Тежња за циљем постављеним у шестој години живота

ИСПРИЧАЛА САНДРА КАУЕН

Многи родитељи бирају каријеру за своју децу, као што је музика или балет, те их почињу обучавати у веома раном узрасту. Управо то је моја мајка учинила за мене. Од времена када сам имала само две недеље, носили су ме на све хришћанске састанке и у службу проповедања.

КАДА сам имала четири године, мама је сматрала да сам спремна да сама проповедам. Живо се сећам свог првог покушаја. Одвезли смо се до великог фармерског газдинства и, док су мама и други чекали у аутомобилу, ја сам изашла и отишла до врата. Једна љубазна госпођа слушала је док сам јој нудила десет брошура. Да би ми платила, дала ми је велики комад сапуна. Морала сам га носити са обе руке. Била сам узбуђена!

Те исте године, 1943, Библијска школа Гилеад Друштва Кула стражара отворила је своја врата за поучавање пуновремених слугу пионира за мисионарско дело. Мама ме је охрабрила да мисионарску службу учиним својим животним циљем. У Европи је тада беснео други светски рат, а мама би ми говорила о младој деци Сведока која су у Европи била одвојена од својих родитеља. Желела је да будем довољно јака да одолим сваком испиту.

У лето 1946. крстила сам се на међународном конгресу у Кливланду, Охајо. Иако сам имала само шест година, била сам одлучна да испуним своје предање Јехови. Тог лета сам први пут служила као пионир. Сећам се да сам једног јутра људима који су седели на Плејзи у Сан Дијегу, Калифорнија, уручила 40 часописа. Сигурна сам да је разлог био то што сам била малена и разговорљива.

Често смо проповедали близу Бет-Сарима, где је болесни председник Друштва Кула стражара, брат Ратерфорд, проводио зиме пре своје смрти 1942. Редовно смо посећивали то место и вечерали са пуновременим слугама. Такве срећне посете учврстиле су моју одлуку да је то заиста био живот какав сам желела. Тада сам Гилеад школу и мисионарску службу учинила својим животним циљем.

Следеће године моји родитељи су се развели, али промењена породична ситуација није умањила нашу духовност. Мама је била пионир и веома брижна у вези поуке мог брата и мене. Наша мала приколица била је пуна живота због посете хришћанске браће и сестара. Мама је предузела посебне напоре да се састајем са апсолвентима Гилеада. Двоје таквих апсолвената били су Лојд и Мелба Бери, који су обављали путујућу службу док су чекали на свој додељени задатак у Јапану. Узели су времена да охрабре мене — малу девојчицу која је чезнула да буде мисионар — а то ме је заиста импресионирало.

Када сам имала десет година, мама се удала за дивног Сведока који је био и пионир-проповедник. Он је усвојио мог брата и мене не само на папиру, него и у свом срцу. Његова љубав према Јехови и ревност за службу били су веома заразни.

Мама и тата су радили као тим како би нас водили кроз тешке тинејџерске године. Наш дом је био духовна лука које се радо присећам. Није им било лако да с малим приходом буду пионири и подижу двоје деце; то је захтевало самопожртвованост. Али, мама и тата су се ослањали на Јехову и на прво место су стављали интересе Краљевства.

Како се само добро сећам међународног конгреса у Њујорк Ситију 1950! Тата је добио зајам од банке, те смо узели три путника у аутомобил да смањимо трошкове. Мама, тата, мој брат и ја седели смо на предњем седишту све време од Сан Дијега до Њујорка, док су други седели позади. Зато што је послодавац одбио да му да̂ две слободне недеље, тату је присуствовање том конгресу коштало запослења. Али, као што нам је тата засигуравао, Јехова ће се побринути за наше потребе и Он је то и учинио. Тата је продао аутомобил да би отплатио банковни зајам, а затим је добио бољи посао. Када смо се ја и мој супруг годинама касније суочавали са тешким ситуацијама, ово и слична искуства показала су се као непроцењива.

На повратку из Њујорка посетили смо Краљевску Фарму, где сам први пут видела Гилеад школу. Сећам се како сам стајала у једној од учионица и говорила сама себи: ’Немам још 11 година. Никада нећу доћи овде. Пре ће доћи Хармагедон.‘ Али, та посета учинила ме је одлучнијом него икада да Гилеад учиним својим циљем.

Рад на постизању свог циља

За време сваког школског распуста током школовања, од првог разреда надаље, била сам у пионирској служби. Затим сам, две недеље након завршетка средње школе, јуна 1957, постала општи пионир.

Састанак за оне који су заинтересовани за Гилеад на обласном конгресу у Лос Анђелесу 1957. био је за мене нешто посебно. Док сам улазила у шатор на тај састанак, срела сам Била, младог брата кога сам познавала од своје шесте године. Протеклих година био је одсутан, служећи тамо где је била већа потреба у Лујзијани. Били смо изненађени када смо установили колико смо обоје заинтересовани за мисионарску службу. Шест месеци касније одлучили смо да то учинимо заједничким подухватом. Писали смо Друштву тражећи доделу и месец дана пре нашег венчања добили смо доделу у Рамнију, Западна Вирџинија.

Тамо смо се преселили на путу на конгрес у Њујорку 1958. Док смо били на том конгресу, присуствовали смо састанку за оне који су заинтересовани за Гилеад. Биле су присутне стотине њих. Гледајући то мноштво, осећали смо да су наши изгледи да нас позову у Гилеад заиста мали. Ипак смо предали молбу, иако смо били венчани тек 11 недеља. Следеће године на обласном конгресу у Филаделфији предали смо другу молбу.

Бил и ја смо у Рамнију научили да се ослањамо на Јехову да нам помаже у тешким ситуацијама. Рамни је био град од око 2 000 становника. Било је немогуће пронаћи посао. Живели смо у приколици дугој 5 метара кућне израде и конструисаној за калифорнијско поднебље. Нисмо имали текућу воду, грејање и фрижидер. Унутра је било тако хладно да смо морали ломити лед у ведру да бисмо дошли до воде. Браћа су нам помагала колико су год могла, делећи храну коју су прибавили у лову. Јели смо јелене, ракуне и веверице. Више пута смо мислили да нећемо имати шта да једемо тог дана, а затим, када бисмо се вратили из службе, пронашли бисмо нешто јабука или сира испред својих врата.

Девет месеци смо живели борећи се са средствима која су понекад била више него оскудна. Коначно смо одлучили да би било мудро преселити се у Балтимор, Мериленд, где би Бил могао добити посао. Када смо браћи саопштили своју одлуку, плакали су заједно с нама. Зато смо одлучили да истрајемо још мало.

Одмах након тога, Сведок који је био пословођа у супермаркету у Вестернпорту, Мериленд, удаљеном око 60 километара, понудио је Билу посао са скраћеним радним временом. Истог месеца једна особа с којом смо проучавали Библију понудила нам је згодну малу опремљену кућу са великом пећи на угаљ. Тада је Малахија 3:10 постао мој омиљени стих. Јехова је на нас излио благослов изнад наших очекивања.

Коначно Гилеад!

Један од најузбудљивијих дана у нашем животу био је дан у новембру 1959. када смо добили позив за Гилеад. Били смо позвани у 35. разред, последњи који је одржан на Краљевској фарми. Док сам стајала у истој учионици коју сам посетила као дете, осећала сам се тако одушевљено и срећно да се то речима не може одговарајуће описати.

Гилеад је био духовна оаза. Било је то попут петомесечног живота у новом свету. Ретко у животу годинама чекамо на нешто и онда откријемо да је то боље од онога чему смо се надали. Али, Гилеад је био управо такав.

Били смо одређени за Индију, али су нам на крају биле ускраћене визе. Зато нас је Друштво Кула стражара, након што смо годину дана чекали у Њујорку, послало у Мароко, Северна Африка.

Мисионари у Мароку

У Мароку смо провели 24 радосне године, заволевши људе чим смо стигли. Научили смо и француски и шпански, језике који су нам помогли да комуницирамо с многим народностима које тамо живе. На вест Краљевства одазивали су се већином они који су дошли из других земаља.

Једна жена с којом сам проучавала Библију била је играчица шпанског фламенка запослена у једном кабареу у Казабланки. Након што је сазнала за библијска начела, напустила је власника кабареа с којим је живела и вратила се у Шпанију. Тамо је сведочила свима у својој породици, а неки од њих су прихватили библијске истине које им је она пренела. Након тога вратила се у Казабланку, где је остала верна Богу до своје смрти 1990.

У првих неколико година нашег боравка у Мароку, дошло је до пораста броја објавитеља Краљевства. Међутим, када су странци почели тешко добијати посао и дозволе за боравак, дошло је до одласка Сведока у Европу. Неки од оних с којима смо проучавали сада су на Новом Зеланду, у Канади, Сједињеним Америчким Државама, Русији, Бугарској и Француској, а неки од њих учествују у пуновременој служби.

Априла 1973. наше дело проповедања у Мароку је изненада било забрањено. Какав је то био ударац! У четвртак увече били смо срећно мноштво у Краљевској дворани, разговарајући све док се светла нису погасила дајући нам на знање да је време да пођемо кући. Нисмо ни слутили да више никада нећемо видети како та светла обасјавају такво слободно хришћанско дружење. Под условима забране, наши састанци и покрајински састанци били су ограничени на мале групе у приватним домовима. Да би присуствовали обласним конгресима, Сведоци су путовали у Француску или Шпанију.

Будући да се наш број смањио, неколико Сведока који су остали у Мароку постали су доста везани једни за друге. Када је стога Друштво Кула стражара коначно одлучило да затвори подружницу и пошаље нас на други задатак, сви смо пролили много суза.

Даље у централну Африку

Наш нови задатак била је Централноафричка Република. Каква огромна разлика од Северне Африке! Док је Мароко имао климу сличну Калифорнији, сада смо се нашли у топлим, влажним тропима.

Требало се суочити са новим проблемима. На пример, сада сам морала савладавати свој страх од гмижућих створења. Три пута ми је на главу пао гуштер док сам пролазила кроз врата. Понекад, док смо водили библијски студиј, неки пацов би одлучио да нам се придружи! Иако сам желела да устанем и побегнем, научила сам да се савладавам, не скидајући поглед са г. Пацова и држећи своју торбу за књиге и ноге изнад пода док он не одлучи да оде. Утврдила сам да се можете навикнути на све само ако се не предате.

Након три месеца нашег боравка, преко радија је издато обавештење да је наше дело забрањено. Тако су наше Краљевске дворане затворене, а од мисионара се тражило да напусте земљу. Само смо ми и још један пар уредили да још три године останемо у подружници. Једног недељног јутра за време студија Куле стражаре, ушла је наоружана полиција и одвела нас у полицијску управу. Ослободили су жене и децу, али су задржали 23 браће, укључујући и мог супруга Била. Након шест дана пустили су га кући да се спакује; и три дана касније, маја 1989, по владиној наредби напустили смо земљу. Био је то још један жалостан растанак на аеродрому, где су многа наша дивна браћа дошла да се опросте с нама.

Коначно, за Сијера Леоне

Наш садашњи задатак је Сијера Леоне, Западна Африка, прекрасна земља са дивним пешчаним плажама. Људи су веома пријатељски настројени, а служба проповедања је задовољство. У свакој кући позивају нас да седнемо, често у сенци дрвета манга или кокосове палме. Људи воле да разговарају о Богу и узимају свој примерак Библије како би пратили.

И Бил и ја радимо у бетелском дому у Фритауну. Ја служим као рецепционарка и бринем о претплатама и скупштинским рачунима. Након 16 година служења у земљама у којима је наше дело проповедања забрањено, дивно је бити у земљи где је дело слободно и где напредује.

Јуна 1991. напунила сам 30 година мисионарске службе. Заиста, мама је пред мене поставила вредан циљ! Да је још жива, волела бих да јој поново кажем: „Хвала ти, мама!“ Још увек срећом могу рећи: „Хвала ти, тата!“

[Слика Сандре Кауен на 26. страни]

[Слика Сандре Кауен као девојчице на 27. страни]

[Слика на 28. страни]

Конгрес у Њујорку 1958.

[Слика на 29. страни]

35th class—July, 1960

[Слика на 30. страни]

Бил и Сандра Кауен 1991.