Идеја улази у источњачке религије
„Увек сам мислио да је бесмртност душе универзална истина коју сви прихватају. Зато сам се стварно изненадио кад сам сазнао да су неки велики умови и Истока и Запада горљиво аргументовали против тог веровања. Сада се питам како је идеја о бесмртности ушла у хиндуистичку свест“ — СТУДЕНТ ФАКУЛТЕТА КОЈИ ЈЕ ОДГАЈАН КАО ХИНДУС.
1. Зашто смо заинтересовани да сазнамо о развоју и ширењу доктрине о људској бесмртности у разним религијама?
КАКО је идеја да човек има бесмртну душу ушла у хиндуизам и друге источњачке религије? Ово питање је занимљиво чак и за оне на Западу који можда нису упознати с тим религијама, пошто то веровање утиче на свачије гледиште о будућности. Због тога што је учење о људској бесмртности заједнички именилац већине данашњих религија, сазнање о томе како је тај концепт настао заиста може унапредити боље разумевање и бољу комуникацију.
2. Зашто је Индија значајан извор религиозног утицаја у Азији?
2 Ниниан Смарт, професор религије на Универзитету Ланчестер у Британији, примећује: „Индија је најважнији центар религиозног утицаја у Азији. То није само зато што је у Индији настао велики број вера — хиндуизам, будизам, ђаинизам, сикизам, итд. — већ и зато што је једна од њих, будизам, дубоко утицала на културу практично целе источне Азије.“ Многе културе које су биле изложене том утицају „још увек сматрају да је Индија њихова духовна домовина“, каже хиндуистички изучавалац Никилананда. Како је онда то учење о бесмртности продрло у Индију и друге делове Азије?
Хиндуистичко учење о реинкарнацији
3. Према једном историчару, ко је можда идеју о сељењу душа пренео у Индију?
3 У шестом веку пре н. е., док су Питагора и његови следбеници у Грчкој заступали теорију о сељењу душа, хиндуистички мудраци који су живели дуж обала Инда и Ганга у Индији развијали су тај исти концепт. Истовремено појављивање тог веровања „у грчком свету и у Индији тешко да је било случајно“, каже историчар Арнолд Тојнби. „Један могући заједнички извор [утицаја]“, истиче Тојнби, „јесте евроазијско номадско друштво, које се у 8. и 7. веку пре н. е. спустило у Индију, југозападну Азију, степску земљу дуж северне обале Црног мора, и на Балканско и Анатолско полуострво.“ Мигрирајућа евроазијска племена очигледно су са собом у Индију донела идеју о сељењу душа.
4. Зашто се концепт о сељењу душа свидео хиндуистичким мудрацима?
4 Хиндуизам је у Индији почео много раније, доласком Аријаца око 1500. пре н. е. Од самог почетка, хиндуизам је имао веровање да се душа разликује од тела и да надживљава смрт. Тако су хиндуси практиковали обожавање предака и постављали храну за душе мртвих. Вековима касније кад је идеја о сељењу душа дошла до Индије, она се сигурно допала хиндуистичким мудрацима који су се мучили с универзалним проблемом о злу и патњи међу људима. Комбинујући сељење душа с оним што се назива закон карме, закон узрока и последице, хиндуистички мудраци су развили теорију о реинкарнацији, према којој се врлине и недостаци из једног живота награђују или кажњавају у наредном.
5. Према хиндуизму, који је коначни циљ душе?
5 Али постоји још један концепт који је утицао на учење хиндуизма о души. „Изгледа да је тачно да је управо у време кад је била формирана теорија о сељењу душа и карми, или чак и раније“, каже Encyclopædia of Religion and Ethics, „још један концепт... постепено добијао свој облик у једном малом интелектуалном кругу у сев. Индији — филозофски концепт о браман-атману [врховни и вечни браман, коначна реалност].“ Та идеја је комбинована с теоријом о реинкарнацији да би се дефинисао коначни циљ хиндуса — ослобођење од циклуса сељења душе да би се било једно с том коначном реалношћу. То се, према веровању хиндуса, постиже настојањем да се има друштвено прихватљиво понашање и посебно хиндуистичко спознање.
6, 7. Које је веровање данашњег хиндуизма о другом свету?
6 Тако су хиндуистички мудри људи обликовали идеју о сељењу душа у доктрину о реинкарнацији тако што су сељење душа комбиновали са законом карме и концептом о браману. Октавио Паз, добитник Нобелове награде за поезију и бивши амбасадор Мексика у Индији, пише: „Како се хиндуизам ширио, тако се ширила и идеја... која је кључна за браманизам, будизам и друге азијске религије: метемпсихоза, сељење душа кроз узастопне животе.“
7 Доктрина о реинкарнацији је главна потпора данашњег хиндуизма. Хиндуистички филозоф Никилананда каже: „Сваки добар хиндус је уверен да постизање бесмртности није повластица изабране неколицине, већ право свих стечено рођењем.“
Циклус поновног рађања у будизму
8-10. (а) Како будизам дефинише постојање? (б) Како један будистички изучавалац објашњава поновно рађање?
8 Будизам је основан у Индији око 500. пре н. е. Према будистичкој традицији, будизам је основао индијски принц по имену Сидарта Гаутама, који је постао познат као Буда након што је био просветљен. Пошто је будизам потекао из хиндуизма, његова учења су у неким погледима слична учењима хиндуизма. Према будизму, постојање је непрестани циклус рађања и смрти, и као и у хиндуизму, статус сваког појединца у садашњем животу одређен је делима из његовог претходног живота.
9 Али будизам не објашњава постојање помоћу личне душе која преживљава смрт. „[Буда] је у људској психи видео само једну пролазну серију неповезаних психолошких стања, које на окупу држи само жеља“, приметио је Арнолд Тојнби. Па ипак, Буда је веровао да нешто — неко стање или нека сила — прелази из једног живота у други. Др Валпола Рахул, будистички изучавалац, објашњава:
10 „Биће није ништа друго до комбинација психичких и менталних сила односно енергија. Оно што ми називамо смрћу је тотално нефункционисање физичког тела. Да ли с нефункционисањем тела потпуно стају све те силе и енергије? Будизам каже ’не‘. Снага воље, жеља, жудња за постојањем, за продужетком живота, за поновним рађањима, представљају огромну силу која покреће целе животе, целе егзистенције, која покреће чак и цели свет. То је највећа сила, највећа енергија на свету. Према будизму, та сила не стаје заједно с нефункционисањем тела, које је смрт; она се и даље манифестује у једном другом облику, стварајући реегзистенцију која се назива поновно рађање.“
11. Које је будистичко гледиште о другом свету?
11 Будистичко гледиште о другом свету је следеће: постојање је вечно осим ако особа не постигне коначни циљ — нирвану, ослобођење из циклуса поновних рађања. Нирвана није ни стање вечног блаженства нити кад неко постане једно с коначном реалношћу. То је једноставно стање непостојања — „место бесмртности“ изван личног постојања. Webster’s Ninth New Collegiate Dictionary дефинише „нирвану“ као „место или стање без бриге, бола или спољашње реалности“. Уместо да траже бесмртност, будисти су подстакнути да је превазиђу достизањем нирване.
12-14. Како разни облици будизма преносе идеју о бесмртности?
12 Док се ширио у разна места у Азији, будизам је модификовао своја учења како би се прилагодио локалним веровањима. На пример, махајана будизам, облик који је доминантан у Кини и Јапану, садржи веровање у небеске бодисатве, то јест будуће Буде. Бодисатве одлажу своју нирвану ради безбројних живота да би служили другима и помагали им да достигну нирвану. Тако неко може изабрати да настави с циклусом поновног рађања чак и након што достигне нирвану.
13 Још једна измена која је постала посебно утицајна у Кини и Јапану јесте доктрина о Чистој земљи на западу, коју је створио Буда Амитаба, то јест Амида. Они који у вери призивају Будино име рађају се поново у Чистој земљи, то јест рају, где постоје повољнији услови за постизање коначног просветљења. Шта је произашло из овог учења? Професор Смарт, споменут раније, објашњава: „Сасвим логично, блистави рај, живописно представљен у неким махајана списима, као крајњи циљ заменио је нирвану у популарној машти.“
14 Тибетански будизам уједињује и друге локалне елементе. На пример, тибетанска књига мртвих описује удес особе која је у прелазном стању пре него што буде поново рођена. За мртве се каже да су изложени блиставој светлости коначне реалности, и они који не могу да поднесу ту светлост не добијају ослобођење, већ се поново рађају. Јасно је да будизам у својим разним облицима преноси идеју о бесмртности.
Обожавање предака у јапанском шинтоизму
15-17. (а) Како се обожавање духова предака развило у шинтоизму? (б) Како је веровање о бесмртности душе темељ шинтоизма?
15 У Јапану је постојала религија и пре доласка будизма у шестом веку н. е. Била је то религија без имена, и састојала се од веровања повезаних с моралом и обичајима народа. Међутим, увођењем будизма настала је потреба да се јапанска религија разликује од те стране религије. И тако је настала ознака „шинтоизам“, што значи „пут богова“.
16 Које је веровање првобитни шинтоизам имао у вези с другим светом? С доласком узгоја пиринча на влажним пољима, „пољопривреда на влажним пољима захтевала је добро организоване и стабилне заједнице“, објашњава Kodansha Encyclopedia of Japan, „и били су разрађени пољопривредни обреди — који су касније играли значајну улогу у шинтоизму“. Страх од душа покојника навео је тај древни народ да измисли обреде за умиривање тих душа. То је довело до обожавања духова предака.
17 Према шинтоистичком веровању, „покојна“ душа још увек има своју личност али је окаљана због смрти. Кад ожалошћени изврше обреде за покојника, душа се очисти до те мере да се отклони свака злоба, и она добија један мирољубив и добротворан карактер. С временом, дух претка се подиже до положаја предачког божанства, то јест заштитника. Пошто је постојао истовремено кад и будизам, шинтоизам је преузео нека будистичка учења, укључујући и доктрину о рају. Тако видимо да је веровање у бесмртност темељ и шинтоизма.
Бесмртност у таоизму, обожавање предака у конфуцијанизму
18. Какво је таоистичко размишљање с обзиром на бесмртност?
18 Таоизам је основао Лао Це, за кога се каже да је живео у Кини у шестом веку пре н. е. Циљ у животу, према таоизму, јесте ускладити људске активности са таоом — путем природе. Таоистичко размишљање с обзиром на бесмртност може се сажети на следећи начин: тао је водеће начело свемира. Тао нема ни почетка ни краја. Живећи у складу са таоом, особа учествује у њему и постаје вечна.
19-21. До којих су настојања довеле таоистичке теорије?
19 У свом настојању да буду једно с природом, таоисти су се с временом посебно заинтересовали за бесконачност и прилагодљивост таоа. Они су теоретисали да живећи у складу са таоом, то јест путем природе, особа може некако проникнути у тајне природе и постати имуна на физичку бол, болест, па чак и смрт.
20 Таоисти су почели да експериментишу с медитирањем, вежбама дисања и дијетом, што је наводно могло да одложи телесно пропадање и смрт. Ускоро су почеле да круже легенде о бесмртнима који су могли да лете на облацима и да се појављују и нестају по својој вољи и који су безброј година живели на светим планинама или на удаљеним острвима, те да их је одржавала роса или магично воће. Кинеска историја извештава да је 219. пре н. е., цар Чин Ши Хуанг Ти послао флоту бродова са 3 000 дечака и девојчица да пронађу легендарно острво Пенг-лаи, дом бесмртних, како би донели биљку бесмртности. Није ни потребно спомињати да се нису вратили с тим еликсиром.
21 Потрага за вечним животом навела је таоисте да експериментишу са измишљањем алхемичних пилула бесмртности. Према таоистичком гледишту, живот настаје кад се комбинују супротне силе јин и јанг (мушка и женска сила). Тако су алхемичари мешањем олова (тамно, или јин) и живе (светло, или јанг) опонашали процес природе, и мислили су да ће производ бити пилула бесмртности.
22. Шта је настало из будистичког утицаја на кинески религиозни живот?
22 До седмог века н. е., будизам је продро у кинески религиозни живот. Резултат је био једна комбинација која је обухватала елементе будизма, спиритизма и обожавања предака. „И будизам и таоизам“, каже професор Смарт, „пружили су облик и срж веровањима о животу после смрти која су у древном кинеском обожавању предака била прилично површна.“
23. Какав је био Конфуцијев став с обзиром на обожавање предака?
23 Конфуције, још један истакнути кинески мудрац из шестог века пре н. е., чија је филозофија постала основа за конфуцијанизам, није много коментарисао о другом свету. Уместо тога, он је наглашавао важност моралне доброте и друштвено прихватљивог понашања. Међутим, он је имао позитиван став према обожавању предака и стављао је велики нагласак на држање обреда и церемонија повезаних с духовима покојних предака.
Друге источњачке религије
24. Шта ђаинизам научава у вези с душом?
24 Ђаинизам је основан у Индији у шестом веку пре н. е. Његов оснивач, Махавира, научавао је да све што живи има вечну душу и да је спасење душе од ропства карме могуће само екстремним самоодрицањем и самодисциплином и стриктним примењивањем ненасиља према свим створењима. Ђаинисти се тих веровања држе до дан-данас.
25, 26. Која се хиндуистичка веровања налазе и у сикизму?
25 Индија је такође родно место сикизма, религије коју практикује 19 милиона људи. Ова религија је имала свој почетак у 16. веку кад је гуру Нанак одлучио да помеша најбоље од хиндуизма и ислама и формира једну уједињену религију. Сикизам је прихватио хиндуистичка веровања у бесмртност душе, реинкарнацију и карму.
26 Јасно је да је веровање да се живот наставља након што тело умре саставни део већине источњачких религија. Међутим, шта је с хришћанским светом, јудаизмом и исламом?
[Мапа на 10. страни]
(За комплетан текст, види публиакцију)
ЦЕНТРАЛНА АЗИЈА
КАШМИР
ТИБЕТ
КИНА
КОРЕЈА
ЈАПАН
Бенарес
ИНДИЈА
Буа Гаја
МЈАНМАР
ТАЈЛАНД
КАМБОЏА
ШРИ ЛАНКА
ЈАВА
3. ВЕК ПРЕ Н. Е.
1. ВЕК ПРЕ Н. Е.
1. ВЕК Н. Е.
4. ВЕК Н. Е.
6. ВЕК Н. Е.
7. ВЕК Н. Е.
Будизам је утицао на целу источну Азију
[Слика на 9. страни]
Реинкарнација је главна потпора хиндуизма
[Слика на 11. страни]
Живећи у складу с природом, таоиста покушава да постане вечан
[Слика на 12. страни]
Конфуције је имао позитиван став према обожавању предака