Више је слушао Бога него људе

„Више се морамо покоравати Богу као владару неголи људима“

ПРЕ СКОРО 2. 000 година су ове речи одзвањале двораном Синедријума у Јерусалиму. Једну групу хришћана из првог века испитивао је јеврејски првосвештеник. Били су ухапшени док су поучавали народ у храму. Јеховин анђео им је наредио да оду тамо и проповедају Божју Реч. Свештеници су им рекли да то не чине. Кога бисте ви послушали у таквој ситуацији? Ти хришћани се нису двоумили. Они су се више покоравали Богу као владару него људима (Дела апостолска 5:17—32)

Током многих векова који су од тада прошли било је и других који су следили њихов неустрашиви пример онда кад су верске вође, попут оних јеврејских свештеника из првог века, одбили да чују истину и покушали спречити друге да је слушају (Матеј 23:13). У 15. веку се Јан Хус, (1371—1415) позвао на те исте речи кад му је било наређено да не проповеда у својој родној Бохемији (једном делу данашње Чехословачке). Он је признавао врховну власт Бога и његове Речи у време када су скоро сви други сматрали папу и цркву неприкосновенима. Зашто је он заузео такво становиште?

Порекло Хусовог библијског проучавања

Јан Хус је одрастао код своје мајке, која је била сељанка и удовица, тако да се морао тешко борити да стекне образовање. Често је морао да пева у црквама да би зарадио за живот. Мада није био сјајан ђак, успео је да стекне образовање на Универзитету у Прагу, да би на крају постао и ректор тог универзитета

У то време је на универзитету било много препирки између Немаца и Чеха. Хус је био поборник чешке ствари и његов утицај је растао док је постајао све снажнији проповедник. Неко време је владала узнемиреност и расправа око многих неправилности у вези Римокатоличке цркве, а што је било појачано писањима енглеског реформатора Џона Виклифа. Бохемијски покрет није своје порекло дуговао догађајима у Енглеској; он је текао паралелно с њима. Јана Хуса су привлачила писања Виклифа, нарочито дело О истини Светог писма, које је добио 1407. године.

Међутим, њему је насупрот стао надбискуп Збинек из Прага, који се противио Хусовом проповедању и 1410. године јавно спалио многе Виклифове књиге. Збинек је забранио свако проповедање, осим у признатим црквама, у које није спадала Витлејемска капела којом је управљао Хус. Он је одбио да се покори надбискуповој забрани, рекавши да се „више треба покоравати Богу него људима у стварима које су нам нужне за спасење“. Жалио се папи, нашта га је надбискуп екскомуницирао. Али, Хус се није поколебао, утврђујући да је његово повећано разумевање изоштрило његову савест и учинило је осетљивијом на библијска учења. Он се јасно изразио: „Човек може лагати, али Бог не лаже“, рекао је понављајући речи апостола Павла из посланице Римљанима (Римљанима 3:4). Краљ Вацлав је бранио Хусов реформаторски покрет и коначно је Збинек побегао из земље и ускоро умро.

Противљење Хусу још једном је порасло онда кад је осудио крсташки рат против напуљског краља и раскринкао продају индулгенција до које је ради тога дошло, чиме је осујетио извор прихода свештеницима. Индулгенције су омогућавале особи да добије опрост од светског кажњавања тиме да то плати новцем. Како не би навукао проблеме на град, Хус је привремено отишао из Прага у изгнанство негде на село. Ту је 1413. године написао дело О симонији, у ком је раскринкао љубав свештеника према новцу и подршку коју су им пружале светске власти. Опет је Хус своје залеђе нашао у Божјој Бечи, рекавши: „Сваки верни хришћанин би требало да буде спреман да не држи ништа што је супротно Светом Писму“.

Написао је и расправу о цркви. Ту је дао одређен број предлога, одн. тврдњи, од којих једна гласи: „Да Петар никад није био, и није, глава цркве“. Утврдио је да кључни ставци из Матеја 16:15—18 јасно означавају Исуса темељем и главом цркве, која представља тело позваних верника. Према томе, Христов закон какав је утврђен у Божјој Речи, највиши је закон, а не закон папе. Дапаче, папинство има своје порекло у римској владалачкој моћи.

Сведочанство пред концилом у Констанцу

Католичка црква није више могла подносити Хусова раскринкавања и позвала га је да за своје гледиште одговара пред концилом у Констанцу, одржаном од 1414. до 1418. године поред језера Констанц.a На саслушање су га довели преваром, јер му је краљев брат Зигмунд обећао слободно спровођење путем заштитног писма, што се убрзо показало неистинитим. Убрзо након свог доласка био је ухапшен, али се и даље одупирао власти, како папе тако и концила.

Кад је концил позвао Хуса да повуче своје идеје и учења, он је одговорио да би то учинио уколико се она покажу погрешнима на темељу Библије, у складу са 2. Тимотеју 3:14—16. Хус је сматрао да би га савест увек оптуживала уколико би се опозивање његових идеја заснивало на нејасним терминима. Изјавио је: „Моја је жеља увек била да ми се докаже боља наука из Писма, и тада ћу бити спреман да се повучем“. Упркос његовом изазову да му најнижи члан концила покаже у чему греши на темељу Речи Божје, био је осуђен као својеглав јеретик и послат у затвор без икакве расправе на темељу Библије.

6. 7. 1415. године Хус је формално осуђен у катедрали у Констанцу. Није му допуштено да одговори на оптужбе које су се против њега читале. Тада је с њега јавно скинута свештеничка ознака, а његове књиге спаљене у црквеном дворишту. Одведен је на једно поље у предграђу и тамо спаљен на ломачи. Његов пепео је сакупљен и просут у реку Рајну како би се спречило да неко не прави реликвију из његове мученичке смрти. Због блиских веза са Џоном Виклифом, концил је осудио и тог реформатора — који је већ био мртав — и наредио да се његово тело откопа и спали и да се његов пепео проспе у реку Свифт у Енглеској. Касније је Хусов најистакнутији следбеник, Јероним из Прага, такође спаљен на ломачи.

Шта је Хус постигао

У то време је Хус био један од првих људи који се усудио да се супротстави ауторитету папе и концила и уместо тога прихвати врховни ауторитет Библије. Тако је покренуо развој догађаја у покрету за остварење права појединаца, слободу савести и говора.

Више од стотину година касније, Мартин Лутер је у Немачкој оптужен за понављање грешака Виклифа и Хуса. Лутер је сигурно имао исто темељно гледиште као и Хус када је рекао: „Све док ме не оптужује Писмо и чист разум — не прихватам ауторитет папе и концила, јер су контрадикторни једни с другима — моја савест је заробљеник Речи Божје“. Вероватно је зато рекао: „Ми смо сви Хусовци а да то и не знамо“.

Хус, Виклиф и Лутер су заиста оживели многа учења првих хришћана. Наравно, они нису ишли потпуно тим путем, јер у то време није било лако растерати хиљадугодишњу таму. Међутим, сви су се они сложили у једној важној ствари: Божја Реч треба да дође на прво место, без обзира каква су људска мишљења. Први хришћани су се држали тог истог просветљеног гледишта, јер их је поучио сам Исус Христ (Јован 17:17; 18:37).

Данас хришћани морају имати исто становиште. Ми смо у великој предности над онима у ранијим вековима. Као прво, Библија је доступна на већини језика. Друго, у овим последњим данима свети дух води оне који су спремни да реагују ка већем разумевању Библије. Да ли си прихватио то разумевање? Ако јеси, тада нећеш оклевати да усвојиш начела која је и Јан Хус тако доследно одражавао. Данас један велики број људи, већи но икад у историји, живи по оним речима апостола: „Више се морамо покоравати Богу као владару него људима“ (Дела апостолска 5:29, НС).

[Фуснота]