Како се развила наука о Тројству?

САДА би могао упитати: ’Ако Тројство није билблијска наука, како је онда постала науком хришћанства?’ Многи верују да је била формулисана на концилу у Никеји године 325. н. е.

Међутим, то није сасвим тачно. Концил у Никеји је, додуше, објаснио да је Христ исте суштине као и Бог, што је касније положило темељ тринитаријанској теологији, али о неком Тројству још није било говора. На овом концилу није ништа било речено о томе да је свети дух трећа особа троједног Бога.

Константинова улога на концилу у Никеји

ГОДИНАМА се постепено развијала предоџба да је Исус Бог, а уједно је из библијских разлога била најжешће побијана. Да би разрешио спор, римски цар Константин сазвао је све бискупе у Никеју. Дошло је око 300 — отприлике трећина — бискупа.

Константин није био хришћанин. Наводно се касније у свом животу обратио, али крстио се тек на самртној постељи. Хенри Чадвик у делу The Early Church (Працрква) пише: „Константин је попут свог оца обожавао непобеђеног бога Сунца. . . Константиново обраћење не може се тумачити као неко унутарње искуство милосрђа. . . То је била војна ствар. Константин није никада поседовао јасно разумевање хришћанске науке, али био је уверен да Бог хришћана може подарити победу у борби.”

Коју је улогу овај некрштени цар одиграо на концилу у Никеји? Encyclopædia Britannica пише: „Константин је председавао и активно водио преговарање, предложивши сам одлучујућу формулу. . . која изражава однос Христа према Богу у [никејском] веровању, наиме да је ’исте суштине као Бог’. . . Из страха пред царем, сви су бискупи, осим двојице, потписали [никејско] веровање — многи од њих против властитог уверења.”

Константин је, дакле, одиграо одлучујућу улогу. Након што су два месеца вођене најжешће верске расправе, овај пагански политичар се умешао, одлучивши у корист оних који су рекли да је Исус Бог. Зашто? Сигурно не из библијског уверења. „Константин заправо није имао ни најмање разумевање за питања која су се постављала у грчкој теологији”, стоји у делу A Short History of Christian Doctrine. Али, разумео је да је ова религиозна неслога представљала претњу његовом царству, које је желео учврстити.

Но, ниједан на никејском концилу присутни бискуп није унапређивао Тројство. Они су само донели одлуку о Исусовој природи, али не о улози светога духа. Ако је Тројство јасна библијска наука, зар је нису онда у то време требали изнети?

Даљњи развој

НАКОН концила у Никеји, расправе о овој теми су се наставиле још деценијима. Они који су заступали гледиште да Исус није једно с Богом чак су једно време опет били у милости. Међутим, цар Теодозије је касније донео одлуку против њих. Он је утврдио веровање никејског концила као норму за своје царство и године 381. н. е. сазвао је концил у Константинополу како би разјаснио веровање.

Тај се концил сложио у томе да је свети дух на истом нивоу с Богом и Христом. По први пута је наука о Тројству била јасно формулисана.

Ипак, и након концила у Константинополу Тројство није било опште прихваћено. Многи су га побијали и због тога су били жестоко прогањани. Тек је у каснијим векима ова наука постала устаљено веровање. The Encyclopedia Americana запажа: „Наука о Тројству доживела је пуни развој на западу, и то у сколастици средњег века, кад су покушали да је објасне речима филозофије и психологије.”

Атаназијско веровање

АТАНАЗИЈСКО веровање је јасније дефинисало Тројство. Атаназије је био свештеник који је подупирао Константина на концилу у Никеји. У веровању које носи његово име пише: „Ми обожавамо једног Бога у Тројству. . . Отац је Бог, Син је Бог, Свети Дух је Бог, а ипак то нису три Бога, него само један Бог.”

Међутим, добро обавештени научници слажу се у томе да ово веровање не потече од Атаназија. The New Encyclopædia Britannica примећује: „До 12. века ово веровање је било непознато у источним црквама. Од 17. века научници се уопште слажу у томе да Атаназије није био оснивач Атаназијског веровања (умро је 373), него да је по свој прилици било написано у 5. веку у јужној Француској. . . У 6. и 7. веку утицај овог веровања могао се јасно осетити првенствено у јужној Француској и у Шпанији. У 9. веку се употребљавало у црквеној литургији у Немачкој, а нешто касније у Риму.”

Тако су од Христовог времена прошли векови док Тројство у хришћанству није постало широко прихваћено. А шта је при свему томе утицало на доношење одлука? Реч Божја или клерикална и политичка размишљања? У књизи Origin and Evolution of Religion, Е. В. Хопкинс одговара: „Коначна ортодоксна дефиниција Тројства била је највећим делом црквено-политичка ствар.”

Отпад проречен

ЗЛОГЛАСНА историја Тројства одговара ономе што ће, према пророчанским речима Исуса и његових апостола, наступити након њихове смрти. Они су рекли да ће доћи до одметања, до одступања, до отпада од правог обожавања. Но, Христ ће при свом поновном доласку, пре него дође Божји дан у који ће уништити садашњи састав ствари, поновно обновити право обожавање.

О том „дану” рекао је апостол Павле: „Неће доћи док не дође најприје отпад и не покаже се човјек безакоња” (2. Солуњанима 2:3, 7). Касније је пророковао: „Ја знам да ће по одласку моме ући међу вас грабљиви вуци, који неће штедети стада, и да ће се између вас појавити људи који ће опаке ствари чинити, да одвуку ученике за собом” (Дела апостолска 20:29, 30, Ба). И други Исусови ученици писали су о отпаду и ’безаконитој’ класи свештенства. (Види на пример 2. Петрова 2:1; 1. Јованова 4:1-3; Јуда 3, 4.)

Павле је такође писао: „Јер ће доћи време кад људи неће слушати здраве науке, него ће, да угоде својим ушима, тражити учитеље по својим наклоностима, и одвратиће уши од истине и окренуће се празним причама” (2. Тимотеју 4:3, 4, Ба).

Сам Исус је објаснио ко је стајао иза овог отпада од правог обожавања. Рекао је да је он, Исус, посејао добро семе, али да је непријатељ, Сатана, преко тога по њиви посејао коров. Заједно с првим стабљикама пшенице појавиће се и коров. Према томе, одступање од правог обожавања било је за очекивати, али у време жетве Христ ће све опет довести у ред (Матеј 13:24-43). The Encyclopedia Americana пише: „Наука о Тројству 4. века није тачно одражавала учење првих хришћана о природи Бога; управо супротно, она је одступала од овог учења.” Где, дакле, треба тражити корене овог одступања? (1. Тимотеју 1:6).

Откуда је дошао утицај

ПОСВУДА у старом свету, још у Вавилонији, било је уобичајено обожавање група од три бога или тријада. У вековима пре, за време и након Христа ово је обожавање било раширено и у Египту, Грчкој и у Риму. А након смрти апостола, ова паганска верска гледишта почела су продирати у хришћанство.

Историчар Вил Дјурант примећује: „Хришћанство није разорило паганство; оно га је преузело у себе. . . Идеје о божанском тројству потицале су из Египта.” А у књизи Egyptian Religion (Египатска религија), Зигфрид Моренц пише: „Тројство је било главна преокупација египатске теологије. . . три Бога обухваћена су у једно једино биће, насловљено у сингулару [једнини]. На тај се начин у тој духовној снази египатске религије види директна веза с хришћанском теологијом.”

Овај су утицај одражавали црквени људи касног трећег и раног четвртог века у Александрији, Египат, као на пример Атаназије, кад су формулисали идеје које су водиле до Тројства. Њихов утицај се проширио, тако да је Моренц могао рећи: „Александријску теологију можемо сматрати посредником између египатског религиозног насљеђа и хришћанства.”

У предговору дела History of Christianity (Историја хришћанства) од Едварда Гибона читамо: „Ако је паганство било побеђено од стране хришћанства, онда вреди и обрнуто, да је хришћанство било искварено паганством. Из чистог деизма првих хришћана. . . црква Рима направила је неразумљиву догму о тројству. Многи пагански принципи које су измислили Египћани, а идеализовао их Платон, били су преузети као веродостојни.”

Дело A Dictionary of Religious Knowledge примећује да многи кажу: „Тројство се може свести на покварљив утицај паганских религија, а било је накалемљено на хришћанску веру.” А у делу The Paganism in Our Christianity пише: „Овај појам [Тројство] искључиво је паганског порекла.”

Из тог разлога пише Џејмс Хастингс у делу Encyclopædia of Religion and Ethics (Енциклопедија религије и етике): „У хиндуизму, на пример, сусрећемо тројну групу Брахма, Шива и Вишну, а у египатској религији тројну групу Озирис, Изида и Хор. . . Нису само старе религије гледале на Бога као на Тројство. Помислимо на неоплатонски појам о Највишем Бићу или о коначној стварности”, која је „приказана као тријада”. Какве везе с Тројством има грчки филозоф Платон?

Платонизам

СМАТРА се да је Платон живио од 428. до 347. пре Христа. Истина, он није научавао Тројство у његовом садашњем облику, но његова је филозофија утрла пут томе. Касније су настали филозофски правци који су заступали веровања у тријаде, а која су била под утицајем Платонових идеја о Богу и свету.

О Платоновом утицају пише у француском делу Nouveau Dictionnaire Universel (Нови универзални речник): „Платонско тројство — само по себи само прераспоред старијих тројстава који датирају још из времена раних народа — изгледа да је рационално филозофско тројство особина, које је створило три хипостазе или божанске особе какве научавају хришћанске цркве. . . Овај концепт грчког филозофа о божанском тројству. . . може се наћи у свим старим [паганским] религијама.”

The New Schaff-Herzog Encyclopedia of Religious Knowledge (Нова Шарф-Херцогова енциклопедија веске спознаје) показује утицај ове грчке филозофије: „Науку о Логосу и Тројству формирали су грчки црквени оци који су. . . директно или индиректно, били под јаким утицајем платонске филозофије. . . Да су из овог извора у Цркву продрле заблуде и искварен утицај, не може се порећи.”

У делу The Church of the First Three Centuries пише: „Наука о Тројству настајала је постепено и то сразмерно касно. . . потицала је из извора који је јеврејским и хришћанским списима био потпуно стран; . . .постепено је попримала облик и усадили су је у хришћанство црквени оци на које је утицао Платон.”

Крајем 3. века наше ере „хришћанство” и неоплатонска филозофија међусобно су се нераздвојно стопили. Адолф Харнак у делу Outlines of the History of Dogma (Преглед историје и догме) пише да се црквена наука „чврсто укоренила на тлу Хеленизма [паганска Грчка]. Услед тога постала је за велику већину хришћана тајна”.

Црква је тврдила да се нове науке темеље на Библији. Али, Харнак каже: „У стварности она је у својој средини легитимисала хеленистичке шпекулације, празноверна гледишта и обичаје паганског мистичног обожавања.”

У књизи A Statement of Reasons (Докази), Андрјус Нортон пише о Тројству: „Можемо следити историју ове науке унатраг све до њеног извора, не у хришћанском откривењу, него у платонској филозофији. . . Тројство није наука Христа и његових апостола, већ је изум школе каснијих платониста.”

Отпад којег су прорекли Христ и апостоли доживио је тако свој пуни процват у 4. веку наше ере. Развој науке о Тројству само је један доказ тога. Отпадничке цркве почеле су преузимати и друга паганска схватања, као што је паклена ватра, бесмртност душе и идолопоклонство. Хришћанство је, духовно говорећи, ступило у проречено мрачно раздобље, у ком је свештенство, „човек безакоња”, одиграло доминантну улогу (2. Солуњанима 2:3, 7).

Зашто то нису научавали Божји пророци?

ЗАШТО Божји пророци кроз све те векове нису поучавали Божји народ о Тројству? И зашто Исус као Велики Учитељ није употребио своју способност да својим следбеницима разјасни науку о Тројству? Зар би Бог надахнуо стотине страница Светога писма а да при томе не би научавао Тројство, ако је оно „централна наука” вере?

Да ли хришћани треба да верују да Бог, вековима након Христа и након што је надахнуо записивање Библије, подупире формулацију науке која је вековима била непозната његовим слугама, науке која је „недокучива тајна” и „за људе несхватљива”, која је „највећим делом била црквено-политичка ствар”?

Сведочанство историје је јасно: Наука о Тројству је одступање од истине, отпад од ње.

[Истакнути текст на 8. страни]

’Наука о Тројству 4. века била је одступање од учења првих хришћана’ (The Encyclopedia Americana)

[Оквир на 9. страни]

„Тријада Великих Богова”

Много векова пре Христа, у старој Вавилонији и Асирији, постојале су тријаде или тројства. У француској „Ларусовој енциклопедији митологије” каже се о једној таквој тријади у подручју Месопотамије: „Свемир је био подељен у три дела, сваки део постао је подручје владања једног бога. Ануов део било је небо. Земља је била дана Енлилу. Еа је постао владар вода. Заједно су сачињавали тријаду Великих Богова.”

[Оквир на 12. страни]

Тројство Хиндуса

У књизи „The Symbolism of Hindu Gods and Rituals” (Симболика хиндуистичких богова и ритуала) каже се о тројству Хиндуса које је постојало већ вековима пре Христа: „Један од богова Тројства је Шива. Он се сматра богом рушилаштва. Друга два бога су Брахма, бог стварања, и Вишну, бог уздржаватељ. . . Како би се назначило да је ово троје ипак једно у својим функцијама, ова три бога су сједињена у један облик” (Издано од A. Parthasarathy, Бомбај).

[Слика на 8. страни]

„Константин заправо није имао ни најмање разумевање за питања која су се постављала у грчкој теологији” (A Short History of Christian Doctrine)

[Слике на 10. страни]

1. Египат. Тријада Хора, Озириса и Изиде, 2. хиљадугодиште пре н. е.

2. Вавилон. Тријада Иштар, Сина и Шамаша, 2. хиљадугодиште пре н. е.

3. Палмира. Тријада бога Месеца, Господара небеса и бога Сунца, око 1. века н. е.

4. Индија. Троједни хиндуистички бог, око 7. века н. е.

5. Кампучија. Троједни хиндуистички бог, око 12. века н. е.

6. Норвешка. Тројство (Отац, Син, свети дух), око 13. века н. е.

7. Француска. Тројство, око 14. века н. е.

8. Италија. Тројство, око 15. века н. е.

9. Немачка. Тројство, око 19. века н. е.

10. Немачка. Тројство, 20. век н. е.