Пионирски дух испуњава мој живот

Испричао Артур Густавсон

ВИСОКО горе на снегом покривеним Хималајима истина из Божје речи достигла је и моје родитеље, Фреда и Аманду Густавсон. Било је то 1903. године, када је моја мајка била трудна са мном. Шта су моји родитељи радили тамо горе, тако далеко од своје родне Шведске?

Године 1880. они су се преселили у САД. Обоје су имали јаку веру у Бога. У Чикагу су се прикључили једном скандинавском мисионарском савезу, и након школовања послани су у Балтистан, једно подручје на крајњем северу данашњег Пакистана. Ускоро су утврдили да је јако тешко муслимане обратити на учења такозваних хришћана. У њима самима почеле су да се јављају сумње да Бог може стварно бити тако окрутан да ове срдачне и гостопримљиве људе осуди на вечну казну у пакленој ватри уколико се не обрате. Вероватно нису били свесни да је њихов разум кроз то био припремљен за нешто боље.

У право време добили су од једног пријатеља из САД књигу која је потпуно променила њихово мишљење. Била је то књига „Божански план векова“ од Чарлса Т. Расела, тадашњег председника Удружења Куле стражаре. Док су је читали, као да су им отпале крљушти са очију. Јасно су упознали да је плата за грех смрт, а не вечно мучење (Римљанима 6:23). Сада су имали једну позитивну вест наде за људе — да ће Божје Царство претворити Земљу у рај.

Једна друга мисија

Отприлике тада сам се родио у Шигару (Балтистан). Касније је дошла на свет и моја сестра Мирјам. Моји родитељи су одлучили да под вођством Удружења Куле стражаре проповедају нову истину коју су пронашли. Неизбежне околности су их ипак приморале да се 1908. године врате у Шведску. У Гетеборгу су започели са објављивањем добре вести као колпортери, како су се у оно време називале пуновремене слуге (Матеј 24:14). У првих десет година трипут су обрадили цео град у служби од куће до куће. Многи су прихватили истину.

Још се сећам Хане Гунарсон која је била јако љута када јој је мој отац објаснио како Библија не учи да човек има бесмртну душу. Повикала је: „Ако немамо бесмртну душу, онда се можемо одмах удавити у реци!“ Отац се само љубазно осмехнуо и дао јој брошуру „Шта Библија каже о паклу?“ Касније су она и њена кћерка постале Јеховини сведоци. Из тога сам научио да ми никад не сметају изјаве људи.

Када сам имао десет година, дошао је брат Ратерфорд у Гетеборг и одржао предавање под насловом „Где су мртви?“ У току предавања обећао је 1.000 долара ономе ко докаже да човек има бесмртну душу. Нико није прихватио изазов.

Пионирски дух у породици

С обзиром на добар пример мојих родитеља био сам већ у раним годинама испуњен пионирским духом и учествовао сам у служби проповедања. Отац ми је дозволио да раздајем позивнице за јавна предавања. Радо сам то чинио, и имао сам неколико необичних искустава. На пример, једног дана сам посетио своју учитељицу да је позовем на једно предавање. Али, она је категорички одбила позивницу. Био сам тако изненађен да сам посрнуо и пао на степеницама. То је била лекција за мене — то ме је научило да будем реалан. Људи нису увек онакви какви бисмо ми хтели да буду.

Наша кућа је била слична једном пионирском дому где свако доприноси свој део. Моја сестра Мирјам и ја били смо свесни важности дела проповедања које су вршили наши родитељи. Тако смо ми након школе често очистили целу кућу.

Године 1919. кад сам имао 16 година, предао сам се Јехови и крстио на једном конгресу у Еребру. Следеће године су ме позвали да сарађујем са малом групом од осморо браће која су у шведској подружници Удружења Куле стражаре вредно радила. Током година које сам провео у подружници постављен је темељ за један дисциплинован и сређен живот у Јеховиној служби.

Незаборавна 1914. година

Већ много година пре 1914. Истраживачи Библије, како су се онда звали Јеховини сведоци, имали су посебна очекивања у вези ове године. Очекивали смо неуобичајене догађаје назначене кроз библијска пророчанства. Још се јасно сећам недеље 2. августа 1914. Мој отац је управо водио састанак у Гетеборгу кад је напољу разносач новина повикао: „Пожар је избио у свету!“ Браћа у дворани међусобно су се погледала. Нешто од онога што смо у вези са 1914. годином објављивали, почело се остваривати.

За Јохана Северина Петерсона 1914. је такође била значајна година. Његова сестра Ида оставила му је три књиге брата Расела. Али, пошто их је сматрао опасним, спалио их је. Ида је то чула, па му је, како је била упорна, дала још три књиге. Овај пут их је закључао у фијоку.

Онда је 1914. године избио велики рат. Јохан је чуо да се у књигама говори о овом датуму. Из радозналости их је узео из скровишта и читао. Очи су му се отвориле за истину, па је и он постао Истраживач Библије. Крстио се 1917. године, а његова кћерка Роса следила је његов пример 1918. године. Она је 1928. године постала моја драга супруга и партнерка за живот у Јеховиној служби.

На путу са добром вешћу

После женидбе напустио сам подружницу и Роса и ја провели смо медени месец у пионирској служби! У првом месецу свог брака раздали смо 4.000 примерака брошуре „Слобода за народе“.

После неколико месеци упитали су ме да ли хоћу да служим као регионални водитељ службе (сада покрајински надгледник). То је значило да требам посећивати скупштине по целој Шведској, а касније и у Норвешкој. У оно време није било предвиђено да жена иде с мужем на та путовања. Увек сам био по шест или седам седмица одсутан од куће, а између тих путовања имао сам само неколико дана паузе. Били смо вољни да се жртвујемо и у тој служби сам провео 14 година.

А шта је радила Роса за то време? Она је заједно с мојом сестром у Халсинборгу била у пионирској служби. Тада су морале прелазити дуге стазе бициклима да би обрадиле то широко подручје. Али, нека она то сама исприча.

„Пионирска служба у тридесетим годинама проводила се сасвим другачије него данас. За седмицу или две Мирјам и ја изнајмиле бисмо једну малу собу и обрађивале околна места. Затим бисмо поново кретале на пут, натоваривши на своје бицикле сав пртљаг — одећу, посуђе, сандуке с књигама. Какав је то само био призор!

Није било увек лако наћи преноћиште. Пошто смо цео дан одвојено радиле, једном смо се нашле око 8 сати увече.

Кренуле смо према оближњој фарми где смо виделе светло. Али, кад смо се приближиле, препознале смо кућу. Наше храбрости је нестало. Људи који су ту становали били су веома противнички настројени приликом раније посете. Мирјам је оклевајући пришла вратима и замолила за преноћиште. На наше изненађење и олакшање жена нам је рекла да уђемо и понудила да седнемо. После кратког времена позвали су нас у најлепшу собу где се налазио сто препун дивних јела. Нисмо веровале својим очима. После оброка увели су нас у спаваћу собу. Кревети су били лепо намештени и постељина је била предивна. Остале смо без речи због таквог преокрета у ставу.

Следећег јутра дали су нам и доручак. Хтеле смо да платимо, али су они то одбили. Упитале смо их да ли би хтели да приме на поклон књигу „Ослобођење“. ’Да, књигу ћемо примити радо’, одговорили су. ’Наша сусетка нам је рекла да је од вас добила једну књигу кад сте били код ње и да је веома радо чита.’

Ово искуство нас је поучило да се никада не зна какав ће плод донети само један примерак библијске литературе који се некоме остави.“

Чврсто се држати пионирске службе

Покрајинска служба била је 1942. привремено прекинута. Тако смо Роса и ја сада поново били заједно у пионирској служби. Но, касније се разболео њен отац и ми смо морали да напустимо пуновремену службу и да се бринемо о њему. Али, чим су нам околности дозволиле, вратили смо се својој најомиљенијој активности — пуновременој служби.

Опет смо се осећали у свом елементу. Када смо се враћали кући после напорног дана проведеног у проповедању, често би говорили: „Пионирска служба је вредна сваке жртве и свих са њом повезаних напора“.

Сада већ много година служимо као пионири у западној Шведској и сарађујемо са скупштином Јеховиних сведока у Свенлјунги. Пошто смо у годинама, сада више немамо толико снаге као у младости, али смо срећни што смо још увек у пионирској служби. Ја сам сада већ 55 година у пуновременој служби, а моја жена 48. Па ипак, ми не живимо само од успомена, иако нас веома радују. Без обзира на старост, увек треба гледати напред. Наша искрена жеља је да ходимо верно и скромно са својим Богом, Јеховом, и да на крају доживимо дивне благослове његовог Царства о којима смо проповедали много година у пуној служби (Михеј 6:8).