„Шта треба да чиним да се спасем?“

„ШТА треба да чиним да се спасем?“ Ово питање је поставио управник затвора 50. године н. е. у Филипи (Македонија). Пре тога се догодио велики земљотрес, чиме су проваљена врата на затворима, за која је он био одговоран. Већ је хтео да се убије пошто је помислио да су затвореници побегли. Али један од затвореника, апостол Павле, је повикао: „Не чини себи зла, сви смо ми овде!“ (Дела апостолска 16:25-30, Ба).

Павле и са њим затворени Сила су дошли у Филипе да објављују добру вест спасења; али због лажних оптужби били су бачени у затвор. Управник затвора је био захвалан да затвореници нису побегли и хтео је да чује вест од Павла и Силе. Шта је он морао да учини да би постигао спасење, које су оба хришћанска мисионара проповедала?

Људима данас је још увек потребно спасење које су Павле и Сила објављивали. На жалост многи с подозрењем гледају на тему спасења. Они се осећају одбачени због арогантности и себичности неких религиозних заступника, који их наводно уче шта је потребно за спасење. Некима је одбојан и претерани осећајни занос, којим се одликују многе еванђелске религиозне заједнице, које узвисују идеју о спасењу. Енглески новинар Филип Хауард је рекао да ти такозвани еванђелисти „апелују више на осећај и руке које потписују чекове, него на разум својих слушалаца“. (Упореди 2. Петрова 2:2).

Други су опет шокирани упадљивим променама, код неких особа, које су због одређених доживљаја убеђене „да су спасене“. Фло Конвеј и Џим Сигелман се у својој књизи Снепинг баве са многим верским буђењима — укључно са „бити спасен“ — која су све омиљенија у последњој деценији. Они свакако описују и „скривену страну“ таквих буђења и кажу, да код тих људи одједном настаје промена карактера која им не даје обећано испуњење и разјашњење, него место тога заслепљење, затварање мисли и проузрокује непознавање стварности. Аутори уз то пишу: „Тај процес се може описати као затварање мисли, као искључење мишљења.“

Кад су хришћани првог века били спашени, то је било сасвим друкчије. Управник затвора у Филипи није затворио свој ум, кад му је апостол Павле одговорио на његово питање, шта мора да чини да би се спасао. Павле и Сила нису апеловали на његов осећај и нису га молили за великодушни прилог. Уместо тога „јавише реч Јеховину њему“. Кроз разговор су помогли том човеку да постигне јасно разумевање о припремама које је Бог предвидео за спасење (Дела апостолска 16:32, Ба).

„Веруј у Господа Исуса“

Ти хришћански мисионари су управнику затвора отворили ум за основну истину о спасењу. То је била иста истина коју је апостол Петар поводом оснивања хришћанске скупштине образложио. Петар је указао на кључну улогу Исуса Христа у вези са спасењем и назвао га ’главним посредником живота’. Апостол је такође рекао: „Нема у никоме другоме спасења, јер нема другога имена под небом данога људима, којим бисмо се могли спасти“ (Дела апостолска 3:15; 4:12, Ба). Павле и Сила су управника затвора у Филипи такође упутили на тог посредника живота: „Веруј у Господа Исуса Христа и бићеш спасен“ (Дела апостолска 16:31, Ба).

Али шта то значи веровати у Исуса Христа? Зашто ми једино и само преко Исусовог имена можемо да се спасемо? Да ли ће на крају сви да се спасу? Да ли су апостоли заступали мишљење: „једном спасен заувек спасен“? Одговори на ова питања су од највећег значаја, пошто је спасење још увек потребно — иако многи религиозни заступници садашњости речима и делима разблажују појам спасења. Сваки од нас треба задовољавајући одговор на питање: „Шта треба да чиним да се спасем?“