Књига која „говори“ живе језике
Ако језик на коме је нека књига писана умре, и та књига умире за све практичне сврхе. Мало људи данас зна да чита древне језике на којима је писана Библија. А ипак, она је жива. Опстала је због тога што је „научила да говори“ живе језике човечанства. Преводиоци који су је „учили“ да говори друге језике суочавали су се понекад с на изглед непремостивим препрекама.
ПРЕВОЂЕЊЕ Библије — с њених преко 1 100 поглавља и 31 000 стихова — импозантан је задатак. Међутим, током векова, предани преводиоци су радо преузимали на себе тај изазов. Многи од њих су били спремни да трпе тешкоће и чак да умру за своје дело. Прича о томе како је дошло до тога да Библија буде преведена на језике човечанства представља изванредан извештај истрајности и генијалности. Осмотримо само мали део тог импресивног досијеа.
Изазови с којима се суочавају преводиоци
Како да преведеш књигу на неки језик који нема писмо? Многи преводиоци Библије суочили су се баш с таквим изазовом. На пример, Улфила, из четвртог века н. е., почео је да преводи Библију на тада савремен али не и писан језик — готски. Улфила је савладао тај изазов тако што је измислио готски алфабет од 27 слова, који је темељио првенствено на грчком и латинском алфабету. Његов превод скоро читаве Библије на готски био је завршен пре 381. н. е.
У деветом веку, два брата која су говорила грчки, Ћирило (изворно име Константин) и Методије, обојица истакнути изучаваоци и лингвисти, желели су да преведу Библију за народ који говори словенски. Али словенски — претеча данашњих словенских језика — није имао писмо. Зато су та два брата измислила један алфабет како би направили превод Библије. Тако је Библија сада могла да „говори“ за много више људи, за оне у словенском свету.
У 16. веку, Вилијам Тиндејл се дао на превођење Библије са изворних језика на енглески, али је наишао на чврсто противљење и цркве и државе. Тиндејл, који је био образован на Оксфорду, желео је да направи превод који ће чак и „дечак за плугом“ моћи да разуме.1 Али да би то постигао, морао је да побегне за Немачку, где је 1526. био штампан његов енглески „Нови завет“. Када су примерци били прокријумчарени у Енглеску, власти су биле толико бесне да су почеле да их јавно спаљују. Тиндејл је касније био издат. Непосредно пре него што је био угушен и његово тело спаљено, изрекао је јаким гласом следеће речи: „Господе, отвори очи краљу Енглеске!“2
Превођење Библије је настављено; преводиоци се нису дали зауставити. До 1800, бар делови Библије „научили су да говоре“ 68 језика. Затим, с формирањем Библијских друштава — нарочито Британског и иностраног библијског друштва, основаног 1804. — Библија је брзо „учила“ још више нових језика. На стотине младих људи добровољно се нудило да оду у стране земље као мисионари, од којих многи с првенственим циљем превођења Библије.
Учење језика Африке
Године 1800, у Африци је било само десетак писаних језика. Стотине других говорних језика морало је да чека док неко не измисли неки систем за писање. Мисионари су долазили и учили језике, без помоћи буквара или речника. Затим су се трудили да развију неки писани облик, а након тога су учили људе да читају писана слова. То су радили како би људи једном могли да читају Библију на свом сопственом језику.3
Један такав мисионар био је Шкотланђанин по имену Роберт Мофат. Године 1821, у старости од 25 година, Мофат је започео једну мисију међу јужноафричким народом који је говорио језик цвана. Да би научио њихов неписани језик, он се стопио с тим народом, понекад путујући у унутрашњост да би живео међу њима. „Људи су били љубазни“, писао је касније, „а моје грубе грешке у језику изазивале су многе експлозије смеха. Никада, ни у једном једином случају, појединац не би исправио неку реч или реченицу, док он или она не би тако успешно опонашали оригинал, како би причинили велику забаву другима.“4 Мофат је истрајао и коначно савладао језик, развивши за њега и писмо.
Године 1829, након што је радио међу народом Цвана осам година, Мофат је завршио превођење Лукиног јеванђеља. Да би га штампао, путовао је око 950 километара запрежним колима до обале, а затим узео брод за Кептаун. Тамо му је гувернер дао дозволу да користи владину штампарску машину, али је Мофат морао сам да постави штампарска слова и да обави штампање, и коначно је 1830. објавио Јеванђеље. Први пут је народ Цвана могао да чита део Библије на свом сопственом језику. Године 1857, Мофат је завршио превод читаве Библије на језик цвана.
Мофат је касније описао реакцију народа Цвана када им је Лукино јеванђеље први пут стављено на располагање. Забележио је: „Знам појединце који су долазили стотине километара да би добили примерке Св. Луке... Видео сам како добијају делове Св. Луке, и плачу над њима, стискају их у наручје и лију сузе захвалности, све док не малом броју њих нисам морао да кажем: ’Упропастићете књиге својим сузама‘“.5
Предани преводиоци као што је Мофат пружили су тако многим Африканцима — од којих неки у почетку нису видели потребу за писаним језиком — прву прилику да комуницирају писмено. Међутим, преводиоци су веровали да људима Африке дају један још вреднији дар — Библију на њиховом сопственом језику. Данас Библија, у целини или делимично, „говори“ преко 600 афричких језика.
Учење азијских језика
Док су се преводиоци у Африци борили да развију писане облике за говорне језике, на другој страни света, други преводиоци су наилазили на једну много другачију препреку — превођење на језике који су већ имали сложена писана слова. Такав је био изазов с којим су се суочавали они који су преводили Библију на азијске језике.
Почетком 19. века, Вилијам Кери и Џошуа Маршман отишли су у Индију и савладали многе од њених писаних језика. Уз помоћ Вилијама Ворда, једног штампара, направили су преводе бар делова Библије на скоро 40 језика.6 У вези с Вилијамом Керијем, писац Џ. Херберт Кејн објашњава: „Он је измислио диван, течни, разговорни стил [бенгалског језика] који је заменио стари класични облик, чинећи га тако разумљивијим и привлачнијим за савремене читаоце.“7
Адонајрам Џудсон, рођен и одрастао у Сједињеним Државама, отпутовао је за Бурму, и 1817. почео да преводи Библију на бурмански. Описујући тешкоћу савладавања једног оријенталног језика до степена потребног за превођење Библије, он је писао: ’Кад се латимо неког језика који говоре људи с друге стране земље, чије мисли иду каналима другачијим од наших, и чији су обрасци изражавања због тога потпуно нови, а слова и речи потпуно лишени и најмање сличности с било којим језиком с којим смо се икада срели; кад немамо речник нити тумача и морамо да покупимо нешто од језика пре него што можемо да прибавимо помоћ неког учитеља домороца — то значи рад!‘8
У Џудсоновом случају, то је значило неких 18 година мукотрпног рада. Завршни део бурманске Библије био је штампан 1835. Међутим, његов боравак у Бурми скупо га је коштао. Док је радио на преводу, оптужен је за шпијунажу и због тога је провео скоро две године у једном затвору који је врвео од комараца. Недуго по његовом пуштању, умрле су му жена и кћеркица од грознице.
Када је 25-годишњи Роберт Морисон стигао у Кину 1807, преузео је крајње тежак задатак превођења Библије на кинески, један од најсложенијих писаних језика. Имао је само ограничено знање кинеског, који је почео да студира само две године пре тога. Морисон је такође морао да се сукоби с кинеским законом, који је настојао да сачува изолацију Кине. Кинезима је било забрањено, под претњом смртне казне, да странце поучавају језику. Да један странац преводи Библију на кинески био је капиталан злочин.
Незастрашен али опрезан, Морисон је наставио да проучава језик, брзо га учећи. За две године добио је посао као преводилац за једну источноиндијску компанију. Током дана, радио је за ту компанију, а у тајности и под сталном претњом да буде откривен, радио је на превођењу Библије. Године 1814, седам година након што је стигао у Кину, имао је Хришћанске грчке списе спремне за штампање.9 Пет година касније, уз помоћ Вилијама Милна, завршио је Хебрејске списе.
Било је то једно огромно достигнуће — Библија је сада могла да „говори“ језиком који користи више људи него било који други на свету. Захваљујући способним преводиоцима, уследили су преводи и на друге азијске језике. Данас, на располагању су делови Библије на преко 500 језика Азије.
Зашто су се људи као што су Тиндејл, Мофат, Џудсон и Морисон годинама трудили — неки чак ризикујући свој живот — да би превели неку књигу за људе које не познају и, у неким случајевима, за људе који нису имали писани језик? Сигурно не због славе или финансијског добитка. Они су веровали да је Библија Божја Реч и да она треба да „говори“ људима — свим људима — на њиховом сопственом језику.
Било да сматраш да је Библија Реч Божја или не, вероватно ћеш се сложити да је такав самопожртвовани дух који су испољавали ови предани преводиоци права реткост у данашњем свету. Зар књига која надахњује такву несебичност није вредна испитивања?
[Табела на 12. страни]
(За комплетан текст, види публикацију)
Број језика на којима су делови Библије штампани од 1800.
68 107 171 269 367 522 729 971 1 199 1 762 2 123
1800. 1900. 1995.
[Слика на 10. страни]
Тиндејл преводи Библију
[Слика на 11. страни]
Роберт Мофат
[Слика на 12. страни]
Адонајрам Џудсон
[Слика на 13. страни]
Роберт Морисон