Шта стављаш на прво место — дужности или задовољства?

СТВОРИТЕЉ Јехова Бог створио нас је као слободне носиоце морала. Значи да нам је дао способност и слободу да бирамо шта ћемо да радимо. Понекад то значи да морамо да бирамо између дужности и задовољстава. Једна популарна изрека гласи: „Пре задовољства долази дужност“. Мада често долази до судара између дужности и задовољства, не мора тако да буде. Али када дође до судара — шта стављамо на прво место? Дужност се дефинише као ’морална обавеза која обавезује некога да нешто ради или не ради’. Задовољство је ’осећање или расположење које настаје услед испуњења меке жеље или тежње; уживање’, осећање задовољености.

Наше дужности

Исус Христ је показао да су наше главне дужности и обавезе оне које имамо према свом Творцу Јехови Богу (Марко 12:29, 30). Бог сада тражи од својих слугу као прво да сведоче о његовом имену и Царству и праве ученике (Исаија 43:10—12; Матеј 10:7; 24:14; 28:19, 20). Да би исправно обављали те дужности хришћани морају непрестано да увећавају своје библијско знање, друже се редовно са осталим обожаваоцима и устрају у молитви. Дакле, главне дужности хришћанина укључују и ове друге (1. Тимотеју 4:16; Јеврејима 10:23—25; Римљанима 12:12; Проповедник 12:13).

Такође имамо обавезе према осталим људима. У великој мери су те обавезе световне или земаљске врсте. ’Морамо да радимо ако хоћемо да једемо’; не можемо да живимо на туђ рачун. Исправно је да обезбедимо својој породици неопходне ствари. Морамо да поштујемо законе земље у којој живимо, као саобраћајне прописе, и морамо да плаћамо порез (Римљанима 12:17; 13:1—7; 2. Солуњанима 3:10; 1. Тимотеју 5:8).

Имамо дужности према Богу, дужности према породици, дужности према суседима и, да, дужности према себи. Дужности и само дужности! Да ли то значи да немамо времена или прилике за лична задовољства? Не, то само значи да морамо задовољства задржати на њиховом месту. Не смемо да будемо као многи у овим ’последњим данима’, који ’више воле задовољства него Бога’ (2. Тимотеју 3:1, 4).

Забрањена „задовољства“

Ако задржимо задовољства на њиховом месту, морамо да схватимо да одређене врсте не могу да се сложе са нашим дужностима, јер немају места у нашем хришћанском животу. Данас има људи који презиру саобраћајне законе, краду у продавницама или на неки други начин крше закон из „чистог задовољства“ или, како кажу, из „обести“. Очигледно све то припада забрањеним „задовољствима“.

Други ће појединци налазе задовољство у дрогама, постају робови наркотика. Други пак налазе задовољство у употреби дувана у једној или другој форми. Такве навике се такође сукобљавају са нашим дужностима према Богу и ближњему. Хришћани треба да буду слободан народ, имају љубав према ближњима и саветује им се да се очисте сваког телесног и духовног каљања (2. Коринћанима 7:1; Матеј 22:39; Римљанима 6:6, 16; 13:10).

Најучесталији облик забрањеног задовољства јесте данас, без сумње, незаконити секс. Све такве ’жудње за чулним задовољством’долазе у сукоб са нашим дужностима према Богу и ближњему (Јаков 4:3; Приче Соломунове 6:20—35). Не треба само да избегавамо упуштање у сексуални неморал већ и поигравање њиме. Сама чињеница да су таква неморална задовољства забрањена чини их још пожељнијима и

привлачнијима, како се то може видети из призивања проститутке: „Крадена је вода слатка, и угодно је потајно јести хлеб“ (Приче Соломунове 9:17, СТ).

Зашто су таква задовољства примамљива за пало тело? Зато што је ’склоност срца човечијега зла од младости његове’. Стога хришћанин мора, као апостол Павле, да ’бије своје тело и чини га робом’ (1. Мојсијева 8:21, НС; 1. Коринћанима 9:27, НС). Не смемо да подлегнемо тим безаконим задовољствима ако хоћемо да стекнемо Божје признање (1. Коринћанима 6:9—11).

Начела која регулишу уживање у задовољствима

Многа задовољства могу да уживају хришћани. Међутим, да бисмо их задржали на правом месту морамо код уживања у тим задовољствима да се подвргнемо водећим начелима: квалитету, квантитету, времену и трошковима. Рецимо: без сумње је јело задовољство које је најраспрострањеније међу људима и у којем људи најчешће уживају. Тиме што је јело учинио задовољством показао је Бог своју љубазну доброту. Може се рећи да је то задовољство ограничено начелом: „једемо да живимо, а не живимо да једемо“.

Пошто начела треба да контролишу наше јело, нећемо изабрати храну која је само пријатна за наше непце, већ која је и корисна за нас. Исто ћемо пазити да се не преједемо, да не једемо више него што је добро за нас. Штавише, гледаћемо и на време. Познато је да тешки оброци ремете концентрацију и извођење високих вештина. Као што један професионални певач неће јести добар бифтек или ћуретину за вечеру пре концерта , тако и ми не би требало да једемо тешке ствари пре обављања неког тешког задатка или држања библијског предавања. У ствари, тежак оброк може чак проузроковати да не уживамо ни у туђем библијском предавању. Наравно, људи који пате од алергија или шећерне болести или претеране гојазности, имају још више разлога да гледају на та начела — квалитет, квантитет и време — док уживају у задовољству јела. Такође ћемо пазити и на трошкове, нећемо постати екстравагантни у плаћању за то задовољство.

Друго задовољство у којем многи уживају јесте гледање телевизијског програма. Као хришћани треба да се осигурамо да је програм који гледамо пријатан и добар, ако не и поучан. Такође ћемо пазити на квантитет, наиме, да не проводимо много времена гледајући телевизијски програм, те тако довољно не спавамо п не обављамо добро своје дужности. Треба да пазимо и на расподелу времена када гледамо ТВ програм, јер не желимо да нас то лиши потребног одмора или обављања хришћанских дужности као похађања скупштинских састанака.

Оно што важи за гледање ТВ програма има исту примену и на гледање филмова и похађање спортских приредаба. Када би требало да слушамо библијско предавање са осталим хришћанима, заиста не би било на месту да се налазимо на неком стадиону и гледамо фудбалску утакмицу, зар не? Нити би требало да дозволимо да ту исту грешку направимо из љубави према музици.

Бављење неким хобијем може нам причињавати велико задовољство. Али и ту треба да покажемо самоконтролу и ставимо на прво место оно што је најважније. А шта ако се, услед хобија којим се бавимо, крећемо у рђавом друштву, дружимо са људима који пуше или употребљавају простачки језик? Или шта ако је тај хоби сувише скуп, штетан по здравље или изазива проблеме у породици? Зар не би било на месту да променимо хоби ако је то случај?

Али чак и када наш хоби или разонода не проузрокују никакве примедбе, треба да пазимо да се задрже на свом месту. Неки ожењени мушкарац можда воли куглање. Али, ако његова породица не може да се кугла с њим, било би мудро и љубазно од њега да смањи ту активност. Он неће ићи на куглашке турнире ако би због тога морао да пропусти хришћански конгрес. Све што важи за куглање, може се, наравно, исто тако применити на друге слободне активности као пешачење, пливање или веслање.

На годишње одморе гледа се као на време за разоноду. Али као хришћани нећемо постати немарни у свом понашању само зато што се налазимо међу непознатим људима или располажемо временом. Нити ћемо разгледати знаменитости или посетити неке рекреационе центре на уштрб похађања конгреса Јеховиних сведока.

Задовољство у вршењу дужности

Да, може се наћи велико задовољство у вршењу дужности. Мада многи мисле да су дужности и задовољства у међусобној супротности, не мора тако да буде. Чињеница је да можемо, увелико наћи задовољство у вршењу својих дужности—ако имамо исправан душевни став. Првом човеку Адаму је, без сумње, причињавало велико задовољство да води рачуна о свом боравишту, дивном Еденском врту, сличном парку. Сигурно је осетио велико задовољство док је упознавао све животиње и дао им имена. А када је Јехова Бог Адаму представио жену Еву, његово задовољство и срећа повећали су се. О томе читамо у 1. Мојсијевој 2:15, 18—25.

Мужу може бити задовољство да обавља користан посао, без обзира на природу посла, ако гледа на посао као на средство за постизање циља — да поштено заради за себе и своју породицу. Исто је тако и са женом која има исправан душевни став. Велико задовољство може осетити ако држи свој дом у реду, припрема укусне, хранљиве оброке за своју породицу и тако даље.

Један изванредан пример за то како наћи задовољство у вршењу дужности јесу Јеховини сведоци. Велику радост причињавају им проучавање Библије и учење нових истина. У томе осећају као псалмиста који је рекао: „Радујем се бесједама твојим као онај који се домогао плијена“ (Псалам 119:162, СТ).

Јеховиним сведоцима је задовољство да се сакупљају на скупштинским састанцима и конгресима који се редовно одржавају. Штавише, ти хришћани потврђују да су истините Исусове речи: „Блаженије је давати него ли примати“ (Дела апостолска 20:35, СТ). Тиме што иду од куће до куће и проповедају добру вест о Божјем Царству првенствено извршавају дужност коју имају пред Богом и људима. Када нађу некога који је вољан да их саслуша и да разговара са њима о Библији, и поготову када особа покаже да је ’свесна својих духовних потреба’, њихово дело им пружа радост и задовољство (Матеј 5:3).

Изоштрити осећање дужности

Шта ће нам помоћи да изоштримо осећање дужности и задовољства задржимо на правом месту? Правичност и разум. На пример, морамо бити правични да бисмо заиста били дарежљиви. Наравно, не би било правично да помажући другима лишимо своју породицу основних потреба. А разум нам налаже да схватимо да у оној мери у којој не обављамо своје дужности, у том мери грешимо и штетимо себи и другима. Пошто не желимо да нас други оштете, треба и ми да избегавамо да оштетимо друге (Лука 6:31).

Нарочито ће нам љубав помоћи да ставимо дужност испред задовољства. Љубити Бога значи држати његове заповести и извршавати своје дужности према Богу (1. Јованова 5:3). Љубав према ближњему натераће нас да смо заинтересовани за његову добробит, а не само за своју (1. Коринћанима 10:24).

У животу има, без сумње, места за задовољство. Задовољство можемо увелико стећи вршећи своје дужности. Исто можемо уживати у другим задовољствима ако контролишемо себе и избегавамо да задовољства буду у противречности са нашим дужностима. Зато пазимо на квалитет, квантитет и трошкове задовољстава, као и на време које им посвећујемо. То се, наравно, своди на стављање дужности испред задовољства.