Како други могу помоћи?

„АКО могу нешто да учиним, само ми реци.“ То је оно што многи од нас кажу пријатељу или рођаку који је новоожалошћен. Да, ми заиста тако мислимо. Учинили бисмо све да помогнемо. Али да ли нас уцвељена особа позива и каже: „Мислио сам о нечему што можеш учинити да ми помогнеш“? Обично не. Јасно је да је можда потребно да ми преузмемо неку иницијативу ако заиста желимо да помогнемо ономе који жали и да га утешимо.

Једна библијска пословица каже: „Златне јабуке у сребрнијем судима јесу згодне ријечи [„реч изговорена у право време“, NW]“ (Пословице 15:23; 25:11, ДК). Мудрост је у знању тога шта рећи а шта не рећи, шта учинити а шта не учинити. Ево неких библијских предлога за које су неке уцвељене особе установиле да су корисни.

Шта учинити...

Слушајте: Буди „брз чути“, каже Јаков 1:19. Једна од најкориснијих ствари које можете учинити јесте да поделите бол са уцвељеним кроз слушање. Неким уцвељеним особама је можда потребно да разговарају о свом вољеном који је умро, о несрећном случају или болести која је проузроковала смрт, или о својим осећањима од те смрти. Зато питајте: „Да ли бисте волели да разговарате о томе?“ Дозволи им да они одлуче. Сећајући се кад му је умро отац, један младић је рекао: „Заиста ми је помогло кад су други питали шта се десило и затим стварно слушали.“ Слушајте стрпљиво и саосећајно без обавезног осећања да морате да пружите одговоре или решења. Дозволите им да изразе све оно што желе да поделе.

Пружите им засигурање: Уверите их да су учинили све што је било могуће (или било шта друго за што знате да је истинито и позитивно). Увек изнова их уверавајте да оно што осећају — туга, гнев, кривица или нека друга емоција — не мора уопште бити неуобичајено. Говорите им о другима за које знате да су се успешно опоравили од сличног губитка. Такве ’љубазне речи’ јесу ’здравље костима‘, кажу Приче Соломунове 16:24 (ДК) (1. Солуњанима 5:11, 14).

Будите на располагању: Ставите се на располагање, не само првих неколико дана када су ту многи пријатељи и рођаци, већ чак и месецима касније када се други врате својој нормалној рутини. На тај начин ви се показујете као ’прави пријатељ‘, онакав који остаје уз пријатеља у време ’невоље‘ (Пословице 17:17). „Наши пријатељи су проверавали да ли су нам вечери биле испуњене активностима тако да нисмо морали проводити превише времена у кући сами“, објашњава Тересеа, чије је дете погинуло у једној аутомобилској несрећи. „То нам је помогло да се суочимо са осећањем празнине које смо имали.“ Годишњице, као што су годишњица венчања или датум смрти, могу бити стресно време за преживеле годинама касније. Зашто не означите такве датуме на свом календару тако да се, кад се они приближе, можете ставити на располагање, ако је потребно, за саосећајну подршку?

Преузмите одговарајућу иницијативу: Да ли је потребно да се обаве неке ствари? Да ли је потребан неко да пази на децу? Да ли је пријатељима и рођацима који су у посети потребно место за смештај? Недавно уцвељене особе су често тако ошамућене да чак не знају ни шта оне треба да ураде, а камоли да кажу другима како они могу помоћи. Зато ако увидите стварну потребу, немојте чекати да будете замољени; преузмите иницијативу (1. Коринћанима 10:24; упореди 1. Јованова 3:17, 18). Једна жена чији је муж умро присећала се: „Многи су рекли, ’Само реци, ако нешто могу да учиним‘. Али једна пријатељица није питала. Она је отишла право у спаваћу собу, пресвукла постељу, и опрала постељину запрљану од његове смрти. Једна друга је узела кофу, воду и прибор за чишћење и орибала тепих где је мој муж повраћао. Неколико недеља касније, један од скупштинских старешина свратио је у свом радном оделу са својим алатом и рекао, ’Знам да мора бити нечег што треба да се поправи. Шта има?‘ Како ме је обрадовао што је поправио врата која су накриво висила на шарки и што ми је причврстио један електрични уређај!“ (Упореди Јаков 1:27.)

Будите гостољубиви: „Не занемарујте гостољубивост“, подсећа нас Библија (Јеврејима 13:2). Нарочито треба да се сетимо да будемо гостољубиви према онима који су ожалошћени. Уместо позива „дођи кад хоћеш“, утврдите датум и време. Ако одбију, немојте се тако лако предати. Можда је потребан неки љубазан подстицај. Можда одбијају ваш позив зато што се боје да ће изгубити контролу над својим емоцијама пред другима. Или се можда осећају кривим због уживања у оброку или дружењу у једно такво време. Сетите се гостољубиве жене Лидије која се спомиње у Библији. Након што су били позвани код ње, Лука каже: „И принуди нас“ (Дела апостола 16:15).

Будите стрпљиви и пуни разумевања: Немојте бити превише изненађени оним што уцвељене особе могу рећи у прво време. Упамтите, они могу осећати гнев или кривицу. Ако су према вама усмерени емоционални изливи, то ће захтевати увид и стрпљивост с ваше стране да не одговорите с иритираношћу. „Обуците се у... срдачну милост, доброту, понизност, благост и устрпљивост“, препоручује Библија (Колошанима 3:12, 13).

Напишите писмо: Често се превиђа вредност једног писма или разгледнице са изразима саучешћа. Каква је корист од тога? Синди, која је изгубила своју мајку због рака, одговара: „Једна пријатељица ми је написала лепо писмо. То ми је заиста помогло јер сам могла да га читам увек изнова.“ Такво писмо или карта охрабрења може се саставити „у неколико речи“, али треба да буде од срца (Јеврејима 13:22). Оно може говорити да ви бринете и да имате неку посебну успомену на преминулог, или можете показати како је на ваш живот утицала особа која је умрла.

Молите се с њима: Немојте потцењивати вредност ваших молитава с уцвељеним особама и за њих. Библија каже: „Молитва праведнога много може помоћи“ (Јаков 5:16). На пример, кад они чују како се молите у њихову корист то им може помоћи да ублаже таква негативна осећања као што је кривица. (Упореди Јаков 5:13-15.)

Шта не учинити...

Немојте се држати по страни због тога што не знате шта да кажете или учините: ’Сигуран сам да им је потребно да сада буду сами‘, можемо рећи себи. Али можда је ствар у томе да се ми држимо по страни јер се бојимо да не кажемо или учинимо неку погрешну ствар. Међутим, то што је пријатељи, рођаци или суверници избегавају може уцвељену особу навести да се осећа усамљенијом, повећавајући тако бол. Упамтите, најљубазније речи и дела обично су најједноставнији (Ефесцима 4:32). Сама ваша присутност може бити извор охрабрења. (Упореди Дела апостола 28:15.) Сећајући се дана кад јој је умрла кћерка, Тересеа каже: „За један сат, хол болнице је био пун наших пријатеља; биле су ту све старешине и њихове жене. Неке од жена су биле с виклерима, неке су биле у својим радним оделима. Они су једноставно оставили све и дошли. Многи од њих су нам рекли да не знају шта да кажу, али то није било важно зато што су једноставно били ту.“

Немојте вршити притисак на њих да престану да жале: ’Добро, добро, сада, немој да плачеш‘, можда желимо рећи. Али може бити боље дозволити да сузе теку. „Мислим да је важно дозволити уцвељенима да покажу своје емоције и да се заиста испразне“, каже Катарина, размишљајући о смрти свог мужа. Одупирите се склоности да другима говорите како треба да се осећају. И немојте мислити да морате сакрити своја осећања да бисте заштитили њихова. Уместо тога, „плачите с онима који плачу“, препоручује Библија (Римљанима 12:15).

Немојте бити брзи да им саветујете да уклоне одећу или друге личне ствари покојника пре него што су за то спремни: Можда сматрамо да би за њих било боље да уклоне предмете који евоцирају успомене зато што они на неки начин продужују жалост. Али изрека „Далеко од очију, далеко од ума“ овде се не може применити. Уцвељеној особи је можда потребно да преминулом допусти да оде полако. Сетите се библијског описа реакције патријарха Јакова кад је био наведен да поверује да је његовог младог сина Јосифа растргла дивља животиња. Након што је Јосифова крвљу натопљена дуга хаљина била показана Јакову, он „тугова дуго за сином својим. Сви синови његови и све кћери његове дођоше му да га теше, али он не примаше утехе“ (Постање 37:31-35).

Немојте рећи, ’Можеш имати друго дете‘: „Била сам озлојеђена на људе који су ми говорили да могу имати друго дете“, сећа се једна мајка којој је смрт однела дете. Они могу мислити добро, али за ожалошћеног родитеља, речи које носе мисао да изгубљено дете може бити замењено могу ’пробости као мач‘ (Пословице 12:18). Једно дете не може никада заменити друго. Зашто? Зато што је свако јединствено.

Немојте безусловно избегавати да спомињете преминулог: „Многи људи не би чак ни споменули име мог сина Џимија нити говорили о њему“, сећа се једна мајка. „Морам признати да ме је мало болело кад су други то чинили.“ Зато немојте безусловно мењати тему кад се спомене име покојника. Питајте особу да ли јој је потребно да разговара о свом вољеном. (Упореди Јоб 1:18, 19 и 10:1.) Неке уцвељене особе цене да чују како пријатељи говоре о посебним особинама због којих им је преминули био драг. (Упореди Дела апостола 9:36-39.)

Немојте бити брзи да кажете, ’То је било најбоље‘: Настојање да нађете нешто позитивно у вези са смрћу није увек ’утешно за малодушне‘ који жале (1. Солуњанима 5:14). Сећајући се кад јој је мајка умрла, једна млада жена је рекла: „Други би говорили, ’Она се не мучи‘ или, ’Бар је у миру‘. Али ја нисам желела да чујем то.“ Такви коментари за преживеле могу подразумевати да они не треба да осећају тугу или да губитак није био значајан. Међутим, они могу осећати велику тугу зато што им њихов вољени много недостаје.

Можда је боље не рећи, ’Знам како се осећаш‘: Да ли стварно знате? На пример, можете ли ви уопште знати шта осећа родитељ кад умре дете ако сами нисте искусили такав губитак? А чак и ако јесте, схватите да се други можда не осећају баш као што сте се ви осећали. (Упореди Јеремијине Тугованке 1:12.) С друге стране, ако то изгледа прикладно, може унеколико бити корисно ако кажете како сте се ви опоравили од губитка свог вољеног. Једна жена чија је кћерка била убијена установила је да јој је улило сигурност када јој је мајка једне друге девојке која је умрла испричала о њеном сопственом повратку нормалном животу. Она је рекла: „Мајка те умрле девојке није увела своју причу речима ’Знам како се осећаш.‘ Она ми је једноставно рекла како је било њој и дозволила ми да се ја надовежем на то.“

Помагање уцвељеној особи захтева саосећање, разборитост и много љубави с ваше стране. Немојте чекати да уцвељена особа приђе вама. Немојте једноставно рећи: „Ако нешто могу да учиним...“ Нађите то „нешто“ сами, и затим предузмите одговарајућу иницијативу.

Остаје неколико питања: Шта је с библијском надом у васкрсење? Шта то може значити за вас и вашег вољеног који је умро? Како можемо бити сигурни да је то поуздана нада?