи никакву јасну науку о Тројству.

Наука првих хришћана?

ДА ЛИ СУ први хришћани научавали Тројство? Запазимо следеће коментаре историчара и теолога:

„Све ово показује да прахришћанство није још имало изразиту науку о Тројству каква је касније разрађена у веровањима” (The New International Dictionary of New Testament Theology).

„Први хришћани, међутим, нису првобитно мислили да у своју веру преузму ово схватање [Тројство]. Они су исказивали поштовање Богу, Оцу, и Исусу Христу, Сину Божјем и признавали су постојање. . . Светог Духа; али, помисао да ово троје уствари творе Тројство, да су једнако велики и да творе јединство, била им је непозната” (The Paganism on Our Christianity).

„Хришћанска вера у почетку није била тринитаријанска. . . Није то била ни у апостолско доба а ни у доба након апостола, као што то произлази из Н[овог] з[авета] и из других списа првих хришћана” (Encyclopædia of Religion and Ethics).

„Формулација ’један Бог у три Особе’ тек се крајем 4. века чврсто укоренила, а до тада није била потпуно прихваћена у хришћански живот и хришћанску вероисповест. . . Апостолским је оцима такво схватање или предоџба била посве страна” (New Catholic Encyclopedia).

Шта су научавали предникејски оци?

ПРЕДНИКЕЈСКЕ оце признаје се као водеће црквене учитеље првог века након Христовог рођења. Интересантно је шта су они научавали.

Јустин Мученик, који је умро око 165. н. е., назвао је предљудског Исуса створеним анђелом, рекавши да је он „различит. . . од оног Бога који је све створио”. Надаље, рекао је да је Исус подређен Богу и да „никада није учинио нешто што од њега Створитељ није. . . тражио да учини или каже”.

Иренеј, који је умро око 200. н. е., рекао је да је предљудски Исус егзистирао одвојено од Бога и био подређен. Он је показао да Исус није раван „истинитом и једином Богу”, који је „изнад свега, осим кога нема другог”.

Клемент Александријски, који је умро око 215. н. е., означио је Бога „нествореним, непролазним и јединим правим Богом”. Он је рекао да је Син „најближи једином свемогућем Оцу”, али да му није раван.

Тертулијан, који је умро око 230. н. е., научавао је да је Бог највиши. Он је запазио: „Будући да је Отац већи, разликује се од Сина; као што је и онај који рађа различит од оног који је рођен; онај који шаље различит је од онога који је послан.” Такође је рекао: „Било је време кад Син још није постојао. . . Пре него је све створено, Бог је био сам.”

Хиполит, који је умро око 235. н. е., писао је да је Бог „један Бог, први и Једини, Створитељ и Господар свега/свију”, и „ништа му није [по старости] равно. . . Него је био један, сам по себи; који је, јер је то желео, дозвао у постојање оно што пре није постојало”, као што је то било са створеним предљудским Исусом.

Ориген, који је умро око 250. н. е., рекао је: „Отац и Син су. . . у погледу суштине. . . две [с]твари”; „у поређењу с Оцем, [Син] је сасвим мало светло”.

Обухвативши историјске доказе, Алван Ламсон каже у свом делу The Church of the First Three Centuries (Цкрва у прва три века): „Данашња популарна наука о Тројству. . . не добива подршку из речи Јустина [Мученика]: а ова примедба може се проширити на све предницејске оце; то јест, на све хришћанске писце првих триста година након Христова рођења. Истина, они говоре о Оцу, Сину и. . . светом Духу, али не као о међусобно равнима, као о некој нумеричкој бити, не као о Три у Једном, у оном смислу као што то сада научавају тринитаријанци. Заправо, управо је супротно.”

Према томе, Библија и историја потврђују да је Тројство било непознато у библијска времена и неколико векова након тога.

[Истакнути текст на 7. страни]

„Ништа не указује на то да је неки библијски писац чак само наслућивао [Тројство] у Богу” (The Triune God).