Животна прича

Тражити најпре Краљевство — стабилан и срећан живот

ИСПРИЧАЛА ЏЕТА СУНАЛ

Након доручка смо чули обавештење на радију: „Јеховини сведоци су незаконита организација и њихово деловање је забрањено.“

БИЛО је то 1950. и нас четири, у својим 20-им, служиле смо као мисионарке Јеховиних сведока у Доминиканској Републици. У ту земљу стигле смо годину дана раније.

Мисионарска служба није одувек била мој животни циљ. Додуше, као дете сам ишла у цркву. Међутим, мој отац је престао да иде у цркву током Првог светског рата. Године 1933, на дан мог посвећења у Епископалној цркви, бискуп је прочитао само један стих из Библије и онда је почео да говори о политици. Моја мајка је била тако узнемирена да никада више није ушла у цркву.

Наш живот се мења

Моји родитељи, Вилијам Карл и Мери Адамс, добили су петоро деце. Синове Дона, Џоела и Карла; моју сестру Џој која је најмлађа, а ја сам најстарија. Мислим да сам имала 13 година када сам једног дана након школе затекла маму како чита једну брошурицу коју су објавили Јеховини сведоци. Имала је наслов Краљевство, нада света. „Ово је истина“, рекла ми је.

Мама је свима нама говорила о стварима које је учила из Библије. Речима и примером помогла нам је да схватимо колико је важан Исусов савет: „Тражите најпре краљевство и Божју праведност“ (Матеј 6:33).

Нисам је увек слушала са уважавањем. Једном сам рекла: „Мама, престани да ми проповедаш или ти никад више нећу брисати суђе.“ Али она је тактично наставила да нам говори. Редовно је нас децу водила са собом на библијске састанке који су се одржавали у кући Кларе Рајан, која је живела недалеко од наше куће у Елмхерсту (Илиноис, САД).

Клара је такође држала часове клавира. Када су њени ученици имали годишњи концерт, она је ту прилику користила да говори о Божјем Краљевству и о нади у ускрсење. С обзиром да сам из интересовања према музици од своје седме године учила да свирам виолину, слушала сам оно што је Клара говорила.

Ускоро смо ми деца почели с мамом да посећујемо скупштинске састанке у западном делу Чикага. Морали смо дуго да путујемо аутобусом и трамвајем, али то су биле неке од наших првих лекција о томе како да најпре тражимо Краљевство. Године 1938, три године након што се мама крстила, отишла сам с њом у Чикаго на један конгрес Јеховиних сведока. Чикаго је био један од 50 градова који су за ту прилику били повезани радио-телефонском везом. Оно што сам чула дирнуло ми је срце.

Међутим, у мом срцу је такође била и љубав према музици. Након што сам 1938. завршила средњу школу, отац ми је омогућио да студирам на Америчком музичком конзерваторијуму у Чикагу. Тако сам наредне две године студирала музику, свирала у два оркестра и размишљала о музичкој каријери.

Мој професор виолине Херберт Батлер напустио је Европу да би живео у Сједињеним Државама. Дала сам му брошурицу Избеглицеa мислећи да би је можда прочитао. То је и урадио, и након часа следеће седмице, рекао је: „Добро свираш Џета, и ако наставиш да студираш могла би да добијеш посао у радио-оркестру или као учитељ музике.“ Додирнуо је брошурицу коју сам му дала и наставио: „Међутим, мислим да твоје срце припада овоме. Зашто то не изабереш за свој животни позив?“

Озбиљно сам размишљала о томе. Уместо да наставим са студијама на конзерваторијуму, прихватила сам мамин позив да јула 1940. одем у Детроит (Мичиген) на конгрес Јеховиних сведока. Боравили смо у шаторима у камп-насељу. Наравно, моја виолина је била уз мене и свирала сам у конгресном оркестру. Али у камп-насељу сам срела много пионира (пуновремених јеванђелизатора). Сви су били тако радосни. Одлучила сам да се крстим и да предам молбу за пионирску службу. Молила сам Јехову да ми помогне да наставим с пуновременом службом читавог свог живота.

Почела сам с пионирском службом у мом родном граду. Касније сам служила у Чикагу. Године 1943. преселила сам се у Кентаки. Тог лета, непосредно пре обласног конгреса, добила сам позив да похађам други разред школе Гилеад где бих се обучила за мисионарско дело. Требало је да школа почне у септембру 1943.

Током тог летњег конгреса боравила сам код једне Сведокиње која ми је понудила да од гардеробе њене ћерке узмем све што сам желела. Њена ћерка је отишла у војску и рекла је својој мајци да подели све њене ствари. За мене су те ствари представљале испуњење Исусовог обећања: „Стално, дакле, тражите најпре краљевство и Божју праведност, а све ће вам се ово друго додати“ (Матеј 6:33). Пет месеци у Гилеаду прошло је брзо и након дипломирања 31. јануара 1944, жељно сам ишчекивала да започнем с мисионарском службом.

И они су изабрали пуновремену службу

Мама је започела с пионирском службом 1942. У то време, моја три брата и сестра су још увек били школарци. Мама их је често дочекивала након школе и водила их са собом у службу на терену. Такође их је учила да помажу око кућних послова. Она сама је често остајала до касно у ноћ пеглајући или обављајући друге неопходне послове да би сутрадан могла да иде у службу.

Јануара 1943, док сам служила као пионир у Кентакију, мој брат Дон такође је постао пионир. Тату је то разочарало јер се надао да ће сва његова деца имати факултетско образовање, као он и мама. Након што је био пионир приближно две године, Дон је био позван да настави пуновремену службу као члан светске централе Јеховиних сведока у Бруклину (Њујорк).

Џоел је почео с пионирском службом у јуну 1943. док је живео код родитеља. Током тог времена је безуспешно покушавао да убеди тату да присуствује једном конгресу. Међутим, пошто Џоел није успео да започне неки кућни библијски студиј на свом подручју, тата се сложио да Џоел води с њим студиј с књигом „Истина ће вас ослободити“. С лакоћом је одговарао на питања, али од Џоела је тражио библијски доказ за оно што је било наведено у књизи. То је Џоелу помогло да усвоји библијску истину.

Џоел се надао да ће га Регрутна комисија изузети од служења војног рока на основу статуса религиозног слуге, као и у случају Дона. Али када су чланови комисије видели колико је Џоел млад, одбили су да му дају статус религиозног слуге и послали су му позив за служење војног рока. Када је он одбио да ступи у војску, издат је налог за хапшење. Након што га је ФБИ пронашао, провео је три дана у Окружном затвору Кук.

Тата је на темељу вредности наше куће положио кауцију да би Дон био пуштен из затвора. После тога, исто то је чинио и за друге младе Сведоке који су се нашли у сличној ситуацији. Неправда је разбеснела мог оца и он је отишао са Џоелом у Вашингтон, да види да ли се може поднети жалба. Коначно, Џоел је добио статус религиозног слуге и случај је обустављен. Отац ми је писао на мојој мисионарској додели: „Мислим да заслуга за ову победу припада Јехови!“ Крајем августа 1946, Џоел је такође био позван да служи као члан централе у Бруклину.

Карл је неколико пута учествовао у пионирској служби током школских распуста пре него што је завршио средњу школу почетком 1947. и онда је започео са општом пионирском службом. Татино здравље се у том периоду погоршало тако да му је Карл помагао у вођењу посла неко време пре него што је отишао на своју пионирску доделу. Крајем 1947, Карл је почео да служи заједно с Доном и Џоелом у бруклинској централи као члан бетелске породице.

Џој је почела с пионирском службом када је завршила средњу школу. Онда се 1951. придружила Дону, Џоелу и Карлу у Бетелу. Чистила је собе и такође је радила у Одељењу за претплате. Године 1955, удала се за Роџера Моргана, члана бетелске породице. Отприлике седам година касније, изашли су из Бетела да би засновали породицу. С временом, подигли су двоје деце која такође служе Јехови.

Када су сва деца била у пуновременој служби, мама је пружила тати потребно охрабрење тако да је и он предао свој живот Јехови и крстио се 1952. Наредних 15 година, све до своје смрти, тата је био јако довитљив у настојању да другима пренесе истину о Краљевству, иако му је болест наметала ограничења.

Након кратког прекида због татине болести, мама је наставила с пионирском службом све до своје смрти. Никада није имала аутомобил нити је возила бицикл. Иако малог раста, ишла је свугде, често у удаљена сеоска подручја да би водила библијске студије.

На мисионарском пољу

Након дипломирања у школи Гилеад, група нас учествовала је у пионирској служби северно од Њујорка око годину дана, док нисмо добили неопходне путне исправе. Коначно смо 1945. отпутовали на нашу доделу, на Кубу, где смо се постепено навикли на нов начин живота. Одазив на наше проповедање је био добар и ускоро смо сви водили много библијских студија. Тамо смо служили неколико година. Онда смо добили доделу у Доминиканској Републици. Једног дана сам срела једну жену која ме је упорно молила да упознам једну њену муштерију, Францускињу по имену Сузан Енфроа која је желела помоћ да би разумела Библију.

Сузан је била Јеврејка и када је Хитлер напао Француску њен муж ју је заједно с њихово двоје деце склонио у другу земљу. Сузан је одмах другима преносила спознање које је стицала. Прво је разговарала са женом која ме је замолила да је посетим, а онда са Бланш, једном пријатељицом из Француске. Обе су напредовале до крштења.

„Како могу да помогнем мојој деци?“, питала ме је Сузан. Њен син је студирао медицину, а ћерка балет, надајући се да ће заиграти у Мјузик Холу у Њујорку. Сузан им је послала претплате на Кулу стражару и Пробудите се! То је водило до тога да су Сузанин син и снаха као и њена сестра близнакиња постали Сведоци. Сузанин муж, Луи, био је нервозан због тога што његову жену занимају Јеховини сведоци с обзиром да је влада Доминиканске Републике већ забранила наше дело. Али након што се читава породица преселила у Сједињене Државе и он је такође постао Сведок.

И поред забране настављамо да служимо

Иако је недуго након што смо 1949. додељени у Доминиканску Републику дело Јеховиних сведока било забрањено, били смо одлучни да слушамо Бога као владара пре него људе (Дела апостолска 5:29). Наставили смо да најпре тражимо Божје Краљевство тако што смо проповедали добру вест о њему као што је Исус поучио своје следбенике (Матеј 24:14). Међутим, научили смо да будемо „опрезни као змије, а ипак безазлени као голубови“ док смо извршавали наше проповедничко дело (Матеј 10:16). На пример, моја виолина је била од велике помоћи. Носила сам је са собом када сам водила библијске студије. Моји студенти нису постали виолинисти, али неколико породица јесу постали Јеховине слуге!

Након што је забрана ступила на снагу, нас четири — Мери Ањол, Софија Совијак, Идит Морган и ја — биле смо пребачене из мисионарског дома у Сан Франсиско де Макорису у други дом који се налазио у подружници у Санто Домингу, главном граду. Али сваког месеца путовала сам на нашу првобитну доделу да бих држала час музике. Тако сам могла у коферу за виолину да носим духовну храну за нашу хришћанску браћу и сестре и да донесем натраг њихове извештаје службе на терену.

Када су браћа из Сан Франсиско де Макориса била затворена у Сантјагу због свог хришћанског става неутралности, била сам замољена да им однесем новац и по могућности Библије као и да од њих пренесем поруке њиховим породицама. У затвору у Сантјагу, када су стражари видели кофер за виолину под мојом мишком, питали су: „Шта ће ти то?“ „Да их развеселим“, одговорила сам.

Међу песмама које сам свирала била је једна коју је написао један Сведок док је био у нацистичком концентрационом логору. Сада је та песма под бројем 29 у песмарици Јеховиних сведока. Свирала сам је да би наша затворена браћа могла да науче да је певају.

Сазнала сам да су многи Сведоци били пребачени на једну фарму која је припадала Трухиљу, председнику владе. Рекли су ми да то није далеко од пута којим пролази аутобус. Тако сам око подне изашла из аутобуса и питала за пут до фарме. Власник мале радње показао је преко планинског венца и понудио ми свог коња и једног дечака да ме одведе под условом да оставим своју виолину као гаранцију.

Морали смо да пређемо реку која је била иза тих брда при чему смо обоје седели на коњу док је пливао. Видели смо јато папагаја с њиховим зеленим и плавим перјем које је блистало на сунцу. Били су тако љупки! Помолила сам се: „Хвала ти, Јехова, што си их начинио тако лепе.“ Коначно смо у четири сата по подне стигли на фарму. Војник на дужности љубазно ми је допустио да разговарам с браћом и дозволио ми је да им дам све ствари које сам донела, чак и једну малу Библију.

При повратку сам се молила читавим путем јер је пао мрак. Стигли смо до радње мокри од кише. Пошто је задњи аутобус отишао замолила сам власника радње да заустави камион који је пролазио. Да ли је безбедно да идем с два човека у камиону? Један од њих ме је упитао: „Да ли познајеш Софију? Она је проучавала с мојом сестром.“ Закључила сам да је то Јеховин одговор на моју молитву! Стигла сам безбедно до Санто Доминга.

Године 1953, била сам међу онима из Доминиканске Републике који су присуствовали међународном конгресу Јеховиних сведока на Јенки стадиону у Њујорку. Била је присутна читава моја породица, укључујући и мог оца. Након извештаја о напретку дела проповедања у Доминиканској Републици, моја партнерка у служби, Мери Ањол и ја, имале смо мали део у програму где смо показале како проповедамо под забраном.

Посебне радости путујућег дела

Тог лета сам упознала Рудолфа Сунала за кога сам се удала наредне године. Чланови његове породице су постали Сведоци у Алегенију (Пенсилванија) кратко након Првог светског рата. Након издржавања затворске казне због хришћанске неутралности током Другог светског рата, почео је бетелску службу у Бруклину. Недуго после нашег венчања био је позван да посећује скупштине као путујући надгледник. Наредних 18 година сам га пратила у покрајинском делу.

Посећивали смо Пенсилванију, Западну Вирџинију, Њу Хемпшир и Масачусетс као и друга места. Обично смо боравили у домовима наше хришћанске браће и сестара. Посебну радост представљала је могућност да их добро упознамо и да заједно служимо Јехови. Увек су били срдачни и искрени пружајући нам љубав и гостопримство. Након што се Џоел оженио мојом бившом партнерком у служби, Мери Ањол, провели су три године у путујућем делу посећујући скупштине у Пенсилванији и Мичигену. Након тога, Џоел је 1958. био позван да још једном буде члан бетелске породице, овог пута с Мери.

Карл је био у Бетелу око седам година када је добио доделу да неколико месеци учествује у покрајинском делу како би стекао додатно искуство. После тога постао је инструктор у школи Гилеад. Године 1963, оженио се с Боби која је верно служила у Бетелу до своје смрти октобра 2002.

Током многих година проведених у Бетелу, Дон је с времена на време путовао у друге земље да би помагао онима који су радили у подружницама и мисионарском делу. То је обухватало земље Оријента, Африке, Европе и Северне и Јужне Америке. Донова лојална супруга Долорес често је путовала с њим.

Наше околности се мењају

После дуге болести мој отац је умро, али пре тога ми је рекао да је јако срећан што смо изабрали да служимо Јехови Богу. Казао је да смо добили много више благослова него да смо тежили за факултетским образовањем што је он имао на уму. Након што сам помогла мами да се спакује како би се преселила ближе мојој сестри Џој, мој муж и ја смо прихватили неколико пионирских додела у Новој Енглеској да бисмо били ближе његовој мајци, којој је тада била потребна наша помоћ. После смрти његове мајке, моја мајка је живела с нама 13 година. Онда је 18. јануара 1987. завршила своју доделу на земљи у старости од 93 године.

Када су је пријатељи похваљивали зато што је сву своју децу васпитала да воле Јехову и да му служе, мама је често скромно одговарала: „Само сам радила с ’добром земљом‘“ (Матеј 13:23). Какав је то благослов био имати богобојазне родитеље који су нам дали добар пример у ревности и понизности!

Краљевство је још увек на првом месту

Наставили смо да Божје Краљевство стављамо на прво место у нашем животу и такође смо се трудили да применимо Исусов савет да делимо с другима (Лука 6:38; 14:12-14). За узврат, Јехова је великодушно задовољио наше потребе. Наш живот је био стабилан и срећан.

Рудијева и моја љубав према музици није избледела. Пријатне су вечери када други који такође воле музику дођу код нас на дружење и када заједно свирамо на својим инструментима. Али музика није мој животни позив. Она је једно задовољство у мом животу. Сада мој муж и ја уживамо док гледамо плодове наше пионирске службе, људе којима смо помагали током година.

Упркос томе што сада имамо здравствених проблема, могу рећи да је наш живот био врло срећан и стабилан током више од 60 година које смо провели у пуновременој служби. Свако јутро када се пробудим захваљујем Јехови што је одговорио на моју молитву када сам пре много година започела с пуновременом службом, и размишљам: ’Како бих данас могла да најпре тражим Краљевство?‘

[Фуснота]

[Слика на 24. страни]

Наша породица 1948. (слева надесно): Џој, Дон, мама, Џоел, Карл, ја и тата

[Слика на 25. страни]

Мама је била пример ревности у служби

[Слика на 26. страни]

Карл, Дон, Џоел, Џој и ја данас, после више од 50 година

[Слика на 27. страни]

Слева надесно: ја, Мери Ањол, Софија Совијак и Идит Морган као мисионарке у Доминиканској Републици

[Слика на 28. страни]

С Мери (лево) на Јенки стадиону, 1953.

[Слика на 29. страни]

С мојим мужем када је био у покрајинском делу