Питања читалаца
◼ Да ли је примерно за хришћанина да одлази у лов или риболов?
Различите реакције у вези лова често укључују и дубоке осећаје. Зато је за хришћане најбоље да се потруде разумети и прихватити мишљење Јехове Бога о томе, а које налазимо у Библији.
Бог је дао човечанству власт над ”дивљим“ и над ”домаћим“ животињама. У почетку, људи нису имали Створитељеву дозволу, а вероватно ни физичку потребу да убијају животиње због хране (1. Мојсијева 1:24, 29, 30, НС). Тек после потопа, Бог је дао људима право да једу животињско месо из којег је претходно на исправан начин испуштена ”душа његова, а то му је крв“ (1. Мојсијева 9:3, 4). То је могло бити месо било домаће или дивље животиње.
Израелци су узгајали животиње, као што су овце и говеда, које су могле бити заклане за храну кад су зажелели да једу месо. Такође су ловили и рибарили да би прибавили храну (5. Мојсијева 12:20-24; 14:4-20, НС). То је у складу са Божјим симболичним речима да ће ”послати многе рибаре“ да рибаре за његов народ и ”многе ловце“ да лове за њих (Јеремија 16:16). Касније, Исус је укључио рибаре међу своје апостоле и управљао је правим рибарским акцијама (Матеј 4:18-22; 17:27; Лука 5:2-6; Јован 21:4-7). Кад је остарели патријарх Исак затражио зделу укусног јела, његов син Јаков био је вољан да закоље две младе козе да би се припремило јело за Исака. уз то, Исав је уловио дивљу животињу како би прибавио месо дивљачи за свога Оца. Запазимо да, иако му је месо домаћих животиња било при руци, Исак је затражио за јело дивљач. Запазимо, такође, да су оба сина убила животиње не ради хране за себе, него за другога (1. Мојсијева 27:1-19).
Животиње, осим за јело, могу бити убијене и из других разлога. Од њихове коже може се израђивати одећа (2. Царевима 1:8; Марко 1:6; Јеврејима 11:37). Заштитни покривачи и оруђа су такође били направљени од животињских кожа, чак и од животиња које су биле нечисте за прехрану и које Израелци нису јели (2. Мојсијева 39:33, 34; 4. Мојсијева 24:7; Судије 4:19; Псалам 56:8).
Божји захтев да крв убијених животиња буде испуштена треба подсетити ловце да је живот животиње од Бога и да се мора с њом поступати с поштовањем, а не објесно (3. Мојсијева 17:13). Неврод је очигледно клао животиње и вероватно се хвалисао својом ловачком вештином, величином и бројем убијених, као и трофејима који су могли бити израђени од убијених животиња. Он је био ”моћан ловац у отпору против Јехове“. (1. Мојсијева 10:9, НС).
Таква врста узбуђења може се развити и код хришћанина за време лова или убијања животиња или за време пецања. Многи ловци и риболовци који су пажљиво преиспитали своје срце открили су да су били заражени ’убилачким уживањем‘. Такво узбуђење иде руку под руку с обесним презирањем животињског живота. Дакле, мада није погрешно ловити или рибарити (кад ће убијену или уловљену животињу неко употребити за храну или неку другу прикладну сврху), било би то погрешно чинити ако хришћанин поседује дух који подсећа на Невродов. Међутим, осим стицања узбуђења због хватања, убијања или прибављања трофеја, постоје и друге опасности.
Кула стражара бр. 11 од 1983. год., стр. 23-26, расправљала је зашто прави хришћани не носе или не поседују ватрено оружје за употребу против људи или за заштиту од њих. Размишљање о том савету навело је неке Сведоке да преиспитају поседовање чак и ловачког ватреног оружја. Прилично много њих изабрало је да се у потпуности реши свог оружја или да избегава њихово показивање и држање на лако доступном месту. На тај начин ти хришћани не остављају утисак да се поносе оружјем или да се поуздају у њега. Уз то, тиме што не поседују ловачко оружје или га не држе на лако доступним местима, они спречавају трагедије. Тако смртоносно оружје не може доћи у руке деце која могу некога нехотично повредити или убити, нити такво оружје може доћи у руке некога ко је у великој мери престрашен или депресиван. (Упореди Приче Соломонове 22:3.)
Неки хришћани можда воле укус одређеног меса или рибе и најпрактичнији начин да набаве такву храну је лов или риболов. Други уживају на ваздуху и рекреацији повезаној с ловом у шумама, или пак налазе да су мирни сати риболова релаксирајући. Библија не говори против тога, дакле нема потребе судити о другима да ли у тим стварима уживају или не. И пример Исака и његових синова показује како нема потребе да правимо спорно питање око тога ко ће јести дивљач или рибу (Матеј 7:1-5; Римљанима 14:4).
Апостол Петар је очигледно био веома привржен рибарењу. С неколико риба које су лежале у близини, ускрснули Исус помогао му је да преиспита своја осећања у вези риба или рибарског заната. Исус је питао: ”Шимуне, сине Јованов, волиш ли ме више од овога?“ (Јован 21:1-3, 9-15, НС; види Кулу стражару, 1. новембар 1988. год., стр. 31, енгл.)
Слично томе, хришћанин који чисте савести изабере отићи у лов или риболов, треба знати шта треба ставити на прво место. Нпр., ако се сезона лова или риболова треба отворити у време када су предвиђени скупштински састанци, шта ће он учинити? Или, да ли његов говор открива да се он поноси својом вештином ловљења или рибарења? Како је добро ако зрели хришћанин који понекад изабере отићи у лов или риболов, може с уверењем рећи: ”Да, Господе, ти знаш да имам наклоност према теби [више него према тим тежњама]“ (Јован 21:16, НС).