Да ли мртви живе? Шта кажу људи

Стара црнкиња изгледа врло болесно. Ноге су јој толико болеле да је једва ходала. Изгледала је необично — коса јој је била премазана црвеном глином, носила је неколико марама, а ноге и руке су јој биле окићене амајлијама. Зашто? Јер она већ преко 50 година верује да је опседнута духовима предака. Да би је „излечили“, врачи су јој прописали глину, мараме и амајлије.

Да ли је такво веровање ретко? Не сасвим. Само у Африци се животи безброј људи окрећу око веровања да мртви преци имају моћ да „заштите своје потомке или да их казне мањом болешћу или несрећом“, како каже књига Афричко наслеђе. Слично обожавање предака присутно је и у многим другим деловима света. Могло би да изгледа изненађујуће, али такво обожавање вероватно има нешто заједничко и с религиозним веровањем на подручју где ти живиш. Како то?

Хиндуси и други верују у реинкарнацију. Спиритисти верују да је могуће доћи у контакт с мртвима преко медија. Католици су поучени да приликом смрти већина људи мора проћи кроз чистилиште да би опрали своје грехе пре него што коначно дођу у небо, а да непоправљиви грешници иду у огњени пакао. Већина протестаната верује да добри иду у небо, а лоши бивају мучени у паклу, и многи су уверени да је то библијско учење. Неки који су доживели клиничку смрт уверени су да приликом смрти нешто надживљава тело.

Мада се религије разликују у представама о животу након смрти, код већине њих једна ствар је заједничка — веровање да мртви живе.

Сигурно је да је смрт страшан непријатељ који обара све људе — богате и сиромашне, младе и старе. Како каже Библија: „Јер шта је ваш живот? Он је пара која се за мало покаже, а по том је нестане“ (Јаков 4:14). Сваког дана смрт многима односи њихове драге.

Зато се многи питају: „Куда су отишли? Да ли су они заиста мртви или још увек негде живе? Хоћемо ли их икада поново видети? Где можемо да нађемо праве одговоре?