Делотворно увести стихове

ПИСМО пружа темељ за поучавање на нашим скупштинским састанцима. Библијски цитати су такође централне тачке онога што кажемо у служби на терену. Међутим, колико ће они допринети нашем осматрању у извесној мери зависи и од тога колико их делотворно уведемо.

Није довољно да се само осврнеш на стих и позовеш некога да га прочита с тобом. Када уводиш неки стих, настој да постигнеш два циља: (1) да створиш ишчекивање, и (2) да усмериш пажњу на разлог због чега се тај цитат користи. Ти циљеви се могу постићи на разне начине.

Постави питање. То је најделотворније када одговор још није јасан публици. Настој да питање формулишеш тако да оно наведе људе на размишљање. То је радио и Исус. Када су му у храму пришли фарисеји и јавно га испитивали колико разуме Писмо, Исус их је питао: „Шта мислите о Христу? Чији је он син?“ Они су одговорили: „Давидов.“ Онда је Исус питао: „Како га онда Давид под надахнућем назива ’Господом‘?“ Затим је цитирао Псалам 110:1. Фарисеји су остали без речи. Међутим, народ је са задовољством слушао Исуса (Мат. 22:41-46).

У служби на терену можеш користити уводна питања као на пример: „И ви и ја имамо своје име. Да ли Бог има своје име? Одговор можемо наћи у Псалму 83:18.“ „Да ли ће икада постојати једна владавина за цело човечанство? Запазите какав се одговор даје у Данилу 2:44.“ „Да ли Библија заиста говори о стању које влада у наше време? Упоредите оно што је речено у 2. Тимотеју 3:1-5 са оним што видите око себе.“ „Да ли ће патњама и смрти икада доћи крај? Библијски одговор можемо наћи у Откривењу 21:4, 5.“

У предавању, пажљивом употребом питања којима се уводе стихови можеш мотивисати присутне да изнова размисле о одређеним цитатима, чак и о онима који су им добро познати. Али хоће ли то урадити? То ће зависити од тога да ли се питања која постављаш стварно тичу њих или не. Чак и када публику интересује та тема, можда ће им мисли одлутати док читаш цитате које су чули много пута. Да би то спречио, треба добро да размислиш о томе како би твоје излагање било привлачно.

Изнеси неки проблем. Могао би изнети неки проблем и затим усмерити пажњу на неки стих који говори о решењу тог проблема. Немој дозволити да присутни очекују више него што ће добити. Често неки стих пружа само део решења. Међутим, могао би замолити присутне да док читаш тај цитат, размишљају о томе које смернице он пружа за поступање у датој ситуацији.

На сличан начин могао би да наведеш неко начело у вези с побожним понашањем и затим употребиш неки библијски извештај да би показао да је мудро држати се тог начела. Ако неки стих садржи две специфичне тачке (или можда више тачака) које се односе на оно што се осматра, неки говорници замоле присутне да обрате пажњу на те тачке. Ако је неки проблем по свему судећи претежак за извесну публику, можеш их подстаћи да размишљају тако што ћеш изнети неколико могућности и затим дозволити да цитат и његова примена пруже одговор.

Наведи Библију као ауторитет. Ако си већ изазвао занимање за своју тему и навео једно или више гледишта о неком аспекту те теме, одређени стих можеш увести једноставно ако кажеш: „Запазите шта Божја Реч каже о томе.“ То показује зашто је материјал који ћеш прочитати ауторитативан.

Јехова је користио људе као што су Јован, Лука, Павле и Петар да напишу делове Библије. Али они су били само писци; Јехова је Аутор. Посебно када разговараш са онима који не истражују Свето писмо, увођење цитата речима „Петар је написао“ или „Павле је рекао“, можда неће имати исту снагу као увод који поистовећује тај цитат с речју Божјом. Вреди запазити да је Јехова у извесним случајевима упутио Јеремију да одређене објаве уведе речима: „Слушајте [„Чујте“, ДК] реч Јеховину“ (Јер. 7:2; 17:20; 19:3; 22:2). Било да при увођењу стихова користимо Јеховино име или не, пре него што завршимо своје осматрање треба да се потрудимо да истакнемо да су речи које стоје у Библији заиста његове речи.

Узми у обзир контекст. Када одређујеш како ћеш увести неки стих треба да познајеш контекст. У неким случајевима директно ћеш споменути контекст; међутим, контекст може и на друге начине утицати на оно што кажеш. На пример, да ли би речи богобојазног Јова увео на исти начин као што би неку изјаву једног од његових лажних тешилаца? Књигу Дела апостолских написао је Лука, али он између осталих цитира Јакова, Петра, Павла, Филипа, Стефана и анђеле, као и Гамалила и друге Јевреје који нису били хришћани. Коме ћеш приписати цитат који наводиш? На пример, сети се да није све псалме саставио Давид и да није целу књигу Пословица написао Соломон. Такође је корисно знати коме се библијски писац обраћа и која је главна тема која се осматра.

Користи додатна објашњења. То је посебно делотворно ако можеш показати да су околности које су постојале у време датог библијског извештаја сличне околностима о којима говориш. У другим случајевима су потребна додатна објашњења да би се разумео одређени цитат. На пример, ако у говору о откупнини користиш Јеврејима 9:12, 24, можда је потребно да пре читања тих цитата даш кратко објашњење о унутрашњој одаји шатора од састанка која, како показују ти стихови, представља место где је Исус ушао када је отишао на небо. Али немој укључивати толико додатних објашњења да се уведени цитат не би потпуно изгубио.

Да би се побољшао што се тиче увођења стихова, анализирај шта раде искусни говорници. Запази разне методе које они користе. Анализирај делотворност тих метода. Када припремаш своје говоре, препознај кључне стихове и посебно размисли о томе шта треба да се постигне сваким од стихова. Пажљиво испланирај увод за сваки од њих тако да их употребиш с највећим учинком. Касније припремај уводе за све остале цитате које ћеш користити. Док побољшаваш овај аспект свог излагања, већу ћеш пажњу усмеравати на Реч Божју.