Има ли лека?

„Одвели су ме у болницу“, присећа се Ирена. „Волела сам разговарати са психијатрима, али ми то није много помогло. Затим сам примила електрошок терапију. Била сам страшно уплашена. Али, ни то није много помогло.

Супруг ме онда наговорио да уђем с њим у аутомобил. Мислила сам да идемо кући. Али, зауставили смо се испред овог великог комплекса старих зграда од цигли. ’Шта је то?’ упитала сам свог супруга. ’Желим да унутра с неким разговараш’, рекао је. Тада сам схватила да је то ментална институција . . .“

ИРЕНИНА болест избила је 1955. године — управо усред револуције на подручју лечења душевних болести. Откривени су нови лекови за смањење хируршког шока. Лекари су открили да, кад бивају лечени тим истим лековима, „пацијенти за које је раније био потребан третман у изолованим просторијама или помоћ лудачке кошуље, сада могу бити остављани без надзора . . . Ти лекови су потпуно уклонили одређене врсте психоза“ (Мозак од др Ричарда М. Рестака). Револуционарни учинци ових медикамената на подручју менталног здравља могу се поново илустровати помоћу шизофреније.

Иренин лекар је покушао с једним новим антипсихотичким леком. Тамо где терапија разговора и електрошока није успела, успео је лек. Ирени и хиљадама сличних њој омогућено је да напусте душевну болницу и оду кући.

Хемијска контрола

Лекари нису знали како ти лекови функционишу. Али, они су по свему судећи блокирали рецепторе мозга који иначе преузимају једну супстанцу звану допамин. Кад је активност допамина била на тај начин обуздана, стање неких пацијената се поправило. Кад су пацијентима дати лекови који појачавају деловање допамина у мозгу, њихово стање се често погоршавало. Тада је био отворен прозор за хемију душевних болести (види оквир).

Још увек има много тога непознатог у вези шизофреније. Али, лечење антипсихотичким медикаментима се већ усталило као делотворно лечење. Нажалост, лекари кажу да око трећина шизофреничких пацијената не реагује на те лекове — као ни на било коју другу врсту лечења. А у најбољем случају, ти медикаменти помажу да се шизофренија држи под контролом, да се стишају или елиминишу дивљи, активни симптоми болести. Ипак, то је велики напредак од хируршког захвата и лудачке кошуље.

Зашто, дакле, на пацијенте који користе такве медикаменте гледати као на слабоумне или као на наркомане? Антипсихотички лекови не изазивају зависност, не изазивају „добро расположење“ код пацијената и не узима их се ради задовољства. Др Е. Фулер Тори упоређује антипсихотичке медикаменте са „инсулином код дијабетичара“. А др Џеролд С. Максмен закључује: „Људи који узимају такве лекове не беже од својих проблема, него се с њима суочавају“.

Ирена је, међутим, утврдила да постоји и тамна страна ових медикамената.

Проблеми због пропратних ефеката

„Осећала сам се као месечар“, присећа се Ирена. „Нисам могла ништа са собом. Сећам се да сам понекад спавала по 16 сати на дан“. Иренин живот се погоршао. Покушала је да се ослободи лекова — и поново је завршила у болници.a

Неки пацијенти заиста трпе штетне последице реакције које се испољавају у немиру, вртоглавици, поспаности, жутици, шоку и гојењу. Једна од непожељних реакција је дискинезија (поремећај у покретима), која погађа око 10 до 20 посто пацијената који се подвргавају дуготрајном лечењу с антипсихотичким лековима. Тако долази до нежељених трзаја лица и устију.

Пошто лекари не могу предвидети како ће пацијент реаговати на неки лек, преписивање лека укључује одређену меру експериментисања. Један клинички психолог је рекао за часопис Пробуди се! следеће: „Лекари могу испробати три или четири медикамента пре него што пронађу онај који је делотворан и који има најмање пропратних ефеката“.

На срећу, већину пропратних ефеката може се контролисати. У Иренином случају помогла је једноставна промена медикамента. Њена омамљеност је нестала, а исто тако и њена бунцања. Напустила је болницу и поново почела водити нормалан живот! Скоро 30 година њено се стање није погоршавало — све док није покушала да престане са узимањем лека. Она каже: „Мислила сам да ми је добро. Али, након годину дана моје мисли су опет почеле врлудати. Лекар ми је рекао да поново узимам лек“. То није превелика цена коју она треба платити да би свој живот поново довела на колосек.

Не реагују сви на лекове тако успешно и деловање тих медикамената често се одвија пужевим кораком. Такође неки пацијенти осећају снажну одбојност према лековима. Али, кад су симптоми тако снажни да потпуно овладају пацијентом, тада треба бирати између лекова и душевне болнице.

Алтернативна лечења

Занимљиво је да су шећер, пшеница, млеко и олово, као и недостатак витамина, сви умешани као кривци за емоционалне поремећаје.

То повећава могућност да се код шизофреније уведе лечење храном. Такав приступ је већ имао одређену меру успеха код лечења депресије. А неки истраживачи — укључујући и добитника Нобелове награде Лајмуса Полинга — тврде да велике дозе витамина доносе драматично смањење симптома шизофреније код неких пацијената. То се назива ортомолекуларна психијатрија.

Таква замисао — бар у свом принципу — многима изгледа разумна. Ортомолекуларни психијатри указују на то да обољење по имену пелагра, које проузрокује недостатак витамина Б, ствара психотичне симптоме. Лечење? Велике дозе витамина ниацина. Али, да ли је слично лечење делотворно и код шизофреније? До сада, ортомолекуларни психијатри нису у то могли убедити своје ортодоксније колеге.

Један извештај Националног института за ментално здравље упозорава: „Премда изгледа да је теорија ортомолекуларне психијатрије пружила могућност за истраживање, тврдње о терапеутској делотворности могу наћи врло малу, ако икакву, подршку у научним студијама“. Није потребно рећи да уравнотежена, хранљива прехрана сигурно користи. Лекар, међутим, може најбоље одредити да ли постоји јаки недостатак неких витамина.

Др Давид Шор из Одељења за истраживање шизофреније сажео је вероватно став какав постоји у главној струји медицине кад је изјавио за часопис Пробуди се!: „Сви би хтели лак одговор на шизофренију — као што су витамини или дијализа.b Али, то једноставно није тако једноставно. Ми би волели да јесте“.

Нема сумње да би сваком начину лечења требало приступити с одређеном мером опреза и с подозрењем гледати на неке сензационалне тврдње. „Неискусан верује свакој речи, а разборит пази на своје кораке“ (Приче Соломунове 14:15, НС). Не прихватај слепо ни један начин лечења. Ако је преписан неки лек, одреди себи неко време да се упознаш с могућим реакцијама и пропратним појавама.

Утеха за душевно болесне

Пошто живимо у „критичним временима с којима се тешко излази на крај“, људи су данас под великим притиском (2. Тимотију 3:1, НС; Лука 21:26). А будући да сви трпе од последица слабљења услед греха и несавршености, не изненађује да чак и неки богобојазни људи подлежу душевним обољењима (Римљанима 5:12).

Али, сазнање да је душевна болест, болест као и свака друга помаже нам да имамо уравнотежено гледиште о њој. Ирена се, на пример, плашила да је узрок њене болести био напад демона. Премда је могуће да у неким случајевима буду укључене демонске силе, Библија не учи да све болести узрокују демони (Ефесцима 6:12; упореди Матеј 4:24; Марко 1:32—34; Дела апостолска 5:16). У случајевима кад особа чује гласове и чудно се понаша чешће се ради о болести као што је шизофренија него о нечем другом.

Велико олакшање за Ирену представљало је сазнање да њена болест није демонског порекла. Потражила је помоћ лекара и нашла извесно олакшање. Присетимо се библијског извештаја о једној жени која је „велику муку поднела од многих лекара, и потрошила све што је имала, и ништа јој нису помогли, него још горе начинили“. Само ју је Исус Христ могао излечити (Марко 5:25—29). Слично томе, и данашња медицинска наука је ограничена. Истина, неко може предузети разумне кораке да би постигао одређену меру олакшања. Али, уместо да упадну у замку непрестаног тражења лека који стално измиче, многи би једноставно требали научити да живе с тим проблемом и устрају.

Међутим, сазнање да Бог брине за нас може олакшати многе муке (1. Петрова 5:6, 7). „Јехова ми је помогао кроз ово и многа друга искушења“, каже Ирена. Она се такође нада доласку новог поретка под Исусом Христом у ком „нико од становника неће рећи: болестан сам“ (Исаија 33:24; 2. Петрова 3:13). „Моје очи су чврсто биле уперене у награду вечног живота у Рају, који је сада толико близу, и то ми је помогло да останем постојана“. Бера јој је помогла више него било који лек који би јој лекари понудили.

[Фусноте]

[Оквир на 17. страни]

Наш мозак је задивљујуће сложена мрежа комуникација која повезује милијарде неурона, односно нервних ћелија. Међутим, неурони нису физички повезани једни с другима. Између њихових продужетака, или дентрита, постоји празан простор величине 0,000003 цм. Да би нервни импулси глатко текли, нервни сигнали морају прескакати тај простор. Да би се то постигло, ћелија ослобађа читав батаљон хемијских „гласника“ званих неуронтрансмитери. Они „препливају“ преко празног простора и прихвате се за специјалне рецепторе, од којих је сваки начињен тако да прихвати једну одређену хемикалију.

Код нормалног мозга се све те активности одвијају глатко и уредно. Код шизофреничара, међутим, неуротрансмитери изгледа постају неконтролисани. Неки сматрају да преобиље допамина превише стимулише неуроне, па они „затаје“. Услед тога може доћи до неповезаних мисли. Чудно је, међутим, да немају сви шизофреничари висок ниво допамина у мозгу. Може ли бити да су неки мозгови једноставно преосетљиви на допамин? Или постоје различити типови шизофреније? Или, може ли бити да су неке друге хемијске абнормалности повезане с допамином?

Нико то заправо не зна. Исто тако, нико заправо не зна да ли хемија узрокује шизофренију и обратно. Хемија је само један делић загонетке зване шизофренија.

[Оквир на 18. страни)

Терапија шоком—спорна

Терапија која је најконтроверзнија је вероватно терапија шоком. Лекари су јој међутим дали назив који звучи доброћудније: електроконвулзивна терапија, односно ЕСТ. Искривљено приказивање тог поступка у филмовима, као што је на пример Лет изнад кукавичјег гнезда, допринели су томе да се јавност углавном плаши ЕСТ—а. Међутим, само у Сједињеним Државама сваке године просечно око стотину хиљада пацијената прима ЕСТ. Истраживање психијатара је показало да се ЕСТ „претежно користи само онда кад лекови, обично у великим дозама и често у комбинацији са психотерапијом, нису делотворни“.

ЕСТ је увелико модификован, тако да то није језив поступак каквим га многи замишљају. Кад се исправно проводи, пацијент ништа не осећа. Он бива анестезиран и даје му се средство за опуштање мишића (како не би дошло до повреде костију). Електроде се смештају на његову главу и мала количина струје пролази кроз мозак узрокујући кратки удар.

Џон Бонејџ, службеник за информације у АРА (Америчком психијатријском удружењу) рекао је да се у једној студији коју је провела АРА дошло до закључка да је ЕСТ „један од најделотворнијих начина за лечење депресије“. Бонејџ је дао следећу информацију за часопис Пробуди се!: „ЕСТ се ретко користи у лечењу шизофреније. Користи се само онда кад је шизофренија пропраћена јаком депресијом“.

Лекари уопште не знају како или зашто ЕСТ делује. Противници зато ту методу називају „психијатријским еквивалентом за ударање по ТВ пријемнику онда кад слика није у реду“. Постоје, међутим, неки докази да ЕСТ може утицати на неуротрансмисију на сличан начин како то чине психијатријски лекови. Критичари сматрају ЕСТ опасним и штетним по мозак и указују на ризик губитка памћења и чак смрти. Међутим, присталице кажу да су модификовани поступци увелико смањили тај ризик. Они надаље тврде да опасности од самоубиства која прати јаку депресију може допринети томе да корист од ЕСТ далеко засени сваки ризик.

[Оквир на 20. страни)

Терапије Фројдовског „увида“ — помоћ или сметња?

Др Давид Шор из Одељења за испитивање шизофреније изјавио је за часопис Пробуди се! следеће: „У данашњој психијатрији има све мање психоанализе и њој сличних метода“. Који је разлог томе? Све је више доказа да фројдовска анализа и с њом повезане терапије увида једноставно не лече шизофренију. Фројдовске терапије почивају на недоказаној тврдњи да су душевне болести реакција на животно искуство, на трауме из детињства које су сачуване у подсвести. Аналитичар на тај начин покушава испитати подсвест путем питања и „слободних асоцијација“ да би помогао пацијенту да задобије увид у извор својих проблема.

Међутим, код шизофреничара је, већ сама комуникација отежана. Изложити њих теорији испитивања увида, како каже др Е. Фулер Тори исто је као „навести поплаву на град који је већ опустошен торнадом“.

Постоји и опасност „преноса“, тј. код пацијента се могу развити прекомерно јаки осећаји према терапеуту. Неки тврде да су пацијенти постали „зависни“ од својих терапеута и не могу да прекину лечење. Исто тако, интимности са особом супротног пола могу донети моралне проблеме.

Водећи психијатри сада се окрећу биолошком лечењу, а на класичну психоанализу гледају као на застарелу методу у лечењу шизофреније. Међутим, неки облици говорне терапије, могу бити делотворни уз терапију лековима како би се пацијентима пружила подршка и помогло им се да разумеју своју болест, те да би се нагласила потреба за узимањем лека. Исто тако, лекари се повремено користе питањима што им помаже код утврђивања дијагнозе. То, међутим, није исто што и психоанализа.

[Слика на 19. страни]

Учинак лечења је често драматичан