Трансфузије крви — колико су сигурне?

Пре подвргавања сваком озбиљнијем медицинском поступку, разумна особа ће се упознати са могућим предностима и опасностима. Како је са трансфузијама крви? Оне су сад главно средство у медицини. Многи лекари који су искрено заинтересовани за своје пацијенте не устручавају се много у вези давања крви. Њу се назива даром живота.

Милиони су дали или примили крв. Канада је 1986-87. године имала 1,3 милиона даваоца међу становништвом од 25 милиона. ”Последњих година за које су нам доступни подаци, између 12 и 14 милиона јединица крви употребљено је у трансфузијама само у САД“ (The New York Times, 18. фебруар 1990).

”Крв је одувек поседовала ’магични‘ квалитет“, пише др. Луиз Ј. Китинг. ”У првих 46 година, сматрали су и лекари и јавност да су залихе крви сигурније него што уствари јесу“ (Cleveland Clinic Journal of Medicine, мај 1989). Каква је била ситуација онда, а каква је данас?

Чак су и пре 30 година патолози и особље крвних банака били саветовани: ”Крв је динамит! Она може учинити много добра или много зла. Смртност од трансфузије крви равна је оној од анестезије или оној од операције слепог црева. Речено је да просечно има један умрли на 1 000 до 3 000 или можда 5 000 трансфузија. На подручју Лондона извештава се једна смрт на сваких 13 000 бочица трансфундиране крви“ (New York State Journal of Medicine, 15. јануар 1960).

Јесу ли отада уклоњене опасности тако да су сада трансфузије сигурне? Искрено речено, сваке године стотине хиљада људи има неповољну реакцију на крв; многи умиру. Обзиром на претходне коментаре, можеш се сетити болести које се преносе крвљу. Пре него то испитамо, узмимо у обзир опасности које су мање познате.

КРВ И ТВОЈ ИМУНИТЕТ

Почетком 20. века научници су продубили човеково разумевање чудесне сложености крви. Сазнали су да постоје различите крвне групе. Мешање крви даваоца и пацијента критично је приликом трансфузија. Ако неко с крвном групом А прими групу Б, може добити тешку хемолитичку реакцију. То може уништити много његових црвених крвних зрнаца и брзо га убити. Иако је груписање крви и укрштање сада рутина, грешке се догађају. Сваке године људи умиру од хемолитичких реакција.

Чињенице показују да проблем неслагања сеже далеко изнад релативно мало крвних група које болнице покушавају сложити по компатибилности. Зашто? Др. Даглас Х. Поузи, мл. пише у чланку ”Blood Transfusion: Uses, Abuses and Hazards“ (Трансфузија крви: употребе, злоупотребе и ризици): ”Пре скоро 30 година Сампсон је описао трансфузију крви као релативно опасан поступак (...) [Од тада] идентификовано је најмање 400 додатних антигена црвених крвних зрнаца и одређена су им својства. Нема сумње да ће број наставити да се повећава због тога што је мембрана црвених крвних зрнаца крајње сложена“ (Journal of the National Medical Association, јули 1989).

Научници сада проучавају последице трансфундиране крви на одбрану тела или на имунолошки систем. Шта то може значити за тебе или за твог рођака ком је потребан хируршки захват?

Када лекари трансплантирају срце, јетру или неки други орган, примаочев имунолошки систем може осетити страно ткиво и одбацити га. А трансфузија је трансплантација ткива. Чак и крв која је ”исправно“ укрштена може оштетити твој имунолошки систем. На једној конференцији патолога је истакнуто да су стотине медицинских докумената ”повезали трансфузије крви с имунолошким реакцијама“ (”Case Builds Against Transfusions“, Medical World News, 11. децембар 1989).

Примарни задатак твог имунолошког система је открити и уништити злоћудне (канцерогене) ћелије. Може ли ослабљени имунитет довести до рака и смрти? Обрати пажњу на два извештаја:

Часопис Cancer (15. фебруар 1987) даје резултате истраживања проведеног у Холандији: ”Код пацијената с раком на дебелом цреву био је видљив значајан неповољан ефект трансфузије у вези дуготрајнијег преживљавања. У тој је групи после 5 година преживело 48% пацијената који су примили крв и 74% болесника који нису примили крв“. Лекари са Универзитета Јужна Калифорнија пратили су стотину пацијената који су били оперисани од рака. ”Стопа поновног појављивања рака ларинкса била је 14% за оне који нису примили крв и 65% за оне који јесу. За рак усне шупљине, ждрела и носа или синуса, стопа поновног појављивања била је 31% без трансфузије и 71% с трансфузијама“ (Annals of Otology, Rhinology & Laryngology, март 1989).

Шта таква истраживања предлажу обзиром на трансфузије? У свом чланку ”Blood Transfusions and Surgery for Cancer“, др. Џон С. Спрат закључује: ”Хирург за рак требао би постати бескрвни хирург“ (The American Journal of Surgery, септембар 1986).

Други примарни задатак твог имунолошког система је обрана против инфекција. Зато је разумљиво што нека истраживања показују да су пацијенти који су примили крв склонији инфекцијама. Др. П. И. Тартер истраживао је о колоректалној хирургији. Од пацијената којима је дана трансфузија, 25% је добило инфекцију, за разлику од 4% оних који нису добили трансфузију. Он извештава: ”Трансфузије крви биле су повезане с инфекцијским компликацијама кад су се давале пре, за време, или после операције (...) Ризик постоперативне инфекције брзо расте са бројем даних јединица крви“ (The British Journal of Surgery, август 1988). Они који су присуствовали састанку Америчког удружења банака крви (American Association of Blood Banks) за 1989. годину, сазнали су ово: Док је 23 посто оних који су примили крв током операције замене кука развило инфекције, они којима није била дана крв инфекцију уопште нису имали.

Др. Џон А. Колинс је написао у вези те последице трансфузије крви: ”Било би заиста иронично кад би се показало да ’лечење‘ за које има врло мало доказа да обавља нешто вредно, после тога појача један од главних проблема са којим се пацијент суочава“ (World Journal of Surgery, фебруар 1987).

БЕЗОПАСНО ИЛИ ОПТЕРЕЋЕНО ОПАСНОШЋУ?

Болест која се преноси крвљу брине савесног лекара и многе болеснике. Која болест? Искрено речено, не може се ограничити само на једну; има их заиста много.

Након разматрања већине познатих болести, Techniques of Blood Transfusion [Технике трансфузије крви] (1982) упућује на ”друге инфекцијске болести које су повезане с трансфузијом“, као што су сифилис, инфекција цитомегаловирусом и маларија. Затим се каже: ”Извештава се да се још неке друге болести преносе трансфузијом крви, укључујући инфекције вирусом херпеса, инфективне мононуклеозе (Epstein-Barr вирус), токсоплазмоза, трипаносомијаза [афричка болест спавања и Шагасова болест], лишманијаза, бруцелоза [ундулирајућа грозница], тифус, филаријаза, богиње, салмонелоза и крпељна грозница Колорада“.

Заправо, попис таквих болести расте. Можда си читао наслове као што је ”Лајмова болест од трансфузије? Мало је вероватно, али стручњаци су опрезни.“ Колико је сигурна крв онога који има позитиван тест на Лајмову болест? Неколицину здравствених радника упитали су да ли би је прихватили. ”Сваки је одговорио не, иако ниједан није препоручио одбацивање крви таквих даваоца“. Шта би јавност требала мислити о ускладиштеној крви коју стручњаци не би прихватили? (The New York Times, 18. јули 1989).

Други разлог за бригу је тај да се крв, сакупљена у једној земљи у којој све врви од извесних болести, може користити на сасвим другом месту, где ни јавност ни лекарии нису спремни на опасност. Са данашњим порастом путовања, укључујући избеглице и усељенике, расте опасност да у крвним производима буде страна болест.

Штавише, један специјалист за инфективне болести је упозорио: ”Залихе крви би морале бити прегледане да се спречи пренос неколико поремећаја који раније нису били сматрани инфективнима, укључујући леукемију, лимфом и деменцију [или Алцхајмерову болест]“ (Transfusion Medicine Reviews, јануар 1989).

Као да ови ризици нису довољно депримирајући, други су створили још већи страх.

ПАНДЕМИЈА АИДС-а

”АИДС је заувек променио начин на који су лекари и пацијенти размишљали о крви. А то и није лоша идеја, рекли су лекари сакупљени у National Institutes of Health на конференцији о трансфузији крви“ (Washington Post, 5. јули 1988).

Пандемија АИДС-а (Acquired Immune Deficiency Cyndrome/Синдром стеченог недостатка имунитета) је, у пуном смислу речи, освестила људе обзиром за опасност стицања инфективних болести путем крви. Милиони су данас заражени. Она измиче контроли. Њена стопа смртности практично је 100 посто.

Узрокује га ХИВ (human immunodeficiency virus/вирус људског недостатка имунитета), који се може раширити крвљу. Савремена пошаст АИДС-а је дошла на видело 1981. године. Већ следеће године су здравствени стручњаци научили да се вирус вероватно може преносити у крвним производима. Сада се признаје да је индустрија крви споро реаговала, чак и након што су били доступни тестови који су могли идентификовати крв која садржи антитела на ХИВ. Испитивање даваочеве крви коначно је започело 1985. године,a али ни тада није било примењено на крвне производе који су већ били на полицама.

Након тога, јавности је загарантовано: ’Залихе крви сада су сигурне.‘ Међутим, касније је откривено да постоји опасно ”раздобље прозора“. Након што је особа заражена, могу проћи месеци пре него почне стварати антитела која се могу открити. Без сазнања да имамо вирус АИДС-а, могли бисмо дати крв чији је тест негативан. То се догађало. Људи су развили АИДС након што им је трансфундирана таква крв!

Слика је све сабласнија. The New England Journal of Medicine (1. јун 1989) извештава о ”тихим инфекцијама ХИВ-а“. Доказано је да особа може годинама носити вирус АИДС-а а да га се садашњим индиректним тестовима не може открити. Неки би то умањили као ретке случајеве, међутим они доказују ”да се ризик преношења АИДС-а путем крви и њених састојака не може потпуно елиминисати“ (Patient Care, 30. новембар 1989). Узнемиравајући закључак: Негативан тест се не може сматрати чистим доказом здравља. Колико ће их још добити АИДС путем крви?

СЛЕДЕЋИ КОРАК? ИЛИ КОРАЦИ?

Многи станари у зградама су чули ударац ногом о под у стану изнад себе; затим су можда у напетости ишчекивали други. У случају крви, нико не зна колико смртоносних удараца још мора уследити.

Вирус АИДС-а је означен као ХИВ, међутим неки стручњаци га сада називају ХИВ-1. Зашто? Јер су нашли други тип вируса АИДС-а (ХИВ-2). Он може проузроковати симптоме АИДС-а и у неким подручјима је широко распрострањен. Штавише, ”не може га се доследно откривати тестовима на АИДС који се сада овде употребљавају“, извештава The New York Times (27. јуни 1989). ”Нови налази (...) отежавају банкама крви да буду уверене у сигурност поклоњене крви“.

Или, шта је са далеким рођацима вируса АИДС-а? Председничка комисија (САД) за једног од њих рекла је да се ”верује да је он узрок леукемије/лимфома Т-ћелија код одраслих и једне тешке неуролошке болести.“ Тај вирус је већ у крви донорске популације и може се проширити у крви. Људи имају право питати се: ’Колико су делотворна испитивања банака крви у вези ових других вируса?‘

Заиста, само време може рећи колико таквих крвљу преносивих вируса вреба у залихама крви. ”Непознато може бити већи разлог забринутости него познато“, пише др. Харолд Т. Мериман. ”Преносиве вирусе чије је време инкубације много година, биће тешко повезати с трансфузијама и још теже открити их. Група ХТЛВ је сигурно само прва од оних које требају избити на површину“ (Transfusion Medicine Reviews, јул, 1989). ”Као да епидемија АИДС-а сама по себи није довољна невоља (...) мноштво новопредложених или описаних опасности трансфузије привукло је пажњу током 1980-их. Није потребна велика машта предвидети да постоје друге озбиљне вирусне болести и да се преносе хомологним трансфузијама“ (Limiting Homologous Exposure: Alternative Strategies [Ограничавање хомологног излагања: Алтернативне стратегије], 1989).

До сада је уследило толико ”корака“ да Центри за контролу болести препоручују ”свеопшту предострожност“. То јест, ’здравствени радници би требали претпоставити да су сви пацијенти инфективни на ХИВ и на друге патогене микроорганизме који се преносе крвљу‘. Због добрих разлога, здравствени радници и чланови јавности поново процењују своје гледиште о крви.

[Фуснота]

[Оквир на 8. страни]

”Приближно 1 од 100 трансфузија праћена је грозницом, хладноћом или уртикаријом [осипом] (...) Приближно 1 од 6 000 трансфузија црвених крвних зрнаца има за последицу хемолитичку трансфузијску реакцију. То је тешка имунолошка реакција која се може појавити акутно или у закаснелом облику неколико дана после трансфузије; она може имати за последицу акутне [бубрежне] прекиде рада, шокове, интравенозна згрушавања, па и смрт“ (National Institutes of Health (NIH), конференција, 1988).

[Оквир на 9. страни]

Дански научник Нилс Јерне био је 1984. године предложен за Нобелову награду из медицине. Кад је упитан зашто је одбио трансфузију крви, рекао је: ”Крв неке особе је као његов отисак прста — не постоје две крвне групе које су сасвим сличне.“

[Оквир на 10. страни]

КРВ, ОШТЕЋЕНА ЈЕТРА, И. . .

”Иронично је да АИДС, који се преноси крвљу (...) није никада био толико претња као друге болести — хепатитис, на пример“, објашњава Washington Post.

Да, огроман број људи се тешко разболео и умро од таквог хепатитиса, за којег нема посебног лечења. Према U. S. News & World Report (1. мај 1989), око 5 посто оних којима је у САД дана крв добија хепатитис — 175 000 људи годишње. Око половина постају хронични носиоци, а најмање 1 од 5 развије цирозу или рак јетре. Процењено је да 4 000 људи умире. Замисли новински наслов у ком би читао да се срушио џамбо џет и да су сви погинули. А 4 000 мртвих уствари значи да један џамбо џет испуњен до последњег места падне сваки месец!

Лекари већ одавно знају да се блажи хепатитис (тип А) ширио преко нечисте хране или воде. Затим су видели да се озбиљнији облик шири преко крви, а нису имали начина да претраже крв у потрази за њим. Коначно, брилијантни научници су сазнали како открити ”отиске“ тог вируса (тип Б). До почетка 1970-тих, крв је била испитана у неким земљама. Залихе крви су изгледале сигурне и будућност за крв светла! Да ли заиста?

Већ је одавно било јасно да хиљаде оних којима је била дана испитана крв још увек развију хепатитис. Многи су, после исцрпљујуће болести, сазнали да им је јетра оштећена. Ако је крв била тестирана, зашто се то догађало? Крв је садржавала један други облик, зван нон-А, нон-Б хепатитис (НАНБ). Деценијама је стварао проблеме трансфузијама — између 8 и 17 посто оних којима је давана крв у Израелу, Италији, Јапану, САД, Шпанији и Шведској оболило је.

Тада су се појавили новински наслови као ”Коначно изолован мистериозни вирус хепатитиса Нон-А, Нон-Б”; ”Сламање грознице у крви“. Поново, порука је била: ’Неухватљив узрочник је нађен!‘ У априлу 1989. јавности је било речено да је на располагању тест за НАНБ, који се сада назива хепатитис Ц.

Могао би мислити да је то олакшање преурањено. Уствари, италијански истраживачи су известили о једном другом вирусу хепатитиса, мутанту, који би могао бити одговоран за трећину свих случајева. ”Неки ауторитети“, примећује Harvard Medical School Health Letter (новембар 1989), ”забринути су да А, Б, Ц и Д не представљају читаву абецеду вируса хепатитиса; и други се могу појавити“. The New York Times (13. фебруар 1990) каже: ”Стручњаци јако сумњају да други вируси могу проузроковати хепатитис; ако буду откривени, биће означени хепатитисом Е и тако даље.“

Да ли се банке крви налазе пред даљњим дугим истраживањима у потрази за тестовима који ће крв учинити сигурном? Наводећи проблем цене, директор Америчког црвеног крста је дао следећи узнемиравајући коментар: ”Не можемо једноставно стално додавати тест за тестом за сваки инфективни узрочник који би се могао раширити“ (Medical World News, 8. мај 1989).

Чак је и тест на хепатитис Б погрешив; многи га још увек добију путем крви. Штавише, хоће ли људи бити задовољни објављеним тестом на хепатитис Ц? The Journal of the American Medical Association (5. јануар 1990) је показао да може проћи година дана пре него се антитела те болести могу открити тестом. У међувремену, људи којима је трансфундирана крв могу се суочити са оштећеном јетром — и са смрћу.

[Оквир⁄Слика на 11. страни]

Шагасова болест показује како крв преноси болести до удаљених људи. ”The Medical Post“ (16. јануар 1990) извештава да је ’10-12 милиона људи у Латинској Америци хронично заражено‘. Њу се назива ”једном од најважнијих ризика трансфузије у Јужној Америци.“ ”Убојити инсект“ уједа жртве које спавају у лице, пије крв и загађује рану. Жртва може годинама носити Шагасову болест (и у међувремену може дати крв) пре него што се развију кобне срчане компликације.

Зашто би то требало забрињавати људе на удаљеним континентима? У ”The New York Times” (23. мај 1989), др. Л. К. Алтман извештава о пацијентима са посттрансфузијском Шагасовом болешћу, од којих је један умро. Он додаје: ”Додатни случајеви су могли проћи неопажено јер [овдашњи лекари] нису навикнути на Шагасову болест, нису схватали да се она може ширити трансфузијама.“ Да, крв може бити средство помоћу којег болести могу далеко путовати.

[Оквир на 12. страни]

Др. Кнуд Лунд-Олесен пише: ”Пошто се неке особе у високоризичним групама добровољно јављају као даваоци крви јер их се аутоматски тестира на АИДС, мислим да постоји разлог за несклоност у вези прихватања трансфузије крви. Јеховини сведоци је одбијају већ много година. Да ли су гледали у будућност?“ (”Ugeskrift for Læger“ [Лекарски недељник], 26. септембар 1988).

[Слика на 9. страни]

Папа је преживео атентат. Након изласка из болнице поново је враћен у њу за два месеца, ”много патећи“. Зашто? Због могуће кобне инфекције цитомегаловирусом из крви коју је примио

[Извор]

UPI/Bettmann Newsphotos

[Слика на 12. страни]

Вирус АИДС-а

[Извор]

CDC, Atlanta, Ga.