Питања читалаца

◼ Да ли је за хришћане умесно када неко умре да породици умрлог дају цвеће или да шаљу цвеће на погреб?

У неким земљама је то уобичајено. Али, употребљавање цвећа код погреба има понекад религиозно значење. Испитајмо зато ствар у неким појединостима, нарочито зато што постоје и други обичаји који, изгледа, имају сличну везу с кривом религијом. Запази неке примедбе из The Encyclopedia of Religion (1987):

”Цвеће се због своје повезаности с боговима и богињама доводи у везу са светим подручјем. Флора, римска богиња пролећа и цвећа, доноси цветовима лепоту и миомирис... Божанства се могу умирити и обожавати... приносом хране и цвећа.

Веза између цвећа и погребних обреда појављује се широм света. Грци и Римљани су покривали мртваце и њихове гробове цвећем. У Јапану душе будиста који умиру носе се на лотосу увис, а споменици на гробљима могу почивати на изрезбареним лотосима... Тахићани остављају букете цвећа умотане у папрат код мртвог тела и затим сипају цветни парфем преко мртваца да би олакшали његов прелаз у свети загробни живот... Цвеће може такође бити присутно у свечаним тренуцима у облику тамјана или парфема.“

Свесни да се цвеће употребљава у вези с кривом религијом, неки су хришћани сматрали да не треба дати или слати цвеће за погреб. Њихово уверење може такође одражавати жељу да избегавају световне обичаје, пошто Исусови следбеници ’нису део света‘ (Јован 15:19, NW). Међутим, одређени библијски стихови и локална схватања повезана су с тим питањем.

Цвеће је један од Божјих дарова живима да би му се радовали (Дела 14:15-17; Јаков 1:17). Лепота цвећа које је Бог створио употребљава се у правом обожавању. Свећњак у светом шатору био је украшен ’бадемовим цветовима и латицама‘ (Излазак 25:31-34, St). Резбарије у храму укључивале су венце и палме (1. Краљевима 6:18, 29, 32). Паганска употреба цвећа или венаца сигурно не значи да прави обожаваоци треба увек да избегавају да их употребљавају (Дела 14:13).

Шта је, међутим, с опсежнијим питањем у вези слеђења обичаја, као што су погребни обичаји? Библија указује на многе обичаје, неки су неприкладни за праве обожаваоце, друге следи Божји народ. У 1. Краљевима 18:28 наводи се ’обичај‘ обожавалаца Баала — ’да вичу јаким гласом и да се парају‘ — обичај који прави обожаваоци нису следили. С друге стране, Рут 4:7 указује да се не одбацује ’обичај од старине у Израелу о начину вршења откупљивања‘.

Обичаји који су прихватљиви Богу могу чак постати строго религиозна питања. Када је Бог описао свечаност Пасхе, није споменуо употребу вина, али у првом веку било је уобичајено да се употребљавају чаше вина. Исус и његови апостоли нису одбацили тај религиозни обичај. Сматрали су да нема шта да му се приговори, и следили су га (Излазак 12:6-18; Лука 22:15-18; 1. Коринћанима 11:25).

Слично је с неким погребним обичајима. Египћани су обично балсамовали мртве. Верни патријарх Јосиф није аутоматски закључио, ’то је пагански обичај, зато га ми Хебреји морамо избегавати‘. Уместо тога, ”нареди лекарима који беху на служби код њега да балсамују оца његова“, очигледно ради тога да би Јаков могао бити сахрањен у Обећаној земљи (Постање 49:29–50:3). Касније су Јевреји развили друкчије погребне обичаје, као што је прање мртвог тела и сахрањивање на дан смрти. Први хришћани су прихватили такве јеврејске обичаје (Дела 9:37).

Међутим, шта ако се покаже да неки погребни обичај има значење темељено на религиозној заблуди, као што је веровање у бесмртну душу? Сети се да, према енциклопедији, неки ”остављају букете умотане у папрат код мртвог тела и затим сипају цветни парфем преко мртваца да би олакшали његов прелаз у свети загробни живот“. Чињеница да можда постоји такав обичај не значи да Божје слуге морају избегавати било шта слично. Премда Јевреји не верују у ”прелаз у свети загробни живот“, Библија каже: ”Узеше тело Исусово, и обавише га завојима, с мирисима, као што је обичај код Јудеја да укопавају“ (Јован 12:2-8; 19:40).

Хришћани треба да избегавају поступке који се косе с библијском истином (2. Коринћанима 6:14-18). Ипак, све врсте предмета, симбола и обичаја биле су, у неко време или на неком месту, погрешно приказиване или повезиване с небиблијским наукама. Дрвећа су била обожавана, облик срца се сматрао светим и тамјан је био употребљаван у паганским церемонијама. Значи ли то да хришћани никад не смеју користити тамјан, да не смеју имати стабла у некој декорацији или носити накит у облику срца?a То није основни закључак.

Прави хришћанин треба да размисли: Да ли ће слеђење неког обичаја показати другима да сам прихватио небиблијска веровања или поступке? Временско раздобље и место могу утицати на одговор. Неки обичај (или симбол) можда је имао криво религиозно значење пре неколико хиљада година или има такво значење данас у некој далекој земљи. Али, без потребе да се упушташ у истраживање које одузима много времена, упитај се: ’Какво је уобичајено схватање тамо где ја живим?‘ (Упореди 1. Коринћанима 10:25-29.)

Ако је опште познато да неки обичај (или неки симбол, као што је крст) има криво религиозно значење, избегавај га. Хришћани, према томе, неће слати цвеће у облику крста или црвеног срца ако му се придаје локално религиозно значење. Или може постојати неки одређени начин како се користи цвеће код погреба или на гробу који има религиозно значење. Хришћани треба и то да избегавају. То, додуше, не значи да се набављање букета за сахрану или давање цвећа пријатељу у болници мора сматрати религиозним поступком који се мора избегавати.b

Напротив, у многим земљама је распрострањен обичај доношења цвећа и сматра се умесном гестом. Цвеће може допринети лепоти и може жалостан случај мало разведрити. Такође може бити знак саучешћа и занимања. Другде може бити обичај показивати таква осећања великодушним делима, на пример припремањем оброка за болесника или за оне који жале. (Сети се наклоности коју су осећали према Табити [Дорки, NW] пошто је показивала занимање и бригу за друге [Дела 9:36-39].) Када таква дела нису очигледно повезана с неисправним веровањима, практикују неки од Јеховиних сведока да радосно дају цвеће пријатељу у болници или онима који имају смртни случај. Осим тога, појединачно могу изразити своје занимање и осећања практичним делима (Јаков 1:27; 2:14-17).

[Фусноте]