Проналажење расне хармоније у Јужној Африци
Као што је испричао Мерлин Мел
ЈА САМ Јужноафриканац, или, како се необично каже у овој земљи, Јужноафриканац у боји. Такође сам и професор на универзитету Вестернкеп, највећем, претежно ’црном’ универзитету у земљи. Докторирао сам физику. Протеклих 20 година такође сам један од Јеховиних сведока. Која ми је од тих двеју ситуација помогла да доживим расну хармонију у тој земљи трвења и сукоба?
Одрастање у Јужној Африци
Кептаун, на јужном врху Африке, назван је ’најбистријим ртом на свој земљи’. Посматрање звезда у ведрој ноћи у Кептауну, дирљиво је искуство. Сећам се да сам једном, посматрајући небо, рекао свом пријатељу: „Каква је сврха свега тога? То сигурно мора имати смисла; а ипак, овде доле су ствари тако безсадржајне. Како људи могу тако да дискриминишу друге? Зашто је толико непоштења?“
Бити рођен у Јужној Африци значи бити свестан дискриминације од најранијих дана. Расни проблеми изгледају присутни свуда. Људи се од најранијег детињства расно одвајају и класификују. Наша је породица, по законима Јужне Африке, оквалификована „обојеном“. Као деца, били смо поучавани да су белци тлачитељи, док смо ми међу потлаченима. И пошто су, док смо одрастали, контакти међу расама у школи или друштву били практично на нули, разумљиво је да су особе друге расе биле посматране с подозрењем. Нама је изгледало да су белци имали најбоље од свега — укључујући куће, осталу имовину и школе. „Апартхајд“, законита сепарација раса, постала је најомраженија реч у нашем речнику.
Пре него што сам завршио основну школу, наша је породица била присиљена да напусти дом у расно помешаном суседству у ком смо се родили моја сестра и ја. Зашто? Због „Одредбе о подручјима групе“, која је дозвољавала да неко одређено подручје буде насељено само једном расном групом. Преселили смо се у друго подручје у ком смо живели неколико година, све док и оно није било проглашено „белим подручјем“. Затим смо се опет морали селити.
Због очигледних неједнакости, наши родитељи, као и учитељи, су нас терали да пуно учимо у школи. „Мораш показати белцу да си бољи од њега“, гласила је порука. То је утицало на мој став према школи. Мада болно стидљив, волео сам да учим. Већина мог времена је пролазила у читању свега и свачега. Због тога сам и завршио школу међу најбољим ученицима у земљи. Било је природно да идем на универзитет. Пошто сам уживао у науци и математици, било је лако донети одлуку о стицању дипломе из научног смера, са физиком и математиком као главним предметима.
Пошто је 1960 (исте године када сам кренуо на универзитет) ступила на снагу Одредба о одвојеним универзитетима, био сам обавезан да похађам универзитет за моју расну групу. Дат је велики публицитет студентима који су похађали те посебне универзитете. Сваку сам годину завршавао са високим просеком и коначно сам стекао највиши степен образовања у нуклеарној физици, (Master of Science) што је привукло много интереса, а посебно зато јер сам био наименован за асистента на универзитету Вестернкеп — први обојени студент са таквим наименовањем.
Ипак, на овом месту сам се осећао врло фрустриран. Нисам нашао одговор на есенцијално питање живота: Какав је смисао свега тога? Отприлике у ово време сам и рекао онај коментар мом пријатељу, који сам у почетку споменуо.
Моја питања су добила одговоре
До тада је религија у мом животу играла незнатну улогу. Као дете, одлазио сам у Англиканску цркву, и био сам причешћен у 16 години. Али, моји одласци у цркву су се проредили док коначно нису престали.
Затим сам једног дана посетио свог колегу са универзитета. Његова жена, Јулија, користила је Библију како би показала да постоји одговор на политичке и расне проблеме, не само Јужне Африке, већ и целог света. Био сам изненађен и сумњичав. Али, узео сам књижицу Основа за веровање у нови свет, отишао кући, и из радозналости почео да је читам.
У два сата следећег јутра, још сам читао! Овде су били разматрани аргументи о истинитости Библије, о узроку потешкоћа у којима се налази човечанство, о значају 1914. године, и о нади у праведни нови састав овде на земљи. Ово је сигурно истина!
Следећег сам дана навратио до куће мог колеге. „Да ли имаш још литературе сличне овој?“, упитао сам његову жену. Од њих сам отишао носећи хрпу књига које су разматрале основне Библијске доктрине, објашњења Даниловог пророчанства и Откривења, природу шест дана стварања, и још много, много више. Показали су ми да у Библији нема никаквог оправдања за расну дискриминацију, јер „Бог није пристрасан“ (Дела апостолска 10:34, Ст). Помно сам проучио сву ту литературу. Овде су се налазили одговори на питања која су ме одувек мучила. После отприлике једногодишњег складног Библијског студија, био сам крштен као Јеховин сведок. То је било 21. новембра 1967.
Као организација, Јеховини сведоци су заиста аполитични и међу њима нема расизма. Верни су једној влади, Божијем краљевству. Њима је социјални статус потпуно неважан. Међутим, у Јужној Африци су увек присутни расни проблеми. Због „Одредбе о подручјима групе“, скупштине одражавају расни састав подручја у којима се налазе. Тако су у скупштини Клермонт, коју сам ја посећивао, већина особа биле обојене. Неколицина присутних белаца, били су или мисионари, или надгледници.
И након свих тих година још се сећам два догађаја који показују како се тешко ослободити расних предрасуда. На скуповима су присутни белци ишли први у кафетерију, узимали своју храну и јели одвојено, док би ми остали чекати стојећи. То ме је ојађивало. Бели Сведоци су такође имали обичај да представљају своје жене на овај начин: „Драга, упознај Мерлина. Он проучава Библију.“ „Мерлин, ово је моја жена, Сестра та и та.“ Ословљавали су ме именом, а ја сам требао да се обраћам са „Сестро“ или „Брате“. Био сам бесан!
Затим сам почео да размишљам. Проблем је у томе што увек мислиш да је расист она друга особа. Ипак, расно поларизовано друштво као Јужна Африка, мора да има утицаја на све који овде живе. Истина, неки бели Сведоци су морали да раде на својим односима са особама друге боје. Али, то сам морао и ја. Овде Библија даје добар савет: „Не нагли у срџби, јер срџба почива у срцу лудака.“ (Проповедник 7:9, Ст). Да, морао сам да се трудим да будем мање осетљив и да не видим очигледна расна омаловажавања.
Требао бих такође да споменем да се од тада општа ситуација у земљи нешто променила. Ранијих година је само ограничен број белаца смео да присуствује верским скуповима других раса, и они су морали да једу одвојено. То више није случај.
Ипак, најважније је да је то била организација људи који се слободно мешају, у којој су једни добродошли у куће других, и у којој су једни друге називали браћом и сестрама, заиста тако и мислећи! Та су уверења била чврста и заснована на библијским принципима. Тако, када се појаве расни сукоби — а у Јужној Африци су они готово неизбежни — размишљање о тим чињеницама увек смири моје осећаје. Док године пролазе, учим боље да примењујем Библијске принципе, а тако постижем већи мир по питању расних проблема. Но, на том се мора радити!
Пуновремена служба
Ускоро након свог крштења, осетио сам потребу да повећам своју службу. Нисам био ожењен и нисам имао много обавеза, па сам и октобра 1968. ступио у пионирску службу. Ово је изазвало прилично узнемирења, јер је то повлачило моје напуштање универзитета и каријере коју су многи сматрали сјајном. У новинама је изашао чланак о мом потезу, с насловом: „Врхунски научник се посвећује Библији“. Ускоро сам са разним особама или породицама водио десет и више библијских студија. Две су се такве особе на једном скупу крстиле, на следећем четири, па седам, и тако даље.
17. септембра 1969, оженио сам Јулију, Јеховиног сведока, која ме је упознала са истином. Она је добила развод по законским и библијским основама пре него што смо се венчали. То је значило да наслеђујем већ готову породицу, пошто је имала два сина, Џона и Леона. Одлучили смо да останемо у пионирској служби колико год то буде могуће, што се показало као добар темељ за дечаке и помогло ми да нашу породицу учиним успешном.
Раних 70-тих година било је врло узбудљиво бити у пуновременој служби, што показују и ова искуства. Проповедајући од куће до куће, сусрели смо госпођу по имену Анабел. Одмах је узела књигу Истина која води до вечног живота и Библију. (Ми смо касније сазнали да је литературу платила последњим новцем који је имала — млекар је морао да наврати идуће недеље како би добио свој новац!) Од почетка се добро припремала за свој недељни студиј Библије, иако је имала немирну бебу. Такође је својој породици почела да говори оно што је научила. Ускоро јој се придружио и њен муж Били. Анабелини родитељи су својим петоро деце дали имена по абецеди. И њена сестра Бети је почела да проучава. Чарли и његова жена такође нису желели да буду изостављени. Дафне је такође показала интерес, а придружили су се и Една и њен муж. Данас цела та породица верно служи Јехови већ много година. Мушкарци су старешине или слуге помоћници, а многе су жене служиле као пионири.
Затим је ту и Стенли. До њега смо дошли у служби од куће до куће, била су то последња врата на која смо закуцали једног хладног послеподнева. Међутим, какав је то био пријем! Његова нас је жена позвала да уђемо, и одмах је било јасно да имамо посла са смерним човеком. У ствари, он се управо молио за помоћ да разуме Библију. Наша се прва дискусија вртела око доктрине тројства. Након једног сата, изгледао је уверен. Следеће недеље нас је дочекао овим речима: „Ви сте људи у праву. Ја сам прочитао цели ’Нови Завет’ и тамо нема Тројства. Пошао сам до свештеника да га упитам зашто ме је обмањивао. Одбио је да ме прими, па сам вратио збирку коверата које сам употребљавао да бих од других чланова цркве сакупљао новац.“ И све то без и једне наше публикације! Желео је да присуствује састанцима и ми смо обећали да ћемо доћи по њега. Али, те смо недеље дошли пет минута касније него што смо обећали. Сусрели смо га како вози бицикл идући на састанак! „Мислио сам да сте ме заборавили“, рекао је. Проучавали смо три пута недељно, и крстио се је три месеца након наше прве посете. Стенли је много година служио са истом ревношћу коју је показао на почетку.
Јулија и ја смо израчунали да смо током година били у предности да неких 50 особа помогнемо да постану Јеховини сведоци.
Повратак светском послу
Након четири године пионирске службе, потрошили смо скоро сав новац. Трошкови живота су порасли, а и дечаци су порасли. Тако смо, болно и нерадо, одлучили да напустимо пуновремену службу. То је било у септембру 1972. Шта сада? Само нешто више од године дана касније, 1. јануара 1974. вратио сам се предавању на универзитету, када је било упражњено место за физику. То је значило знатна прилагођавања а такође и опрез да се не западне у малодушност. Но, уз чврсту Јулијину подршку, успео сам да се добро прилагодим. Одржавање пуне активности у служби и скупштини — заиста и даље ’прво тражити Краљевство’— показало се је од велике помоћи (Матеј 6:33).
Пошто се од свих универзитетских професора очекује да се баве истраживањем, поново се појавило питање повратка нуклеарној физици. Нисам могао замислити да се бавим оваквим есотеричким типом истраживања јер сам своје време ван универзитета трошио учећи људе библијској истини. Изгледало је тако празно бавити се истраживањем, само ради истраживања. И, наравно, истраживање у нуклеарној физици може бити употребљено у војне сврхе, а то би довело до проблема повезаних са хришћанском неутралношћу (Исаија 2:2-4).
У Јужној Африци, универзитет као што је Вестернкеп, похађају многи студенти које зову „оштећени“. Они долазе на универзитет неспремни због лошег школовања и других социјал-економских фактора. У многим случајевима, није у питању потенцијал — они једноставно нису имали повољну прилику. Последњих 13 година, ја сам, као део мог рада на универзитету, истраживао проблеме учења таквих студената и припремао алтернативне методе учења. То истраживање ми је помогло да докторирам у области физике, и резултирало мојом промоцијом у професора. Кооперативни програми истраживања сада почињу и са универзитетима у Сједињеним Државама и Израелу. Занимљиво је упоредити резултате тог истраживања са методама које у учењу користе Јеховини сведоци.
Теорија коју је у Израелу развио професор Рувен Фојерштајн са својим сарадницима, названа је Посредовано искуство учења. Суштина те теорије је да деца развијају способност размишљања не само путем спољних стимуланса који до њих долазе преко чула, него такође преко људског посредника које им те стимулансе интерпретира. Ако се то не чини, деца не развијају своју способност размишљања у оној мери у којој би то могла.
Јеховини сведоци велико тежиште стављају на улогу родитеља као примарног учитеља детета. Родитељи Сведоци троше много времена истражујући илустрована помоћна средства за проучавање Библије са својом децом, испитујући их о ономе шта она виде, и помажући им да схвате значење библијских прича. Они не наглашавају потребу само за недељним студијем Библије, већ и за сталним поучавањем, а посебно поучавањем библијских принципа (5. Мојсијева 6:6-8). Горње истраживање изгледа указује да родитељи, тако поступајући, у ствари развијају интелигенцију своје деце.
Конструктивизам је друга теорија у којој се тврди да учење није једноставно преношење информација из ума инструктора до ума ученика. Штавише, свака особа ствара своје властите конструкције из онога што види, чује, или искуси. Због тога две особе које слушају исту информацију извлаче различите закључке. Да би особе училе ефикасно, оне морају саме да се баве тим информацијама.
На састанцима Јеховиних сведока је баш то присутно. Од свакога се очекује да унапред припреми информације које ће се разматрати из расположиве литературе. За време самог састанка, присутни дају своје коментаре у вези припремљеног материјала. На тај се начин људи не охрабрују само да изразе оно што су научили, већ и да извуку корист из припрема осталих учесника.
Појављивање учења на компјутерској основи је било поздрављено као средство за персонализацију инструкција. Али, рад библијским студијима у домовима људи, који Сведоци користе већ много година, одличан је баш у томе! Један инструктор помаже једној, двема, или трима особама (ретко више) у разматрању штампаног материјала у вези одређене библијске теме, а којом се студент раније упознао. Студент се охрабрује да објасни своје схватање, редак по редак, а затим се то продискутује — заиста лични студиј Библије. Уз примену таквих здравих принципа поучавања, није чудо да Јеховини сведоци достижу такав процват. Наравно, те принципе не морају да уче на универзитету. Они их добијају из супериорнијег извора — Библије (Матеј 28:19, 20; Јован 6:45).
Расна хармонија замењује расну напетост
Већ је прошло више од двадесет година од када сам постао Јеховин сведок. Моји пасторци, Џон и Леон, који су сада одрасли, обојица су крштени и верно служе. 1976. родио нам се син Грими. Предност нам је да и њега одгајимо и доведемо на пут истине. Наша је породица благословљена јер је Јулија опет у могућности да буде пионир, док сам ја помоћни пионир бар три месеца годишње. Око нас, у Јужној Африци, расна напетост је у драматичном порасту. Може се видети на графитима по зградама, и осетити у ваздуху. Ипак, међу свом том расном поларизацијом, дешава се савремено чудо. Ублажењем државног закона о дружењу, Јеховини сведоци се сада могу прилично слободно састајати, посебно на великим скуповима. Имао сам предност да суделујем у организовању неких таквих скупова за све расне групе. Овде се на делу види нерасизам, људи који су поучени високим библијским стандардима и који су заиста превазишли све расне подвојености. То су људи који гледају какав је ко изнутра, а не само боју коже.
Јеховини сведоци данас чине једино право светско братство човечанства. Ускоро ће Јехова, у свом новом саставу ствари „отрти сваку сузу с њихових очију. Смрти више неће бити; неће више бити ни туге, ни јаука, ни боли“. Заједно са милионима своје браће и сестара широм света, гледам у сусрет том дивном, праведном, нерасном новом свету (Откривење 21:3-5, Ст).