Психичке болести када су у питању хришћани

СТРУЧЊАЦИ за психичка оболења кажу да у Сједињеним државама вероватно сваки пети становник пати од неког психичког поремећаја. Како извештава Светска здравствена организација, у земљама у развоју има око 40 милиона умоболних који се не лече. Психички проблеми су установљени чак и међу становницима рајских пацифичких острва.

Зато нас не изненађује да данас и неки од наше браће у вери пате од психичких или емоционалних сметњи, почевши од обичне потиштености и лакше депресије па све до озбиљних оболења као што су тешке депресије, биполарна обољења (болесно психичко стање с оштрим прелазима од узбуђења до потиштености), фобија и шизофренија. Неки су имали таквих проблема још пре него што су постали Сведоци, док се код других јављају са наступајућим годинама.

Зашто хришћани нису имуни

Једна хришћанка која већ преко 20 година верно служи извештава да је муче бучни насртљиви гласови. „Ја мислим на нешто сасвим друго“ — каже она — „онда изненада чујем глас који ми каже: ‚Уби се!’ ... Стално изнова се чују ти гласови док не постану неподношљиви“. Како је могуће да једна верна хришћанка тако пати? Не стоји ли у 2. Тимотеју 1:7: „Није нам, наиме, Бог дао плашљивог духа, него духа силе и љубави и здравог ума“?

То је тачно, али тај ‚здрави ум’ се обично не односи на психичко здравље, него на способност хришћанина да доноси библијски утемељене одлуке. Супротно једном човеку из света који се налази у „духовној тами“ или је ‚изопаченог ума’, хришћанин је кроз студиј Божије речи ‚обновио свој ум’ (Ефесцима 4:17, 18; 2. Тимотеју 3:8; Римљанима 12:2, Ча). То без сумње доприноси унапређивању психичке и емоционалне уравнотежености хришћанина, али га ипак не чини имуним против психичких оболења. И у библијска времена су неки од верних слугу Божјих патили од психичких сметњи као на пример Епафродит (Филипљанима 2:25, 26; Лука 2:48).

Апостол Павле нас подсећа да „у Адаму сви умиру“ (1. Коринћанима 15:22, Ча). Многи од нас очигледно имају телесне недостатке, други пак болују од психичких или емоционалних болести.

Узроци психичких оболења

Многа психичка оболења имају физичке узроке. На пример, Библија говори о особи чије очи „виде чудне ствари“. Који је узрок тим тајанственим привиђењима? „Дуго задржавање код вина“! (Приче Соломунове 23:29-33, НС). Познато је да алкохол може да проузрокује халуцинације. По изјавама лекара на сличан начин могу негативно да утичу на рад мозга погрешна хемијска структура мозга, генетски фактори, или чак и исхрана. А то доводи до психичких и емоционалних проблема.a

Снажан психички притисак, на пример стрес, може да изазове емоционалне проблеме. Већ само напрезање у данашњем критичном времену да се сачува морална чистоћа и хришћанске особине, може бити узрок стреса (2. Тимотеју 3:1-5). Тако је на пример Лот „мучио своју праведну душу из дана у дан“ због злобе којом је био стално окружен (2. Петрова 2:8, Ча). Такође се лоше одразило на психу неких хришћана ако су били силовани или сексуално злоупотребљени или ако су раније водили слободан полни живот или узимали дроге. Ове ствари би могле лоше деловати на психичко здравље.

Шта могу да учине старешине

Старешине се труде да надгледају све стадо које им је поверено, укључујући и оне који су психички болесни (1. Петрова 5:2; Исаија 32:1, 2). Наравно да они нису лекари и они не могу никога да излече, као што ни Павле није могао да излечи Епафродита од његове телесне болести, која је проузроковала његову депресију (Филипљанима 2:25-29). Али, уколико покажу искрену бригу и саосећање, често је већ много учињено да се дотични охрабри и да му се помогне (1. Петрова 3:8).

Шта учинити ако се један брат понаша чудно или ако се жали на унутрашњу узнемиреност? Старешине би могле као прво да сазнају шта га мучи. Да ли га из равнотеже пролазно избацује то што има личне проблеме или јаке стресове, можда губитак радног места или смрт у породици? (Проповедник 7:7). Да ли је можда самоћа узрок депресији и потребан је неко ко ће га ‚утешити’? (1. Солуњанима 5:14). Или је могуће брат узнемирен јер је лично погрешио? Уверити га у Божју љубав и милосрђе и к томе му дати одговарајући савет може ублажити његове бриге (Псалам 103:3, 8-14). Од велике користи могла би да буде молитва са утученом особом (Јаков 5:14).

Осим тога старешине могу да дају практичне савете (Приче Соломунове 2:7). Као што је речено, неки психички проблеми могу да се реше исхраном. Старешине могу да препоруче уравнотежену исхрану и избегавање екстремности. Можда ће установити да се дотични на радном месту налази под великим притиском, и да би требао „добро да се одмори“ — и редовно довољно спава — (Проповедник 4:6, Ст).

Који ‚требају лекара’

Ако јаке потешкоће потрају било би добро присетити се следећих Исусових речи: „Лекар није потребан здравима него болеснима“ (Матеј 9:12, Ча). Многе особе иако су болесне плаше се да оду до лекара. Старешине и рођаци треба можда да охрабре дотичног да оде код лекара — можда оном у кога има поверење — да се темељно прегледа. Професор Морис Ј. Мартин је с тим у вези рекао: „Иза многобројних психичких поремећаја се скривају физичка обољења“. И чак ако се установи психичко обољење, често постоје делотворни начини лечења.

Жена једног старешине је испричала како је њен муж страшно патио од унутрашње узнемирености да се „плашио да буде међу браћом и зато више није посећивао састанке ... био је толико очајан да је желео само да умре“. Али након што је подвргнут лекарском третману, његова жена извештава: „Више не пати од тешке депресије и више не жели да изостаје од састанака. Данас је преподне одржао јавно предавање!“

Признајемо да нису сви проблеми тако лако решиви. Наука стоји тек на почетку свог истраживања о тајни психичких проблема. Поставити праву дијагнозу и спровести лечење може потрајати прилично дуго, а понекад може бити чак врло копликовано — али често се исплати.

Напастовани од демона?

Неке жртве психичких болести страхују од демонских напада јер тврде да понекад чују „гласове“. Тачно је, а и познато да демони могу да наведу здраве људе на бесмислено поступање (Марко 5:2-6, 15). Додуше, немамо доказа да су демони узрок код већине који се чудновато понашају, као ни за то да су глувонемост, слепоћа и епилептички напади проузроковани од њих. У библијска времена демони су понекад такве болести (или већ постојеће погоршавали) (Матеј 9:32, 33; 12:22; 17:15-18). Библија ипак прави јасну разлику између „болесника и опседнутих“ (Марко 1:32-34; Матеј 4:24; Дела апостолска 5:16). Очигледно је да је већина данашњих случајева слепоће и епилепсије проузрокована физичким факторима, а не од демона. А без сумње се то односи на већину психичких оболења.

Ипак морамо задржати у мислима да Сотона и демони „воде рат“ са Божјим народом и познати су по томе да нападају и досађују верним хришћанима (Откривење 12:17; Ефесцима 6:12). Демони су врло зли и зато не треба да нас изненади што налазе садистичку радост у томе да неке психичке болеснике муче тиме да њихове потешкоће још повећавају.

Зато ако старешине имају разлога да посумњају у демонски утицај, не би било лоше да се распитају о томе. Јесу ли дотични можда добили неке сумњиве предмете од особа за које се зна да се баве неким обликом демонизма. Већ само одстрањивање таквих предмета може значити олакшање (Дела апостолска 19:18-20). Пошто су хришћани позвани да се ‚супротставе ђаволу’, старешине могу да саветују и болеснику да одбије сваки туђи „глас“ који би могао бити од демона (Јаков 4:7; Матеј 4:10). Ако би неко осетио такве нападе нека усрдно моли и гласно призива име Јеховино (Ефесцима 6:18; Приче Соломунове 18:10).

Али демонски утицај је изгледа само изнимка а не правило. Једна сестра је известила: „Ја сам веровала да сам опседнута од демона, док нисам отишла на лечење. Рекли су ми да је код мене у питању хемијска неуравнотеженост. За мене је било велико олакшање, пошто сам дознала да је болест узрок мог таквог понашања а не демон.“

Психијатријско лечење

Данас постоји мноштво лекова који се користе код лечења психичких оболења. Узимањем таквих лекова под лекарским надзором, било је већ могуће тешко болесним хришћанима да опет воде нормалан живот. Нека добронамерна браћа су таквим пацијентима саветовала да не узимају преписани лек, можда из страха од штетности или да не би постали зависни од њега. Наравно да је свако медицинско лечење повезано са одређеним ризиком, зато ‚паметан пази на своје кораке’ и одвагнуће далекосежне последице (Приче Соломунове 14:15).

Ипак, занимљиво је да многа психогена средства нису ни халуциогени, ни едативи на које се навикава. Она служе само да у мозгу успоставе хемијску равнотежу. Неуролептици на пример могу помоћи код необичних сиптома шизофреније. Литијум може ублажити депресије и осцилације у расположењу код манијске депресије.

Тачно је да се понекад употребљавају јаке дроге да би се пацијент умирио или спречио да не изврши самоубиство. Али пошто особа не узима прописани лек због уживања, него да би могла нормално да живи, то се сматра исто као и узимање инсулина код дијабетичара.

Треба имати у виду да психогена средства често споро делују и да могу да имају неугодна споредна дејства. Није редак случај да лекар кроз испробавање мора да пронађе који препарат и у којој дози ствара најмање штетних деловања. Пацијент код тога често изгуби вољу. Рођаци а и други могу га подупирати у лечењу храбрећи га да буде стрпљив и да сарађује са стручним медицинским особљем. Шта ако поставља питања у вези лечења неким одређеним лековима или шта учинити ако настану неки проблеми или пак неки начин лечења не показује наизглед никакво побољшање? О тим проблемима треба разговарати са лекаром.b Ако је потребно може се потражити савет другог лекара.

Психотерапија

У неким случајевима је добро да пацијент разговара са одговарајућим стручњаком о сасвим конкретним стварима. Можда са кућним лекаром којег пацијент лично познаје и има у њега поверење. А како је са лечењем код психијатра или психолога? Потражити такву помоћ је додуше лична одлука, али код тога би требали бити опрезни. Такви лекари примењују сасвим различите методе. Неки на пример још увек примењују неке облике психоанализе доктора Фројда, у чију вредност сумњају многи психијатри.

Још већу пажњу заслужује чињеница да су неки добронамерни лекари већ давали савете који су потпуно супротни Библији. Пошто не разумеју библијска темељна начела — или их чак сматрају као „лудост“ — неки су дошли чак до закључка да су проблеми пацијента због тога што се држи моралних мерила Библије (1. Коринћанима 2:14).

Има додуше лекара, психолога и психијатра чије психотерапије нису у вези са психоанализом, него пацијенту помажу да разуме своју болест, при чему наглашавају лечење лековима и покушавају да на практичан начин уклоне проблеме. Хришћанин може такве терапије сматрати кориснима, али треба да му буде јасно пре него што пристане на неко лечење следеће: Шта све укључује то лечење? Какви се савети дају? Да ли лекар разуме и поштује верске погледе Јеховиних сведока?c Онај ко пристане на одређену психотерапију треба да размисли о сваком савету лекара и да се добро распита о свему — уместо да једноставно све прихвати (Јов 12:11, 12).

Стога се у највише случаја психичка обољења могу сматрати као медицински проблеми. Ако то рођаци, старешине и остали чланови скупштине разумеју, могу успешније помоћи болеснику. Понекад треба болесника такође и душевно подупрети. Оно што скупштина може учинити у том погледу, обрадиће се у једном каснијем издању.

[Фусноте]

[Слика на 3. страни]

Старешине могу често помоћи психички болеснима ако саосећајно саслушају и посаветују

[Слика на 5. страни]

Понекад је препоручљиво да психички болесник потражи лекарску помоћ