Питања читалаца
● Кад недужни брачни друг, након што је сазнао за прељубу свог брачног друга, поново прихвати полне односе с њим, да ли је то доказ о томе да је недужни брачни друг опростио?
Полни односи ван брака пружају основу за развод уколико то недужни брачни друг жели, но ако дође до поновног прихватања полних односа, то треба схватити као доказ опраштања и излечења ране, иначе не би начин поступања био у складу са давањем опроштења (Матеј 19:9; 5:37).
Кад је код покајничког брачног друга присутно истинско кајање и кад оба брачна друга имају искрену жељу да заједнички раде на решавању проблема који се појавио, тада би сигурно било најприкладније указати милосрђе и опростити ономе који је погрешио. Треба учинити сваки разумни напор да би се сачувао брачни однос који постоји, иако треба схватити да ће постојати одређени напети односи и проблеми на којима ће неко време требати да се ради. Тако ствари могу кренути на добро, не само на благослов брачном пару и можда деци која су још код куће, него ће то бити и пораз великом разоритељу брака, сотони, ђаволу.
У неким случајевима недужном је брачном другу можда врло тешко да пронађе прави темељ за наставак брака. Можда су већ пре прељубе постојали врло озбиљни проблеми у вези примењивања библијских начела поглаварства и подложности. Можда се мало комуницирало, можда је било врло мало љубави и поштовања другога. Огорченост, озлојеђеност и други чиниоци можда су сметали у вршењу полне дужности једног према другоме. Хоће ли доћи до било каквог побољшања у покушају превладавања тих озбиљних, дубоко укорењених проблема уколико се опрости? Недужни брачни друг можда сматра да су могућности за побољшање врло мале и можда ће се одлучити за развод од брачног друга који је учинио прељубу, иако ће то донети промене у животу, као што је суочавање с траумом развода, с вероватном потребом да се тражи ново место становања, с евентуалном бригом за децу итд. Исто тако, треба имати на уму чињеницу да ’Јехова мрзи развод’ (Малахија 2:16).
То су сви чиниоци које недужни брачни друг мора одвагнути приликом доношења одлуке хоће ли или неће опростити. То треба учинити пре него што се поново прихвате полни односи, пре обнављања интимних предности резервисаних за оне који су у браку. Разговарати, продискутовати о проблемима, покушати разумети и показати спремност да обе стране заиста раде на изграђивању љубави и поштовања у браку, све су то ствари које се могу учинити пре опраштања. Али, кад недужни брачни друг дође у такво емоционално стање у ком може имати полне односе с брачним другом који је учинио прељубу, треба претпоставити да недужни брачни друг тиме даје безусловно опроштење и да неверу неће користити као темељ за библијски развод који допушта поновно ступање у брак.
Поступајући тако доследно са својим давањем опроштења, недужни брачни друг у опраштању опонаша Јехову и не подсећа кривца непрестано на прошле грехе и не подсећа га на оно што се догодило у прошлости (Псалам 103:3, 8-14; Исаија 55:7; Ефесцима 4:32; 1. Петрова 4:8; 1. Јованова 1:9). Наравно, то ставља одговорност на онога коме је опроштено да цени то и да избегава понављање преступа.
Мора се признати да се повремено из тога развију непредвиђени и трагични проблеми, и кад би брачни друг који је недужан за то знао он би се уздржао од опраштања, укључујући и поновно прихватање полних односа. Међутим, уместо да то пружа темељ за промену статуса брака, могућност појављивања тих проблема још више наглашава важност тога да недужни брачни друг пажљиво одвагне све чиниоце и да не донесе пренагљену одлуку онда кад треба одлучити да ли да опрости или не.
Ситуација би била иста и онда ако жена почини прељубу и дође до трудноће, а у време кад супруг поново прихвати полне односе са женом та трудноћа још није позната. Могућност трудноће је заиста нешто што ће муж хтјети да узме у обзир приликом одлучивања хоће ли опростити својој супрузи и узети је назад. Практична би мудрост налагала да он причека до тог времена кад би се коначно могло одредити да ли она носи дете другог човека. Но, ако јој он опрости и има односе с њом пре него што то сазна, шта онда? Он је вероватно унапред одлучио да је спреман прихватити могућност да она носи дете и даће, ако жена роди то дете, он то дете прихватити у свој дом и бринути за њега као за своје.
Разумљиво је да, кад се појави „блуд“ на страни једног од брачних другова који су у вери, то треба предочити старешинству у скупштини (Матеј 19:9). Ако кривац то не учини, тада недужни брачни друг има одговорност да обавести старешине о том преступу како би се Јеховина скупштина одржала чистом. Ако је код кривца присутно истинско кајање такву се особу може задржати у скупштини, а то може бити случај и онда кад недужни брачни друг не опрашта. Ако нема кајања, брачни друг који је крив биће искључен, чак и ако недужни брачни друг опрости и настави да живи са искљученим брачним другом.
Све ово истиче чињеницу да се брачне одговорности не може узимати олако. Само „блуд“ једног брачног друга пружа другом брачном другу библијски темељ за разрешење брака с изгледом поновног ступања у брак. Но, кад се једном брачне интимности поново прихвате, хришћанска скупштина, као и брачни пар, мора бити доследна у томе да се на „блуд“ почињен у прошлости више не гледа као на темељ за разрешење брака. Гледајући на Јехову, брачни пар треба да марљиво ради на изграђивању љубави и поштовања у својим односима како би њихов брак имао добру меру среће и успеха.